Екуменизам и време апостасије

ТЕЖЊЕ ЗА РЕОРГАНИЗАЦИЈОМ ДИЈАСПОРЕ

 

Исти лист објављује и усвојене текстове Међуправославне припремне комисије под насловима 1) “О православној дијаспори” 2) “Аутокефалија и начин њеног проглашења”. “Најчешће истицана и тенденциозно тумачена црквена правила о, тобоже правима Цариградског Патријарха и ван граница Цариградске цркве, јесу 9 и 17. правило Четвртог васељенског сабора у Халкидону 451. године. Највећу недоумицу изазвало је различито поимање у поменутим правилима, достојанства – егзарх… У вези са тим Зонара чувени тумач канона у 12. веку, пише, између осталог, да Цариградски Патријарх није судија свих митрополита, већ оних који су му подручни, образлажући, истовремено да митрополитима Сирије суди Антиохијски Патријарх, онима у Палестини Јерусалимски Патријарх, онима у Египту Алек­сандријски Патријарх, тј патријарси који их хиротонишу и којима су потчињени (Ралис и Потлис, Синтагма, II, 260).”[1] Један флагрантни пример кршења ових правила јесте цариградски сабор 1993. и осуда ни мање ни више него једног Патријарха.

Али, вратимо се документу о Дијаспори. Шта заправо, хоће Цариград? Он жели да се што пре реши “неканонско” устројство црквене организације у православној Дијаспори. Садашња ситуација у дијаспори по много томе није “редовна”, али она каква таква одражава резултат једнога стања које већ егзистира дуже времена и поред својих негативних карактеристика има много тога позитивнога. Васељенска Патријаршија је наумила да изврши уз сарадњу са осталим помесним Црквама реорганизацију Дијаспоре, тако што би се у одређеним географским просторима формирало 8 тзв. Епископских сабора: (Северна и Централна Америка, Јужна Америка, Аустралија, Британија, Француска, Белгија и Холандија, Аустрија и Италија, и Немачка), у чији би састав ушле постојеће епархије разних Помесних Православних Цркава на овим теренима. Тим епископским саборима би руководили председници епископских сабора који би сазивали и председавали свим саборима епископа својих области у вези литургичких, пастирских и административних питања. “Међутим о питањима општијег занимања, која по одлуци Епископског сабора захтевају свеправославно суочавање, његов председник реферише Васељенском Патријарху ради даљег поступка сходно ономе што свеправославно важи.” (из 4. тачке документа). У наредној тачки се дефинише да се Православне Цркве обавезују да не предузимају поступке који могу да штете горе описаном ходу ка канонском решењу питања Дијаспоре што укључује стварање нових, поред већ постојећих епископија у Дијаспори. Мајке Цркве требало би да чине све што је могуће ради олакшања рада тих сабора и васпостављања нормалног канонског поретка у Дијаспори. Оно што је практично ново у свему овоме јесте принцип да се заобилази инстанца Мајке Цркве у питањима од свеопштег интереса и да ти проблеми иду директно у Цариград. Овакве формулације у усвојеном тексту стварају неодољив утисак да ће се помоћу Епископских сабора постепено сва јурисдикција у православној Дијаспори заменити јурисдикцијом Цариградске Патријаршије.

Какве су могуће намере и последице овога нацрта који су, узгред да кажемо, сасвим некомпетентно потписали двојица представника Српске Православне Цркве[2] што није најбоље примљено од стране Архијерејског Сабора. Ипак се ти потписи, по не могу сматрати валидним[3], јер потписници нису имали потпуно овлаштење Сабора за тако нешто. Из цитираног извештаја сазнајемо да се у Француској већ озбиљно узнапредовало на организацији зачетака Епископског сабора, наравно под преседништвом цариградског митрополита. Као задатак је постављено да се Сабор као такав региструје код државних власти. У том случају ниједан хришћанин на подручју Француске, а уколико се то и шире примени, на подручју целе Европске Уније, неће моћи законски да се назива православним и да делује у оквиру постојећих закона уколико није потврђен од стране надлежног Епископског Сабора. Сазнајемо да је Рим на тај начин још раније заштитио своја права и строго под контролом држи све римокатоличке организације у Европи. Свакако о питањима аутокефалије и аутономије на тим подручијима би одлучивала искључиво Цариградска Патријаршија. На тај начин би се у потпуности могли подчинити “непокорни фактори других помесних Цркава, који не прихватају јако наглашене екуменистичке тежње” Цариграда. У организацији ових активности посебно место изгледа заузима митрополит Дамаскин из женеве, који је један од најактивнијих екумениста Цариградске Патријаршије. Уколико би се ова врста организације остварила, постоји могућност да Цариградска Патријаршија покуша преко тих Сабора да наметне одређене екуменистичке и унионистичке аранжмане Дијаспори, која, узгред да напоменемо има највећу концентрацију финансијске моћи, у Православној Цркви, и као таква поседује немали утицај на Мајке Цркве. Данас је све више оних који полако увиђају да је на путу остварења уније са “сестринском црквом Старога Рима”, чему Цариград упорно тежи, потребна претходно шира хомогенизација православног света под једним јаким и чврстим ауторитетом. Истовремено инсистирање Фанара на “проширеним” јуриздикцијским правима Цариграда све уверљивије показује да се ради о озбиљној претњи која се као мрачан облак све више надвија над Православном Црквом. Покојни о. Гаврило Патачи, бивши језуита, а потом православни обраћеник и професор на Св. Сергију у Паризу, једном је приликом објаснио да се основна стратегија Рима у настојању да покори Православну Цркву не састоји у наивном прозелитизму. Паписти, пре свега, настоје да придобију перспективне младе теологе који ће касније као епископи и патријарси да преведу у папизам целу своју паству. Да ли је случајност чињеница да је данашњи цариградски патријарх дипломац једне језуитске школе – показаће време пред нама?

 


НАПОМЕНЕ:

[1] По писању Миодрага М. Петровића “Православна дијаспора”, Хришћанска мисао 4-6&1994.г

[2] Епископ бачки Иринеј и јеромонах (садашњи епископ браничевски) Игњатије Мидић.

[3] Извештај са заседања “Међуепископског комитета” у Паризу, 11. октобра 1994.г. (из “Светигоре”, дец. 1994.г.)

 

Comments are closed.