ГЛАСОВИ САВЕСТИ И ОБРАЧУНИ СА ЊИМА
Да ли су сви ови скандалозни догађаји наишли на икакав отпор у православном свету? Свакако. Не смемо да заборавимо протест Свете Горе против патријарховог одласка у Рим[1], бројне појединачне протесте савесних хришћана из целе Грчке. Међутим оно што је најзабрињавајуће, ниједна Помесна Православна Црква која је у канонском општењу са Цариградом није уложила свој протест пред овим отвореним кршењем канона, већ су штовише често и слали своје представнике на ове безаконе скупове. Изузетак, наравно, представљају Света Гора, Руска Загранична Црква и поједине старокалендарске заједнице које су редовно слале протесте против ових јеретичких активности Цариграда, Москве и других центара православног екуменизма.[2] Из Цариграда није било никаквог одговора осим све учесталијих оптужби да су Руска Загранична Црква и старокалендарске Цркве безблагодатне и ван Православне Цркве, па нису ни компетентни да дају своје примедбе.
Цариград је предузео оштре мере да неутралише поједине гласове православне савести. Донесена је одлука да се игуман манастира Есфигмена архм. Атанасије, (који се зилотски још од раније супротставио овоме курсу Цариграда), и још три монаха из есфигменског братства полицијски удаље са Свете Горе. 1974. године је донесена још једна одлука о рашчињењу поменутог архимандрита, што је изазвало бурне реакције светогорског монаштва. Близу четири стотине монаха потписало је петицију у којој се изражава оштар протест против оваквих нечувених поступака. Са Свете Горе је такође удаљен и игуман манастира Ксенофонта архм. Евдоким који се већ 49 година подвизавао у том манастиру, а последњих 22 године био је његов игуман. Такође је смењен и игуман манастира Светог Павла архм. Андреј. Цариград је сасвим јасно показао да ће се сваки игуман који одбије да помиње име Васељенског Патријарха на светој литургији суочити са истом судбином која је задесила поменуте Светогорце. Поред поменутих још су са Свете Горе удаљени један јеромонах и два монаха због ширења антиекуменистичког расположења међу монасима. Осим тога Патријарх је посебним актом забранио светогорским манастирима да дају келије монасима зилотима.
НАПОМЕНЕ:
[1] Сабор двадесет светогорских манастира је још 1984.г. изјавио следеће: “Осећамо дубоки немир већ више година због својеврсне издаје коју примећујемо од стране неких аутокефалних Помесних Православних Цркава као и неких појединих јерарха… ако се они који су скренули са пута истине не исправе, на крају ћемо бити присиљени да заузмемо званичан став о томе питању” Ορθοδοηος τυπος бр. 595 24. феб. 1984.г. Непосредно након посете патријарха Димитрија Риму Света Гора је послала три игумана (Христодула кутлумушског, Василија ивиронског и Георгија григоријатског) као своје изасланике у Цариград да изразе озбиљан протест због догађаја у Риму. У свом извештају Свештеној општини игумани изјављују: “Нагласили смо да је оно што нас посебно узнемирава одступање од православне еклисиологије, посебно ставови да друге “цркве” такође чине Једну, Свету, Католичанску и Апостолску Цркву, и да римокатолици нису јеретици. Отуда и индиректно признање њихових тајни… Поред тога смо тражили да се води рачуна у обраћању папи и другим неправославним великодостнојницима и да се уз дужну пристојност не игноришу разлике које постоје у вери, затим да не сме бити целива мира са неправославним клирицима на возглас “Љубимо једни друге…” на божанској литургији, да се не смеју одржавати заједничке молитве у одеждама нити да неправославни благосиљају православн верни народ и проповедају у време литургије у православним Црквама.” Ορθοδοηος τυπος бр.800 26. авг.1988.г.
[2] На свом архијерејском сабору Руска Загранична Црква донела је АНАТЕМУ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА која гласи:
“Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на такозване гране које се разликују учењем и начином живота, и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати у будућности кад се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело, и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њигову нову јерес екуменизма под изговором братске љубави или као пут сједињења одељених Хришћана: АНАТЕМА!!” (Orthodox Life, 1983.г.)
Вредно је прочитати и тумачење донешене анатеме архиепископа женевског Антонија, који између осталог поручује верницима: “Чувајте их се (екумениста). Припадали су нама али су нас за неког времена оставили, они више уопште нису део нас. Црква стуб и тврђава истине их предаје према сведочењу апостоловом највишем суду – суду Божјем…. Хришћани морају живети у узајамној љубави, али не смеју из тога разлога жртвовати истину.” (женева, мај 1984.г.)
Садашњи архиепископ РЗЦ г. Виталије у свом чланку у вези ове анатеме написао је: “Доношењем ове анатеме заштитили смо своју паству од овог апокалиптичког искушења и тиме смо нехотице истовремено поставили озбиљно питање савести свих помесних Цркава које морају пре или касније, овако или онако да дају одговор. Њихова духовна будућност у универзалној Православној Цркви зависиће од одговора на то питање. Мада је по црквеном праву ова анатема коју смо донели чисто локалног карактера и ствар Руске, тј Православне Цркве у Дијаспори, ипак је она de facto од огромног историјског значаја, за цели свет, историју и Цркву јер је сам екуменизам јерес светских размера… За нас је ово велики крст који нам је Господ дао, али нисмо више могли да ћутимо јер је “ЋУТАЊЕ ИСТО ШТО И ИЗДАЈА ИСТИНЕ , од које да нас Господ све сачува.” (Orthodox Life 1984, No 4., Christian Witness, sept. 1984)
