ЈЕРЕС НАД ЈЕРЕСИМА
Православна Црква која је вековима одолевајући разним јересима успела да очува неоскврњено исповедање богочовечанске вере, коју нам је предао Господ Христос преко светих апостола и Светих Отаца, данас се налази суочена са досада највећом опасношћу. Нова јерес, свејерес екуменизма, са свих страна нагриза јединство Православне Цркве, њено учење и вековно канонско устројство.
Феномен екуменизма није нешто ново и непознато. О њему се већ деценијама доста пише и с правом се може рећи да се ради о једној веома сложеној појави. За разлику од древних јереси које су унакажавале поједине тачке православног учења и богочовечанског лика Спаситеља Христа, екуменизам се манифестује на разним плановима црквеног живота. У суштини ради се о читавом низу јереси које ударју на сам корен православне вере – њену Цркву. Зато је екуменизам пре свега еклисиолошка јерес. “Данас циљ непријатеља људског рода није само да одвоји верне од пута спасења којим га води Црква Христова, већ да створи властиту “Цркву Христову”, (лажног и фалсификованог Христа прим.прев)…, и да претвори само Тело Христово у једну “екуменску” организацију, како би на тај начин припремио долазак свог изабраника – Антихриста…”[1] Екуменизам, дакле, самовласно “коригује” богочовечанско учење Господа Христа сводећи га на ниво социјалне, хуманистичке и пацифистичке идеје и самога Христа замењује обезбоженим и секуларизованим европским човеком. Укратко речено, он реинтерпретира хришћанство у духу “Новог доба” (New Age) и тиме отвара двери Цркве за све остале јереси и новотарије.
У древној Цркви реч οικουμενικος (васељенски) коришћена је у значењу привођења свих народа у пуноћу и чистоту истине Православне Католичанске Цркве. Отуда је тај часни атрибут придодат називу Цариградске Патријаршије. Данас се овај израз користи у сасвим супротном значењу остварења спољашњег јединства хришћанских (али, у последње време чак и нехришћанских) конфесија жртвовањем пуноће богочовечанске истине “компромису љубави”, са крајњим циљем остварења савршеног људског друштва, својеврсног раја на земљи, али без Бога.
Порекло ове идеје није тешко утврдити. Она је рођена у окриљу рационалистичког и хуманистичког Запада и потпуно је била страна начину размишљања православних хришћана све до почетка овога века када улази у Православну Цркву на мала врата, потпомогнута новоствореном западномислећом интелигенцијом и владајућом класом, преко појединих јерараха Цариградске Патријаршије, образованих на папистичком и протестантском Западу.
НАПОМЕНЕ:
[1] Јеромонах Серафим Роуз, “The Orthodox Word”, No 5(70) Sept-Oct. 1976 – “The Royal Path/ True Orthodoxy in an age of Apostasy”
