СЕРГИЈАНИЗАМ У РУСКОЈ ЦРКВИ
У међувремену познато нам је каква је ситуација задесила Русију и њен верни народ. После бољшевичке револуције 1917. коју су организовале сионистичко-масонске организације[1], комунисти су активно радили на уништењу Руске Православне Цркве која је била духовна савест целог руског народа и чувар његовог свештеног историјског предања. Дошло се до решења да је најлакше уништити Цркву изнутра. Тако је настао тзв. покрет “живе Цркве” који је уз помоћ безбожних власти требао да сруши патријарха Тихона и да реформира Цркву на чисто протестантски начин и претвори је у ефикасно оруђе безбожног система. До праве апостасије долази у марту 1927. г. када је митрополит Сергије Страгородски, после неколико месеци проведених у бољшевичком затвору, пуштен на слободу, да би убрзо 24. јула те године издао злогласну “Декларацију” којом је Руска Црква званично поздравила безбожни комунистички режим. “Декларација” отворено поздравља Совјетски Савез као своју нову домовину и изјављује да су све радости и успеси Совјетског Савеза, радости и успеси Цркве, и да су све њене жалости такође жалости Руске Цркве. Митрополит Сергије је на тај начин своју црквену организацију учинио продуженим пропагандним органом комунистичке државе. У то време та иста власт проводила је крвави прогон Руске Цркве, који је био страшнији од прогона хришћана у доба старог Римског царства. Велики број свештеника, монаха, и верника био је мучки убијан, затварали су или уништавали хиљаде цркава и манастира. Подлегавши притиску Митрополит Сергије је отворено пред светом порекао да у Русији постоје прогони због верских убеђења. Све оне јерархе и друге хришћане који су одбили да учествују у његовој апостасији називао је “политичким криминалцима”, а совјетска власт их је хапсила и слала у сибирске логоре смрти. Они који су га бранили говорили су да он на тај начин спасава Цркву да потпуно не буде уништена. “Сергијанизам” је практично постао синоним за издају верности Христу, ради очувања спољашње црквене организације, њеног овоземаљског благостања и лажног мира. Верници су били присиљени да покажу беспоговорно послушање званичним вођама Цркве који су следили ову политику, што је често спровођено посредством самих државних власти. Када је ова струја коначно победила, митрополит Сергије заузео место Патријарха и сва опозиција била ућуткана, “сергијанизам” је постао званична политика Руске Цркве која је обликовала њен духовни и црквени живот у наредним деценијама. У периоду 1969-70 “сергијанизам” је извезен на Запад формирањем тзв. “Америчке Митрополије” која је добила признање од Москве као аутокефална Црква под московским спонзорством. У томе је посебну заслугу имао митрополит Никодим лењинградски, познати екумениста и латинофил (који је свој живот завршио срчаним ударом приликом аудијенције код Папе). Јерарси “Митрополије” не само да су подржавали црквени курс Москве, већ су били често и апологете руског политичког режима. Један епископ те Цркве је после посете Русији, уместо да посведочи страшне прогоне православних хришћана и страдања бројних новомученика и исповедника у Сибиру, хладно изјавио да су људи у Совјетском Савезу “срећни и добро обучени, а ако се неко и жали на власт, па, тога има и у Америци, зар не??!” Данас је Америчка Православна Црква (OCA), која је настала из Митрополије, позната по своме крајњем либерализму и веома интензивној екуменистичкој активности.
Након бољшевичке револуције руска емиграција формирала је своју посебну црквену организацију под називом Руска Загранична Црква[2] коју је повео митрополит Антоније Храповицки. На њој је лежао велики задатак да слободно, без идеолошких притисака сведочи у разним крајевима света, где је постојала руска дијаспора, истину Православља и истину о страдањима Руске Цркве и да настави богате духовне и интелектуалне традиције из времена пре доласка комуниста. За то време реформе сергијаниста су, додуше, одбацили и многи епископи и верници у земљи, међу њима и митрополити Јосиф Петроградски и Кирил Казански. Тај покрет је с временом прерастао у тзв. “Катакомбну Руску Цркву” (за чије је стварање начелно дао благослов још и патријарх Тихон), која све до данашњих дана живи потпуно прекривена велом тајне. Последњих година више се сазнаје о тој мученичкој Цркви, која још није у канонском општењу са официјелном Московском Патријаршијом.[3]
Совјетска власт је, дакле настојала, да уништи Цркву преко њених духовних вођа, који су били апологете совјетског режима у иностранству и проповедали тзв. “комунистичко хришћанство” које је идеолошки припремало пут за тријумф комунизма, не само као универзалног политичког режима, већ као идеолошке и псеудорелигиозне тираније. Да бисмо ово разумели потребно је да схватимо шта је комунизам. То није само један сулуди политички режим, већ идеолошко-религиозни систем чији је циљ да збаци и искорени све друге системе, посебно Хришћанство. Комунизам је заправо веома моћна јерес[4], чија је основна поставка хилијазам или миленаризам – историја ће достићи своју кулминацију у недефинисаном стању земаљског блаженства, као усавршено човечанство које живи у савршеном миру и хармонији. Ово Еванђеље, постало је официјелно Свето Писмо многих московских владика који су почели да организују разне екуменске, антиратне, мировне, еколошке и међурелигиозне скупове у грандиозним халама Стаљинових соцреалистичких палата, уз свестран патронат државе. Црква је овим ставом давала савршен алиби злочиначким и антихришћанским активностима бољшевика. За то време истинска Руска Црква, верни народ Руске земље уз неколицину епископа и свештеника, са бројним исповедницима и мученицима од Соловки до далеког Сибира трпели су невиђена страдања и прогоне. О томе нико од московских владика није говорио. Била је то табу тема. Пред свет је могла да оде једино “истина” да у Русији нема верских прогона, а они који су у логорима су политички затвореници. Раскол који је дакле, настао у Русији доласком бољшевика на власт није само политички раскол између црвених и белих владика како се то уобичајено тврди, већ отворени сукоб између “Царства овоземаљског” и “Небеског Царства Христовог”, сукоб између два схватања истинског задатка Цркве на земљи. С једне стране имамо “сергијанистички” метод очувања спољашње црквене организације, на рачун издаје духа Цркве Христове, и мученичког пута на којем Црква споља страда, али изнутра јача и духовно се регенерише. Свакако, то не значи да нема благодати Црква коју су водили “сергијевци” и данас је воде њихови наследници, међу којима има оних који су отворено радили на штету Цркве по диктату власти, а то не признају. Нипошто. То је и даље Црква Христова, која даје своје светитеље, подвижнике и исповеднике, али која је дубоко пострадала и пропатила због безбожних поступака својих псеудо пастира. Црква се никада не може поистоветити са јерархијом и јурисдикцијом. Чак иако већина јерархије отпадне од богочовечанског пута Христовог, Црква и даље живи, али страда као стадо у које распуђују лажни пастири. Границе јурисдикција не могу, дакле, ограничавати Божју благодат.[5] Колико је крајње неправедно осудити многе свештенике и вернике који су остали верни својим архипастирима и поред њиховог отвореног екуменизма и сарадње са комунистичком партијом, толико је још неправедније осудити и оне који су се од њих одвојили да би успели да сачувају своју веру и предање, али притом не престају да молитвено састрадавају својој посрнулој браћи.
Московска Патријаршија је, занимљиво, у почетку показивала извесне знаке опрезности према екуменизму. О томе сведочи и сабор епископа помесних цркава одржан у Москви од 8-18.7.1948. г., поводом 500 годишњице проглашења аутокефалности Руске Православне Цркве. На том сабору су представници александријске, антиохијске, руске, српске, румунске, грузијске, бугарске, пољске, чехословачке и албанске Цркве одбацили учешће у светском екуменском покрету и ССЦ[6], који је управо у то време формиран. Међутим убрзо после тога услед притиска комунистичких власти у појединим земљама с једне стране и Васељенске Патријаршије с друге, све ове Цркве су убрзо постале чланице ССЦ. Москва се у томе посебно истицала, тако да је 29. децембра 1969. г. објавила и intercommunio са римокатолицима. Почели су екуменски сусрети, молитвена саслуживања са јеретицима. У том смеру је под притиском совјетских власти развијена активна сарадња свих религија на територији СССР, које су морале заједно да раде у корист ” своје велике домовине”. Данас, у посткомунистичкој ери, када званична Руска Црква има све услове за слободно делање још је приметно да Москва избегава да се одлучно ослободи “сергијанске” прошлости, да отворено осуди јерес екуменизма, да призна и прослави хиљаде новомученика и да исправи извесне канонске и црквене неисправности које су се јавиле у време совјетске тираније. То су и основни разлози који тренутно онемогућавају обједињење целе Руске Цркве у земљи и иностранству под једном јурисдикцијом.
НАПОМЕНЕ:
[1] Од 22 члана прве комунистичке владе 17 су били Јевреји. Поред тога, важно је напоменути да су од 554 виша руководиоца Совјетског Савеза у постреволуционарном периоду 447 били јеврејског порекла. Очигледно је да су револуцију организовале већином не-руске снаге уз помоћ белосветских слободних зидара. Највеће жртве ове револуције поднео је православни руски народ са својом Црквом.
[2] Основана у Сремским Карловцима 1920. г. са благословом патријарха Тихона.
[3] Катакомбна Црква у Русији никада није отишла толико далеко да изјави да свете тајне званичне Цркве нису исправне. Она се, додуше, потпуно одвојила од званичне јерархије која је следила сергијанистички курс колаборационизма са комунистима, мада својим верницима није забрањивала да се по потреби причешћују и у црквама Московске Патријаршије у које су имали поверења.
[4] Веома важна чињеница у разумевању феномена комунизма јесте да он није само идеологија већ религија, и зато у комунистичким земљама не можемо говорити о атеизму већ о антитеизму, богоборству. Комунизам је вулгаризовао извесне црквене обичаје и ритуале и заменио их својим сурогатима. Литије су замењене првомајским парадама, свете иконе свуда присутним портретима великих вођа, богослужења слетовима, опела, заупокојеним литургијама, свете мошти балзамованим лешевима партијских вођа. Отуда он се не може укинути декретом већ се као и свака јерес лечи једино покајањем – преумљењем.
[5] Отац Серафим је у својим каснијим годинама писао: “Суштина “сергијанизма” је у проблему који је карактеристичан за све Православне Цркве данас – губитак осећаја за Православље, схватање Цркве као нечега што се само по себи разуме, схватање “организације” као тела Христовог и веровање да су благодат и свете тајне нешто аутоматско…” Not of This World, Platina 1994.
[6] Из чланка изашлог у часопису ORTHODOX PRESS SERVICE (бр.47, 29.11.1994.г.) под насловом “Руска Православна Црква разматра повлачење из екуменских организација” сазнајемо да је формирано консултативно тело при Московској Патријаршији које треба да размотри услове и могуће последице повлачења РПЦ из ССЦ и прекид дијалога са јеретицима. Један од главних разлога за то јесте неконтролисани римокатолички и протестантски прозелитизам на територији Русије. Ватикан и поред споразума у Валаманду (1993) наставља да третира Русију као своју terra missions.
