ОБРАЧУН СА СВЕТОГОРСКИМ ЗИЛОТИМА
Док с једне стране Константинопољ све успешније развија добре екуменске односе са Римом, англиканском заједницом и противхалкидонцима, с друге стране заузима све оштрији курс према свима онима који се супротстављају екуменизму. Један од духовника који је смогао храбрости да јавно 1991. г. искаже мишљење да је Цариград ПАО У ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА био је архимандрит Јефрем духовник манастира Филотеја, (иначе једна од најзначајнијих духовних личности Свете Горе који је последњих година основао и неколико манастира по Америци). Старац Јефрем је притом нескривено одржавао везе са РЗЦ, па је чак било и говора да би прешао под њену јурисдикцију. Ова вест дигла је на ноге целу Грчку. На старца Јефрема прављени су невиђени притисци из Цариграда, из Кареје, готово са свих страна да одустане од своје намере пошто би то изазвало велике расколе међу светогорским монасима. Цариград је отворено претио рашчињењем. Увидевши све могуће последице једног таквог чина, старац Јефрем је одустао[1], мада је отворено “у лице” изјавио у Цариграду да признаје РЗЦ као благодатну и истинску Православну Цркву, што Цариград потупно негира. Овај догађај је показао да Светогорци нису нимало равнодушни према ономе што се у Цариграду ради.[2] Ново “испипавање пулса” Светогорцима почело је прогоном монаха Илинског скита маја 1992. г. Монаси Скита Светог Илије још су од 1957. г. престали да помињу име Васељенског патријарха, као знак протеста против екуменизма који је он отворено проповедао. Иако су после смрти патријарха Атинагоре многи Светогорци поново почели да спомињу име цариградског првојерарха, Илински скит је остао упоран у својој одлуци видећи да се у курсу Цариграда баш ништа не мења. Од 1985. год. почели су све јачи притисци на архимандрита Серафима (монаха америчког порекла који је обновио скит 1970. г. са својим братством). Дана 20. маја 1992. г. у Скит Светог Пророка Илије изненада је упао велики број полицајаца, јеромонаха и монаха предвођених патријаршијским егзархом епископом илиупољским Атанасијем. Од оца Серафима и осталих отаца скита тражено је хитно да прихвате помињање патријарха Вартоломеја или да одмах напусте Свету Гору. Монаси су одбили захтев питајући да ли постоји нека одлука цивилних власти за њихово протеривање. Свакако, писмена одлука није постојала. Ипак затражили су три дана да спреме ствари, међутим дато им је ни више ни мање него петнаестак минута да узму само најпотребније. Потом су сви смештени у полицијски xип, одвезени до Кареје, а одатле у Дафни. Тамо их је чекао полицијски глисер који их је искрцао у Урануполису где су остављени на улици. У међувремену у скит су се уселили грчки монаси из Пандократоровог манастира, а посебно су га и даље обезбеђивале полицијске снаге.[3] Случај истеривања по кратком поступку и прогонства целокупног братства скита св. Пророка Илије у мају 1992, још није решен на грчким судовима.
Након потписивања споразума у Баламанду у јулу 1993.г и све убрзанијих договора са противхалкидонцима светогорски монаси су почели да изражавају видно незадовољство и неслагања са последњим потезима патријарха Вартоломеја. Дана 15. фебруара 1994. г. Свештена Општина Свете Горе примила је телеграм из Цариграда у коме се најављује долазак патријаршијске егзархије на Пети вандредни двоструки сабор игумана и антипросопа Свете Горе, на коме су се требала расправити ова два поменута питања. Ова вест је унела много немира међу Светогорце, јер се у томе видео покушај Фанара да се умеша у овај Сабор. У наредним данима патријаршијска егзархија коју су сачињавали митрополити Атанасије илиупољски и тиронски, Мелитон филаделфијски и Михајло аустријски добила је дозволу из Цариграда да председава или да присуствује Двоструком Сабору. Ово највише тело на Светој Гори одбило је да прими егзархију јер “није било никаквог званичног обавештења нити утврђеног дневног реда на основу којег је требало да егзархија учествује на двоструком сабору.” (Ελευθεροτυπια 21.2.1994.)
У петак 18. фебруара, поменути чланови егзархије заједно са игуманима и представницима шест од двадесет манастира одржали су засебну седницу у манастиру Ивирон и сменили архимандрита Јосифа, игумана манастира Ксиропотама, као и следеће антипросопе у Свештеној Општини: јеромонаха Јелисеја симоно-петритског, монаха Луку филотејског и монаха Епифанија дионисијатског, који су смењени са своје дужности због “непослушности и бунтовничког расположења према Мајци Цркви.” Није дато никакво објашњење зашто су баш ова четворица осуђена на такву казну. У Кареји су у међувремену игумани тринаест манастира прогласили ове одлуке за насиље над аутономијом Свете Горе, и изјавили да су ове казне неканонске и без икакве вредности. Потом су закључали зграду Свештене Општине и објавили да је Света Гора “под опсадом”. Од тада се двадесет светогорских манастира поделило на следећи начин: Тринаест се супротставило одлуци егзархије то су: Ватопед, Хиландар, Дионисијат, Ксиропотам, Зограф, Дохијар, Каракалу, Филотеј, Симонопетра, Св. Павле, Григоријат, Св. Пантелејмон и Констамонит. Егзархију је подржало шест других манастира: Велика Лавра, Ивирон, Кутлумуш, Пантокаратор, Ставроникита и Ксенофонт. Манастир Есфигмен још је раније на канонским основама прекинуо општење са Патријаршијом и тренутно не учествује у раду Свештене Општине.[4]
Сетићемо се како је у августу 1992. г. објављено да су четири манастира подржала захтев Патријаршије да се протерају сви зилоти са Свете Горе. Ова четири манастира били су Ивирон и Пантократор, које су недавно уз активну помоћ Патријаршије населила братија из друга два манастира, Ставрониките и Ксенофонта. Јануара 1993. г. Велика Лавра се придружила групи ова четири манастира подржавајући захтев Патријаршије поводом издавања дозвола за боравак поклоницима и гостима који желе да дођу на Свету Гору. Сада Кутлумуш постаје шести манастир који подржава све веће апетите Патријаршије.[5]
Питање словенских и других не-грчких манастира на Светој Гори већ се деценијама заоштрава. Повремено је то питање привлачило и међународну пажњу. Мора се приметити да сама Патријаршија још није демантовала гласине да намерава да постави грчке игумане у све манастире као и оне од раније по којима инсистира да се у свим манастирима служи на грчком језику. Што се тиче самих Светогораца, међу њима преовладава жеља да Света Гора и даље остане интернационална монашка православна заједница.
Уцењивачка тактика коју примењује Фанар, како према Светој Гори, тако и у своме понашању према Јерусалимској Патријаршији не обећава много добра. Поставља се питање у коју ће сврху Фанар користити овај нови преседан одржавања читавог низа “проширених и ванредних сабора Цркава грчког говорног подручја”. Недавни споразуми који су постигнути са папистима и монофизитима у Баламанду и шамбезију дају нам необорив доказ да Патријаршија иде путем једне јеретичке и екуменистичке еклисиологије. Какве плодове може донети “екуменистички дух љубави” који се намеће инквизицијским методама? У том смислу отпор папистичким тенденцијама Фанара може се једино разумети као одбрана Православља.
НАПОМЕНЕ:
[1] У свом писму Синоду РЗЦ, од 1.јула 1991.г. Старац Јефрем између осталог каже:”Моји најсветији Оци, општи револт који се подигао на мене сасвим је без преседана. Васељенска Патријаршија, Грчка Црква, Грчка Архиепископија у Америци, Света Гора и Грчка Влада, сви су се окренули против мене. Видећи да из свега дога могу да произиђу расколи, не само на Светој Гори, већ и међу браћом хришћанима, одлучио сам да се вратим. Знам да сам због мира у Цркви морао да се повучем. То је нешто што сам сигуран да бисте и ви у таквим околностима учинили… Када су ме питали у Васељенској Патријаршији за моје мишљење о Вашој Цркви, храбро сам изјавио да је Ваша Црква Православна по сваком питању и без сумње канонска што се тиче апостолског прејемства. Само једна ствар која ме је довела у недоумицу јесте питање црквеног општења са другим Православним Црквама, што нажалост ствара еклисиолошке проблеме…” Остатак писма архимандрит Јефрем завршава тражењем опроштаја и поздравима. Многе је ово “покајање” о. Јефрема обрадовало, док су они мало борбенији сматрали да је старац подлегао претњама и изабрао компромисно решење – ћутање ради очувања привидног спољашњег мира и јединства.
[2] Ове 1994 год. још је један познати духовник јавно иступио против екуменистичке јереси Цариграда. Ради се о старцу Адријану са Синаја који је напустио Свету гору Синајску и прешао у јурисдикцију митрополита Кипријана. У свом писму којим се обраћа многобројној духовној деци и поклоницима, старац објашњава зашто је напустио Синај после 37 година подвизавања. Као главни разлог он наводи све наглашеније подржавање екуменистичког курса Цариграда од стране синајског архиепископа Дамјана, који је одмах по одлуци Цариградског Сабора из 1993.г. прекинио помињање патријарха Диодора. Старац је са Синаја отишао на своје родно острво Закинт, где је једно време служио у малом параклису. Убрзо долази у сукоб са тамошњим митрополитом Пантелејмоном, иначе поборником екуменизма и учесником скупа ССЦ у Камбери, који му је у једном личном разговору рекао да паписти нису јеретици. Старац је убрзо са њим прекиуо сваку везу на што је митрополит уз помоћ полиције затворио старчев параклис и забранио му служење. Потом отац Адријан долази у контакт са манастиром Св. Кипријана и Јустине и митрополитом Кипријаном који га је примио под свој омофор. С друге стране, има оних који отворено тумаче овај гест старца Адријана као пад у прелест и “ревност не по разуму”. За оцем Адријаном посебно жале синајски монаси који су у њемуимали велику потпору и утеху.
[3] На основу извештаја настојатеља Скита, архимандрита Серафима, од 31. маја 1992.г. Αγιος Κυπριανος бр.247
Исто наводи и Ορθοδοηος τυπος: “Морамо се сетити да се нешто слично десило пре две године када је патријаршијска егзархија уз помоћ световне власти са Свете Горе истерала у року од неколико сати на брзу руку четири монаха руског порекла из Скита св. Пророка Илије где су се одмах после уселили четири грчка монаха са архимандритом, који је раније био војни свештеник. Овај случај се још вуче по грчким и међународним судовима и проузроковао је велике невоље посебно бившој грчкој влади.” (Ορθοδοηος τυπος 25.2.1994)
[4] Светогорски манастир Есфигмен на својеврстан начин се потпуно одвојио од Цариграда. Већ дуже времена се на светим службама у том манастиру не спомиње име Цариградског Патријарха, и поред тога, манастир се повукао из свих активности Свештене Општине у Кареји и живи потпуно самостално. Патријарх Вартоломеј је есфигменске монахе и остале светогорске зилоте јавно позвао на покајање, или, уколико не желе да одступе од свога става, који патријарх назива “ревношћу, али не по разуму”, позива их да напусте Свету Гору и да оду “под окриље својих истомишљеника, где ће наћи спокој, пошто је Света Гора канонско тле Васељенског Патријарха и тамо нема места за оне који не мисле као он, за оне који га не признају за старешину Горе.” На овај позив Есфигменци су узвратили својом посланицом од 30. новембра 1992.г. у којој између осталог кажу да “није престо тај који некога чини Патријархом, већ православна вера и њено исповедање”. У наставку писма архимандрит Евтимије са монасима пише да су монаси дужни да указују послушност само ономе ко беспрекорно исповеда православну веру и да се уклањају од онога који крши свештене каноне. Притом износе примере саслуживања са јеретицима, помињање римског папе у диптисима, учествовање у раду ССЦ и др. што сведочи да је Васељенски престо прихватио бранш-теорију о “црквама” и ПАО У ЈЕРЕС. У завршетку писма изражавају чуђење како патријарх тако грубо наступа према монасима терајући их из својих манастира, а с друге стране тако штедро грли јеретике свих врста. На крају Есфигменци траже од патријарха следеће:
1) да осуди патријаршијску Енциклику из 1920.г. и васпостави традиционални црквени календар,
2) да прекине сваки дијалог са јеретицима и да иступи из Светског Савеза Цркава,
3) да се одрекне свих неправославних ставова како својих тако и својих претходника,
4) да рашчини и екскомуницира све јеретике, клирике и лаике и
5) да прекине општење са “црквама” које су пале у јерес.
[5] И поред тога што је један део светогорског монаштва отворено супротстављен екуменистичком курсу Цариграда, очигледно је да има и оних који то не сматрају озбиљним проблемом. Цариград је још 1991 године успео да исфорсира једну одлуку Свештене Општине која по много чему руши углед Свете Горе као бастиона Православља. Наиме Свештени Сабор је у свом званичном писму адресираном на патријарха Димитрија отворено назвао РЗЦ “шизматичком и лишеном благодати”, поред тога он отворено одбацује сваку оптужбу да Светогорци подржавају ширење раскола РЗЦ на подручју Русије, која је канонско тло Московске Патријаршије. Неки игумани, као нпр. архимандрит Јосиф Ксиропотамски касније су изјавили да је то уствари потписала само Свештена Општина, односно њених 19 чланова и да је потпис резултат притисака и сервилности. Очигледно Цариграду су требали нови поени за обрачун са РЗЦ.
