NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BLAGODATNA ZAJEDNICA

Svete Vrline

 

Do ovaploćenja Boga Logosa, do Bogočoveka Gospoda Hrista u našem zemaljskom svetu vrline su bile nestvarni prividi, neostvarljive zamisli, bezživotne ideje. Takve su one u svima nehrišćanskim religijama, u svima nebogočovečanskim filosofijama, etikama, sociologijama, kulturama, civilizacijama. Bogočovek Gospod Hristos je prvo oličenje svih vrlina, i njihovo savršeno ostvarenje na zemlji. Vrline i Gospod Hristos su jedno. Tu istinu blagovesti Sveti Maksim Ispovednik: „Sam Gospod naš Isus Hristos jeste suština svih vrlina“.[1] U našem zemaljskom svetu tek je Gospod Hristos dao telo vrlinama, kao i Crkvi. No pošto je Gospod Hristos sav u Crkvi, ona — telo Njegovo, a On — glava njena, to i sve vrline Njegove žive u Crkvi. I članovi Crkve, živeći u Njoj, žive u tim svetim vrlinama, i po meri revnosti svoje postižu svoje spasenje, ohristovljenje, oboženje, obogočovečenje.

U Crkvi se kroz svete tajne i svete vrline Bogočovek Hristos useljuje u nas, živi u nama. Svetim krštenjem čovek se uhristovljuje; a zatim se celog života svog ohristovljuje, obogočovečuje kroz ostale svete tajne i svete vrline. Svaka je sveta vrlina vrlo razgranat podvig. Na čelu svetih vrlina stoji vera. Iz nje se roje sve svete vrline: molitva, ljubav, pokajanje, smirenost, post, krotost, milostivost, i druge. Tu istinu i blagovesti sveti Apostol govoreći hrišćanima: „upotrebite sve staranje i pokažite u veri svojoj vrlinu“;[2] — ili bolje: svevrlinu = Gospoda Hrista, jer ste dužni životom svojim po veri objavljivati sve vrline — τάς άρετάς — Gospoda Hrista.[3] Svaka vrlina je neophodna čoveku za spasenje. Da bi postigao spasenje, čoveku je neophodno da se podvizava i podvigom vere, i podvigom ljubavi, i podvigom molitve, i podvigom posta, i podvigom svake svete vrline evanđelske. Bez vere nema spasenja, jer: „bez vere nije moguće ugoditi Bogu“.[4] Ali isto tako nema spasenja ni bez ljubavi, ni bez molitve, ni bez posta, ni bez milostivosti, ni bez ostalih svetih vrlina. To je tako očigledno iz Spasovog Svetog Evanđelja, objavljenog Njime lično i preko Njegovih svetih Blagovesnika: Apostola i Otaca. Zato bogomudri podvižnik pravo slavni Nikita Stitat, učenik Sv. Simeona Novog Bogoslova, u svom „Ispovedanju vere“ blagovesti: Verujem i u neophodnost čistog i vrlinskog života, koji je zajedno sa pravom verom neophodan za spasenje.[5]

„Bog je svesavršena vrlina. – η παντελης αρετη[6]. Το je apostolsko — svetootačko učenje i sveto Predanje Crkve Hristove. „Božja priroda je izvor svake vrline“.[7] „Cilj je vrlinskog života — upodobljenje Bogu: ή προς τό θείον όμοίωσις“.[8] „U vrline je jedna granica savršenstva — nemati nikakvih granica“.[9]

Sa svih tih razloga, bez svetih vrlina nema čoveku spasenja, oboženja, ohristovljenja, raja, Carstva nebeskog. Svete tajne su, nema sumnje, svete dogme vere naše, spasenja našeg. Bez svetog krštenja nema spasenja. To je nepromenljiva dogma spasenja u Bogočovečanskoj Crkvi Spasovoj. Ali i bez vere, i bez ljubavi, nema spasenja. Zato su i vera i ljubav takođe neizmenljive dogme spasenja. Svaka sveta taj na je dogma; i svaka sveta evanđelska vrlina je dogma. I svete tajne i svete vrline sačinjavaju jedan nedeljiv organski podvig spasenja, bogočovečanski podvig spasenja.

Zapovesti Gospodnje u Evanđelju nisu ništa drugo do etičke dogme. Na primer: svako blaženstvo u Besedi na Gori jeste dogma. Bez prvog blaženstva nema spasenja, jer bez smirenja — nema spasenja. Isto tako: bez molitve, bez posta, bez ljubavi — nema spasenja. Sve su to evanđelske etičke dogme, uvek neophodne, uvek neizmenljive, uvek obavezne za sve. Svaka sveta vrlina i jeste dogma; i to sveta dogma hrišćanskog života. Α pre svega — „vera koja kroz ljubav dela“.[10] Sve vrline = sve zapovesti evanđelske izrastaju, izviru, iscvetavaju iz vere. Bogočovečanska je istina: sve etičke dogme neophodne su za spasenje, za oboženje, za obogočovečenje. One i jesu blagodatne, životvorne božanske sile, kojima se čovek spasava obožujući se pomoću njih. One jačaju i postaju svemoćne pomoću svetih tajni: pokajanja, ispovesti, pričešća…

Evanđelske vrline su svete bogočovečanske sile, koje izviru iz Bogočoveka Hrista, i poseduju bogočovečansku moć. Kao takve, one su u isto vreme bogotvoreće sile, obožujuće sile: čoveka hrišćanina preobražavaju, obogočovečuju, obožuju, osvemoćuju. I on radosno doživljuje istinitost čudesne i čudotvorne blagovesti hristomoćnog Apostola: „Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moći daje“.[11]

U tome je osnovna razlika između evanđelskih bogočovečanskih vrlina i svih vanhrišćanskih vrlina, pa bilo one filosofske, religijske, naučne, kulturne, civilizacijske, političke. U svakoj evanđelskoj bogočovečanskoj vrlini uvek uporedo dela i Bog i čovek. Bogočovečanski sinergizam, bogočovečanska saradnja je osnovni zakon svake evanđelske vrline. Po besmrtnoj blagovesti svetog Apostola: Mi smo Bogu saradnici — Θεού έσμέν ουνεργοι.[12]

Bogolika sloboda čovekova bića osigurava čoveku bogoliku saradnju sa Bogom. Svaka je bogočovečanska vrlina blagodatno — dobrovoljni podvig čovekov. Pri tome, bogočovečansku ravnotežu u vrlinskim podvizima čovekovim održava sam Gospod Hristos kao glava Crkve i svih članova njenih, te Božje ne ide na račun čovečjeg, niti čovečije na račun Božjeg.

U podvigu spasenja čoveka Bog kazuje sebe pomoću spasavajućih sila kroz svete tajne; i čovek u podvigu svoga spasenja kazuje sebe kroz svete vrline. Među svetim vrlinama vera je prva i po poreklu i po broju. Iz nje se roje sve druge vrline: ljubav, molitva, nada, post, smirenost, krotost, milostivost, pokajanje, i ostale. U svemu tome njima pomažu i sarađuju svete božanske sile svetih tajni. U podvigu spasenja svete tajne i svete vrline sačinjavaju jednu bogočovečansku celinu. Saradnja blagodati Božije i bogolike slobode čovekove u spasenju čoveka odvija se po zakonima Bogočovečanske Ličnosti Hristove, koji vladaju i u Bogočovečanskom telu Hristovom — Crkvi, i obavezno važe za svakog člana Crkve. I blagodat Božja i bogolika sloboda čovekova uvek su ravnotežno delatne. Jer Bog nikoga na silu ne spasava. Ako čovek neće vrlinu: veru, i ostale svete vrline, — nema mu spasenja, mrtav je, leš je. Isto tako: ako neće svete tajne, — nema mu spasenja, mrtav je za Boga, leš je. „Vera nije sviju“.[13]

Molitvena misao Crkve neućutno blagovesti: Bog je — „Bog milosti“, „Bog dobrote“, „Bog čovekoljublja“. Jednom rečju: Bog je — Bog svake vrline. Takav Bog u našoj zemaljskoj, čovečanskoj, istorijskoj stvarnosti jeste jedino Bogočovek Hristos. On je oličenje svih svetih vrlina, i uzor, i obrazac. Kao ljubav, On je savršena ljubav; kao dobrota, On je savršena dobrota; kao čovekoljublje, On je savršeno čovekoljublje. Rečju: On je bogočovečansko savršenstvo svake vrline. Može se sveubeđeno tvrditi: Bogočovek je svevrlina. Zato je sveti životni zadatak svakog hrišćanina: osvevrliniti se, ohristoviti se, obogočovečiti se, otrojičiti se. Da, otrojičiti se; jer gde je Sin, tamo je i Otac, tamo i Duh Sveti: vascelo nerazdeljivo Triipostasno Božanstvo.

U Bogočoveku Hristu svaka je vrlina božanski savršena, i to na čovečanski način savršena, i zato čoveku pristupačna i ostvarljiva. Čovek, stvoren bogolikim, tojest hristolikim, u samoj prirodi te svoje hristolikosti ima hristolike klice svetih božanskih vrlina. I Gospod Hristos, Bog, postavši čovek, pokazuje nam u Sebi i Svo me životu sve te vrline u njihovoj bogočovečanskoj punoći i savršenstvu. I svaki čovek, vođen i rukovođen Bogočovekom Hristom, može te vrline u svojoj hristolikoj prirodi razviti do savršenstva. Da čovek nije stvoren bogolikim, božanske vrline bile bi za njegovu prirodu neprirodne, protivprirodne, nametnute, mehaničke. Ovako, božanske vrline su za bogoliku prirodu čovekovu prirodne i ostvarljive, i potpuno svojstvene i svoje ljudskome biću. Bog, postavši čovek, pokazao je kao Bogočovek u našoj zemaljskoj stvarnosti na čovečanski očigledan i ubedljiv način ovu istinu: Bogočovek je vrlina = Bogočovek je svevrlina; u Njemu, samo u Njemu i Njime čovek, kao bogoliko biće, može svojim dobrovoljnim trudom, uz saradnju blagodati svetih tajni, postići svaku vrlinu i živeti svevrlinom. U bogočovečanskom telu Hristovom, Crkvi, sve što je Hristovo postaje naše, pa i sva Njegova vrlina, i sama svevrlina. U tome je sav Bogočovečanski moral, sva Bogočovečanska etika evanđelska, naravstvenost evanđelska.

Svedoci, besmrtni svedoci toga su svi Svetitelji Božji, od prvog do poslednjeg. Svaki od njih je oličenje svetih vrlina na svoj posebni način. Bogočovečansko učenje ο svetim vrlinama svo je prisutno u njima, prisutno i kao učenje i kao život. To posvedočava i letimičan pogled na raskošno bogatstvo blagovesti nekih od njih ο tome.

Sveti Irinej blagovesti: Čovek je stvoren od Boga slobodnim, te ima slobodu i vlast dobrovoljno ispunjavati volju Božiju, a ne pod moranjem od Boga. Jer u Boga nema nasilja; Njemu je svagda svojstvena blaga volja… Čovek ima vlasti ne pokoravati se Bogu i ne činiti dobro, ali mu to pričinjava štetu i zlo.[14]

Sveti Atanasije Veliki blagovesti: Za pravilno razumevanje Svetog Pisma potreban je vrlinski život, čista duša i hristolika vrlina — της κατά Χριότον άρεπης, da bi um bio u stanju dostići ono što želi… Jer bez čistog uma, i bez podražavanja života svetih, niko ne može razumeti učenje svetih.[15] Vrlina nije izvan nas već u nama. Vrlini je potrebna samo naša volja; jer vrlina je u nama, i od nas se obrazuje. Ona se obrazuje u duši, u kojoj razumne sile delaju saglasno sa njenom prirodom. Α to postiže duša kada živi onako kako je stvorena; a ona je stvorena dobrom i veoma pravednom ευθης — (pravom). Α duši biti pravom, pravednom znači — da razumna sila njena živi po onakvoj prirodi njenoj kakvom je ona stvorena. Kada pak duša skrene i živi u raskorak sa njenom prirodom, tada se to naziva porok duše, zlo duše — κακία ψvχής. Tako dakle, vrlina nije teška stvar. Ako ostanemo onakvi kakvi smo stvoreni, onda smo vrlinski ljudi.[16] Duša stiče smirenje kada se hrani vrlinama koje joj priliče. Α vrline i poroci sačinjavaju ishranu duše… Duša se hrani ili vrlinom ili grehom.[17] Udaljenje od vrline otkriva pristup u dušu duhu nečistome.[18]

Gospod Hristos je svesavršeno oličenje svih svetih vrlina. Imajući tu istinu u vidu, Sveti Atanasije Veliki blagovesti: Mi se oblačimo u Hrista kada volimo vrlinu, protivimo se poroku, predajemo se uzdržljivosti, pretpostavljamo pravdu nepravdi, cenimo umerenost, utvrđujemo se u dobrim namerama, zbrinjavamo sirotinju…[19] ljudi sveti i istinski predani vrlini umrtvljuju ude svoje što su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu želju, i lakomstvo[20]i žive u čistoti i svetosti. Α život u Hristu i jeste pravi život.[21] Hrišćani se ne samo na zemlji hrane telom i krvlju Gospoda Hrista, nego ćemo se i na nebu hraniti takvom hranom, jer Gospod je ishrana viših duhova i Anđela. On je i izvor blaženstva, svih nebeskih Sila. On je sve za sve, i svakoga miluje po svome čovekoljublju.[22] Čovek koji živi u Hristu, kad se bori sa protivnicima protivstavlja jarosti krotost, bezočnosti smirenost, poroku vrlinu, i tako odnosi konačnu pobedu, govoreći: sve mogu u Hristu Isusu koji mi moći daje (Flb. 4, 13).[23] Neprekidno upražnjavanje vrline neophodno je radi toga, da pravednik ni u čemu ne bi imao nedostatke nego bio gotov na svako dobro delo.[24]

U pogledu vrlina ne može se zamisliti ni njihovo savršenije oličenje od Gospoda Hrista, ni savršenije učenje od Njegovog ο njima. Sveti Atanasije Veliki blagovesti: Nemoguće je naći savršenije učenje ο vrlinama od onoga koje je oličeno u samom Gospodu Hristu. I trpljenje, i čovekoljublje, i blagost, i hrabrost, i milosrđe, i pravdu — sve ćeš naći u Gospodu. I onaj koji razmatra čovečansko življenje Gospoda Hrista ne može naći nikakvog nedostatka u Njegovim vrlinama. Znajući to, sveti apostol Pavle je rekao: Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista (1 Kor. 11, I).[25] Najslađi plod pobožnosti jeste upražnjavanje vrlina.[26]

Blagodat svetih tajni i blagodat svetih vrlina jednosušne su. One se izvijaju jedna iz druge, raste jedna kroz drugu, usavršavaju se jedna drugom. Ohristovljenje, oboženje, otrojičenje je plod njihove bogočovečanske delatnosti i saradnje. I sve tako — dok obličje Hristovo ne postane u nama, i ne dostignemo „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“.[27] Sav u tom molitveno-podvižničkom iskustvu, sveti Jefrem Sirin blagovesti: Čovek je dužan prizvati blagodat, da bi ona obitavala u njemu. Α pri blagodati, čovek će uspeti u svakoj vrlini.[28] Početak pak svake vrline jeste vera.[29] Po meri vere i obitava blagodat u duši.[30] Nemoguće je spasti se drukčije nego podražavanjem u svemu Gospodu.[31] Pri upražnjavanju vrline — ne padati u čamotinju od trudova, jer bez trudova ne može se poznati vrlina.[32] Jedino savršenu odlučnost Bog zahteva od nas, i Sam nam daje snage i daruje pobedu.[33] No znaj i to: u kojoj se meri budeš podvizavao i trpeo radeći Gospodu, u takoj će se i očišćavati um tvoj i pomisli tvoje. Želi samo spasti se, jer Gospod ljubi one koji uporno žele dobiti spasenje i pomaže im.[34] Po meri primoravanja sebe na delo Gospodnje — telo postaje moćno, i duša se prosvetljuje.[35]

Kao što kiša čini te raste usev, tako bogosluženje učvršćuje dušu u vrlinama.[36]

Hristolike vrline su naši najodaniji i najmoćniji prijatelji i čuvari i u ovom i u onom svetu. Sveti Jefrem Sirin blagovesti: Niko nam neće pomoći u dan Sudni: ni prijatelj, ni srodnik, jedino pokajanje prineseno ovde na zemlji i pomoćne mu vrline: istinska ljubav, smirenoumlje, poslušnost, uzdržljivost. Naše vrline poći će s nama iz ovog života; one će protivstati vražjim silama koje hoće da ovladaju nama u vreme našeg ishoda iz ovog života; one će nas privesti Spasitelju Hristu da se poklonimo Njemu i slavimo Njega zajedno sa Ocem i Svetim Duhom.[37] Hoćeš li da budeš u borbi i da se obreteš savršen? Budi svagda obučen u vrlinu kao u odeću. Obukao si se u vrlinu? Onda se svim silama neprestano trudi da je ne svučeš.[38] Sve su vrline povezane među sobom, i drže se jedna druge. Kao neki duhovni lanac, sve one jedna od druge zavise: ljubav od radosti, radost od krotosti, krotost od smirenosti, smirenost od uslužnosti, uslužnost od nade, nada od vere, vera od poslušnosti, poslušnost od prostote. No glavno u svakom dobrom revnovanju i vrhunac dobrih dela jeste neprestano boravljenje u molitvi, pomoću koje možemo svakodnevno izmoljavati od Boga i sticati i ostale vrline.[39] No ako molitvu našu ne budu krasili: smirenoumlje, ljubav, prostota i dobrota, onda nam takva molitva neće doneti nikakve koristi, jer takva molitva je maska molitve.[40]

Svetopredanjska je besmrtna istina: svetim vrlinama se stiče Duh Sveti, i time sva blaženstva za hristočežnjivo ljudsko biće. Sveti Jefrem blagovesti: Jedan je cilj pobožnosti za sve: udostojiti se ispunjenja Duhom Svetim po veri i velikoj revnosti za sve vrline, i steći potpuno oslobođenje od strasti, tojest očišćenje srca, ostvarivano osvećujućim Duhom u dušama vernih i pobožnih.[41] Delatnošću Duha Svetoga i svetošću vrlina mogu biti razvejane nečiste strasti i iskušenja zlobe.[42]

Sudbina našeg ljudskog bića i u ovom i u onom svetu zavisi od naših vrlina i od naših poroka. Sveti Jefrem blagovesti: U čas izlaska našeg iz ovog života, pri razlučenju duše od tela, zbiva se velika tajna. Duši pristupaju dobri Anđeli i mnoštvo nebeske vojske. Isto tako pristupaju i sve suprotne sile i knezovi tame. I jedni i drugi hoće da uzmu dušu i da joj odrede mesto. Stoga, ako je duša ovde, na zemlji, stekla dobre osobine, vodila čestit život i bila vrlinska, onda se i u dan izlaska njenog, vrline, koje je stekla ovde, pretvaraju u dobre Anđele, okružuju je, i ne dopuštaju da je se dotakne nikakva suprotna sila. I sveti Anđeli s radošću i veseljem uzimaju dušu i odnose je Hristu, Gospodu i Caru slave. I najzad duša biva odvedena u mesto blaženstva, u neiskazanu radost, u večnu svetlost, gde nema žalosti, ni uzdisanja, ni suza, ni briga, no gde je besmrtni život i večno veselje u nebeskom carstvu, u kome su svi ostali koji su ugodili Bogu. Međutim, ako je duša u ovome svetu živela sramno, predajući se sramnim strastima i odajući se telesnim uživanjima i taštini ovoga sveta, onda se u dan njenoga izlaska iz ovog života te slasti i uživanja pretvaraju u zle demone, opkoljavaju je bednu, i ne dopuštaju da joj se Anđeli Božji približe. I onda je zajedno sa suprotnim silama i knezovima tame uzimaju bednu i uplakanu, i odvode u mesta tamna, mračna i kukavna, gde se čuvaju svi grešnici za dan Suda i večnoga mučenja, kuda je strmoglavljen đavo sa anđelima svojim.

Sa tog razloga, nastavlja Sveti Jefrem, valja nam svu brigu i staranje upotrebiti na sticanje vrlina koje nas imaju pratiti po izlasku iz ovog života i posredovati za nas u čas nevolje. Α koje su to vrline što se pretvaraju u Anđele i protive se demonima, tojest našim strastima? To su — ljubav, smirenoumlje, velikodušnost, uzdržljivost, trpljenje, razboritost, pokornost, molitveno tihovanje, hrabrost, pravičnost, zdravoumlje, skrušenost i tome slično. Ove vrline zauzeće se za nas u onaj čas, i niko im neće moći protivstati. Strasti pak koje se pretvaraju u demone jesu ove: mržnja, gordost, surovost, mrzovolja, praznoslovlje, naprasitost, svadljivost, uobraženost, zavist, gordost, sujeta, zlopamćenje, lenjost, nemarnost, razdražljivost, gnev, nehat, lukavstvo, pohotljivost, rasejanost, razmaženost, stomakougađanje, pokvarenost, i svrh svega srebroljublje. Prosto rečeno: svako satansko delo. Eto te strasti, u dan izlaska našeg, pretvarajući se u demone, uzeće duše.[43]

Jedan je cilj svih svetih vrlina: ohristoviti čovekovo biće u vasceloj njegovoj psihofizičkoj stvarnosti, i tako ga potpuno ohristoličiti. Sveti Jefrem blagovesti: Hrišćanstvo je podražavanje Hrista po meri sila. Stoga smo dužni podvizavati se, svaki po meri sila, da ne bismo ostali duhovno besplodni. Ostanemo li besplodni, nas će postići večno mučenje. Kao što je u našoj volji grešiti, ukoliko Bog dopušta to našoj slobodi; tako je i u našoj volji činiti pravdu, ukoliko nam Bog pomaže u toj našoj nameri. Stoga dajmo htenje, dajmo svoju dobru volju, i dobićemo sve; dajmo revnost, i dobićemo silu.[44] Sam naziv vrlina — αρετή — dolazi od glagola = izbirati. To znači: vrlina je dobrovoljna, i mi činimo dobro po sopstvenom izboru i slobodnoj volji, a ne protiv volje i prinudno.[45] Bez vrlina: vere, nade, i ljubavi — nema spasenja.[46]

Ako se grešnik ne bude molio, blagodat ga isceliti neće. Idi putem pokajanja, da bi te srelo čovekoljublje Božje.[47] Vrata blagodati otvaraju se svakome koji kuca na njih.[48] Naša zla volja uzrok je svih nevolja.[49]

Pomoću svetih vrlina iskoreniti u sebi grehe i zasaditi večna bogočovečanska dobra, i preko njih ući u Istinu Večnu, u Pravdu Večnu, u Ljubav Večnu, u Dobrotu Večnu, u Život Večni, i u sve Božansko kroz Bogočovečansko, i jeste zadatak zadan svakom čoveku od Boga Tvorca i Spasitelja. U svima tim danonoćnim borbama heruvimski budno prati čoveka izuzetni filosof Duha Svetog, Sveti Makarije Veliki. Vaistinu Veliki u svima istinama i iskustvima i mislima ο čoveku i njegovom večnom naznačenju. Učestvuju i Bog i Satana, a bojno polje — slobodna čovekova volja. Sveti Makarije Veliki krvlju podvižničkih opita svojih blagovesti:

Satana i duša ljudska ravnomoćni su među sobom i imaju podjednaku silu: Satana — nagovarati dušu i udvaranjem pridobijati je za svoju volju, a duša opet — protivrečiti mu i niučemu ga ne poslušati; jer obe sile mogu samo potsticati a ne primoravati na zlo i dobro. Takvoj slobodnoj volji daje se Božja pomoć, a ona može boreći se dobiti oružje s neba, i njime iskoreniti i pobediti greh, jer duša se može protiviti grehu, ali ne može bez Boga pobediti ili iskoreniti zlo.[50] Bog daje blagodat ne bez razloga već za veru i dobrovoljno revnovanje u vrlinama.[51] U tome volja ljudska je bitni uslov. Ako nema volje, sam Bog ništa ne čini, mada i može po slobodi Svojoj. Jasno je: Bog zahteva od nas jedino volju.[52] I onda Duh Sveti vodi nas svakoj vrlini, da bismo mogli živeti večnim životom. Pri tome, naše je da se na sve moguće načine staramo uspevati u svima vrlinama.[53]

Zaista je, veli Sveti Makarije, duša ljudska veliko i čudesno delo Božije. Pri stvaranju njenom Bog ju je stvorio takvom da u njenu prirodu nije stavio porok; naprotiv, stvorio ju je po obrazu vrlina Duha— κατά τήν εικόνα των άρετων τοϋ Πνεύματος. On je stavio u nju zakone vrlina —νόμούς αρετών: razboritost, znanje, mudrost, veru, ljubav i ostale vrline, po obrazu Duha — κατά τήν εικόνα τοϋ Πνεύματος. Još je Bog stavio u dušu razum, pomisli, volju, rukovodeći um; zacario je u njoj i druge velike tananosti; učinio ju je neobično pokretnom i brzoletom, neumornom; darovao joj je sposobnost za tren oka doleteti i odleteti, i mišlju služiti Njemu kada hoće Duh.[54]

Treba stalno boraviti u molitvi, blagovesti Sveti Makarije, jer je molitva horovođa u hοru vrlina. Preko nje izmoljujemo od Boga i ostale vrline. Ko je stalno u molitvi, on je u zajednici sa Bogom i sjedinjuje se s Njim tajanstvenom svetošću i nekom duhovnom delatnošću i neiskazanim raspoloženjem srca. Jer još ovde, primivši Duha za putovođu i saborca, zapaljuje se on ljubavlju prema Gospodu i gori željom, ne nalazeći sitosti u molitvi već neprestano se raspaljujući ljubavlju ka blagome Gospodu i napajajući dušu revnošću.[55] Usrdna molitva obogaćuje nas mnogim, i samog Duha Svetog useljuje u duše naše. Pritom sam Gospod daje onima koji ištu silu da se mole kako treba, po rečenome: Gospod daje molitvu onome koji se moli.[56] Plodovi iskrene molitve su: prostota, ljubav, smirenoumlje, postojanstvo, blagost i sve tome slično. Ako pak ovih plodova nema, onda je uzaludan trud.[57] Sve su vrline međusobno povezane i drže se jedna drugom. One pretstavljaju Jedan ovešteni duhovni lanac, i zavise jedna od druge; molitva od ljubavi, ljubav od radosti, radost od krotosti, krotost od smirenosti, smirenost od služenja, služenje od nade, nada od vere, vera od poslušnosti, poslušnost od prostote. Glava pak svake vrline i vrhunac dobrih dela jeste stalno boravljenje u molitvi: preko nje izmoljujući od Boga možemo svakodnevno sticati i ostale vrline.[58]

Posle Boga čovek je najveća tajna u svima, nama ljudima, poznatim svetovima i bezbrojnim stvorenjima. I jedna i druga tajna najsavršenije su objašnjene čudesnim Bogočovekom Gospodom Hristom. Na prvom mestu: tajanstveni odnos između Boga i čoveka u vremenu i večnosti. Posebno, tajanstveni odnos između čovekove bogolike slobode i Božjeg svebića. Sveti Makarije blagovesti: Vražija sila samo podstiče, a ne primorava; tako i blagodat Božija podstiče našu slobodu. Blagodat nimalo ne okiva čovekovu volju prinudnom silom, i ne čini čoveka neizmenljivim u dobru, pa hteo on to ili ne. Naprotiv, i prisutna u čoveku Božija sila daje mesto slobodi, da bi se obelodanila volja čovekova, uvažava li on ili ne uvažava dušu, slaže li se ili ne slaže s blagodaću. Čovek treba stalno da primorava sebe na svako dobro, na vršenje svih zapovesti Gospodnjih, makar se to i ne htelo srcu zbog greha što je u njemu. Na primer: primoravati sebe na smirenost pred svima ljudima; prinudno obučavati sebe milostivosti, snishodljivosti, čovekoljublju, dobroti, stalnom prebivanju u molitvama, i u svako vreme prositi sa verom da Gospod dođe, nastani se u njemu, usavrši ga i ukrepi u svima zapovestima svojim, da bi duša njegova postala obitalište Gospoda Hrista. Videći to čovekovo primoravanje sebe na svaku vrlinu. Gospod će se smilovati, izbaviti ga od vragova njegovih i od živećeg u njemu greha, ispunjujući ga Duhom Svetim. Pri takvom podvizavanju, vrline se pretvaraju u čoveku kao u njegovu prirodu. Najzad Gospod dolazi i obitava u njemu, i sam tvori u njemu zapovesti Svoje bez truda, ispunjujući ga duhovnim plodovima.[59]

Po blagodati i Božanskome daru Duha Svetoga svaki od nas stiče spasenje; verom pak i ljubavlju, pri naporu slobodne volje, svaki može dostići savršenu meru vrline, da bi, koliko po blagodati toliko i po pravdi, nasledio život večni. Tako se, saradnjom blagodati Božje i slobode čovekove, stiže u savršenu meru slobode i čistote. Jer, ako Gospod ne sagradi dom, uzalud se muče koji ga grade; ako Gospod ne čuva grad, uzalud ne spava čuvar (Ps. 126, 1).[60]

Vrline su plodovi Duha Svetoga; živeći u njima, mi živimo u Duhu Svetom.[61] Na tome putu, po Sv. Makariju, duša se postepeno očišćuje od strasti. I kada se čovek potpuno očisti od strasti, on postiže savršenstvo pomoću blagodati sjedinivši se dušom sa Utešiteljem, Duhom Svetim; i tada se sve u njoj pretvara u — svetlost, sve u — radost, sve u — spokojstvo, sve u — veselje, sve u — ljubav, ove u — milosrđe, sve u — blagost, sve u — dobrotu, i duša se sva pogružava u blagodatne sile Duha Svetoga, slično kamenu odasvud obuzetom vodama u morskoj dubini. Sjedinivši se na taj način sa Božjim Duhom, čovek se upodobljava — samome Hristu, imajući u sebi nepromenljive vrline Duha i njihove plodove.[62] I stiče opitno i opipljivo poznanje nebeskih tajni Sv. Duha.[63] Blagodat ne čini volju čovekovu nepromenljivom i ne vezuje je za sebe silom, nego boraveći u čoveku, ona daje mesto i slobodi, da bi se videlo da li je njegova volja naklonjena vrlini ili proroku.[64] Nema sumnje, treba na silu primoravati sebe na svaku vrlinu. I kada to vidi Gospod, On će je ispuniti svima plodovima Duha, i u nama će obitavati vascela blagorodna vrlina. I tada će se sve vrline pretvoriti kao u našu prirodu.[65] U svakom dobrom podvigu glavno je — usrdno prebivanje u molitvi. njome, izmoljujući od Gospoda, možemo svakodnevno sticati i ostale vrline.[66] Po velikom čovekoljublju i milosrđu Svom Gospod neće nikoga ostaviti bez nagrade za dobro delo, nego svakoga od malih vrlina uzvodi ka većima, i za čašu studene vode neće lišiti nagrade. Samo neka se rađeno radi po Bogu a ne radi slave.[67]

Ličnost, sva izgrađena od svetih vrlina, Sveti Zlatoust, najrečitije nam govori iz srca svetih vrlina, i kazuje nam njihovu nebozemnu bogočovečansku tajnu. Nema sumnje, ta tajna svim bićem svojim izvire iz svete tajne bogoovaploćenja. Tek od ovaploćenja Boga Logosa, od Bogočoveka Gospoda Hrista, svete božanske vrline postaju ovaplotljive u našem vremenskom bogočovečanskom životu i u našoj bogočovečanskoj večnosti. I sve to u nama biva, i sve se to u nama zbiva kroz naše življenje u svetom Bogočovečanskom telu Crkve Hristove. Sveti Zlatoust blagovesti:

Potrebno je samo jedno: blagorodna i dobra revnost. Kada toga ima, onda ništa ne smeta dostignuti savršenstvo u vrlini.[68] ljubav je glava, koren, izvor i majka svih dobara. Učenici Gospoda Hrista poznaju se ne po čudesima već po ljubavi.[69] Kada postoji ljubav, onda onaj koji je je stekao nju nema nedostatka ni u kom delu evanđelske filosofije života, već poseduje svu, svesavršenu i potpunu vrlinu.[70] Početak i kraj svake vrline jeste ljubav.[71] Mi smo dužni jasno znati ovo: nema zla osim jedino u grehu, i nema dobra osim jedino u vrlini i ugađanju Bogu u svemu.[72] Nadu spasenja treba polagati najpre na čovekoljublje Božje, pa onda na svoja dobra dela.[73] Nemoguće je čoveku biti bezgrešan. Nema pravednika bez greha; nema ni grešnika bez nekoga dobra.[74]

Sveti Zlatoust savetuje: Ogradimo sebe sa svih strana vrlinom, učinimo udove tela našeg oruđem pravde; naučimo i oči, i usta, i ruke, i noge, i srce, i jezik, i svo telo da služe vrlini. Radeći tako, mi ćemo polako — lako stići na sam vrh vrline[75] Gospod Hristos zapoveda ne nešto novo ili nešto što prevazilazi našu prirodu., nego ono što je od iskoni stavio u našu savest. Znanje ο vrlini Bog je stavio u našu prirodu, a privođenje u delo i izvršenje prepustio je našoj slobodi.[76] Vrlina čini čoveka anđelom, i dušu kao na krilima uznosi ka nebu. Takva je sila vrline.[77] Jedina smetnja ka vrlini jeste poročnost duše i raslabljenost uma, i ništa drugo osim toga.[78] Molitva i služenje Bogu jeste znak svake pravednosti. Bez molitve savršeno je nemoguće naviknuti se na vrlinu. Čovek ne može upražnjavati vrlinu, ne pristupajući i ne metanišući pred njenim Vođom i Davaocem.[79] Božanstvena molitva je zaista nebesko sveoružje, i jedino ona može uspešno čuvati one koji su se predali Bogu. Molitva je najvažnije od dobara; ona je i osnov i koren plodotvornog života.[80] Molitva je uzrok svake vrline i pravičnosti. Dušu neojačanu molitvama đavo lako porobljuje sebi, i bez muke zadržava svakom vrstom greha.[81]

Gospod Hristos je došao da ljude nauči svakoj vrlini, blagovesti Sv. Zlatoust.[82] Smirenoumlje je temelj naše filosofije,[83] temelj celokupnog našeg evanđelskog života. Dostojanstvo čoveka sastoji se u ispunjavanju učenja evanđelskog i u vrlinskom životu.[84] Vrline duše i sačinjavaju dostojanstvo čoveka.[85] Ne podnoseći vrline triju pravednih Mladića, oganj se iz peći ustremio na Haldejce oko peći i spalio.[86] Ništa se ne može uporediti sa vrlinom.

Ona će nas i u budućem životu izbaviti od pakla i otvoriti nam put u carstvo nebesko. I u ovom životu ona nas čini jačima ne samo od ljudi nego i od samih demona i neprijatelja našeg spasenja, tojest đavola.[87] Nadu spasenja treba polagati u vršenje vrlina. Pritom se ne prevaznositi dobrim delima nego znati da je najveća od svih vrlina smirenost.[88] Kao što vrlina služi sredstvom spasenja za one koji se u njoj podvizavaju, tako i porok biva uzrokom pogibli.[89] Sila vrline je takva da ona i usred gonjenja postiže veliku slavu. Stvarno, ništa jače, ništa moćnije od vrline, ne zato što ona sama po sebi ima takvu silu, već zato što onaj koji je stekne koristi se i višnjom pomoći. Α sa takvom pomoći, i sa takvom podrškom on je moćniji od svih; on je nepobediv; on je neulovljiv ne samo za klevete ljudske nego i za smicalice demonske.[90]

Bogolika priroda ljudska u samoj bogolikosti svojoj ima vrline i njihove bogolične osobine. Sveti Zlatoust blagovesti: Svaki od nas ima u samoj prirodi urođeno zna nje ο vrlini; i ko ne želi nehatom svojim pogubiti blagorodstvo prirode svoje, nikada se neće lišiti njega.[91] Pravednim čovekom mi nazivamo onoga koji ima svu vrlinu.[92] Porok, makar imao na svojoj strani svu vaseljenu, slabiji je od svega; a vrlina, makar ostala osamljena, jača je od svega — imajući na svojoj strani Boga.[93] Sve ljudsko je ništavnije od senke; u nas ljudi ništa nije naša sopstvenost osim vrline, a sve drugo je slično lišću. Ma kuda pošli, mi vrlinu nosimo sa sobom, a ostalo ne. U stvari, vrlina je jedino imanje naše, a sve ostalo tuđe.[94] Za spasenje je nužna ne samo blagost, nego i vera, a sa verom i vrlina.[95] Krajnja granica vrline i dostignuće samog vrhunca savršenstva sastoji se u upodobljenju Bogu, ukoliko je to moguće za nas.[96]

Zbog bogolikosti svoje ljudska priroda je, svesno i nesvesno, uvek bogočežnjiva, uvek nenasita u dobru, zato i čezne za božanskom beskrajnošću vrlina. Ο tome Sveti Zlatoust blagovesti: Jedino vrlina nema nikakvog kraja.[97] I reče Bog: Da stvorimo čoveka po obličju svome.[98] To znači: Bog hoće da mi budemo podražavaoci Njemu u vrlini. Šta znači: po obličju? Znači: Bog je svet; ako smo mi sveti, onda smo mi — po obličju Božjem, po obrazu Božjem. Bog je pravedan; ako mi postupamo po pravdi, onda smo mi — obraz Božji. Ako smo mi čovekoljubivi, milostivi, onda smo mi — obraz Božji. „Budite milostivi, veli Spasitelj, kao što je vaš Otac milostiv“.[99] Jasno je: reči „po obrazu našem“ odnose se na vrline.[100] Sveto Pismo naziva pravednikom čoveka koji ima sve vrline; a pravednošću — ukupnost vrlina.[101] Spas blagovesti: Sve što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima; jer je to zakon i proroci.[102] Iz ovoga se jasno vidi da nam je vrlina prirodna i mi svi sami po sebi znamo šta nam valja činiti, te se stoga nikada ne možemo izvinjavati neznanjem.[103] Podvizima i blagodaću svi su apostoli postali savršeni u svima vrlinama.[104] Nadu spasenja, posle blagodati Božje, treba polagati ne na što drugo, već samo na sopstvena savršenstva. Nama je nužna vera i čist život. Samo nas to može spasti.[105]

Bez bogočovečanske saradnje slobodne volje čovekove sa blagodaću Božjom nema čoveku ni preobraženja, ni ohristovljenja, ni oboženja, ni otrojičenja. Ohristovljeni um Svetog Zlatousta blagovesti: Bog nikada ne čini ljude dobrima putem nasilja i prinude; i On izabira prizvane ne nasilno već privoljevanjem. Očigledno je: u našoj volji je i spasenje i pogibao.[106] Nama je samo jedno potrebno: vrlina duše. Ona će biti u stanju spasti nas i izbaviti od večnoga ognja. Ona nas vodi u carstvo nebesko.[107] Duša, obuzeta mnogim strastima, postaje mrtva za vrline.[108] Sveti apostol Pavle priziva isceljenju od strasti kroz ohristovljenje: Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista.[109] Gospod Hristos je radi toga i primio telo jednako s našim, da bi nas preko njega naučio vrlini.[110] Gospod Hristos je došao ne samo radi toga da javi Sebe, nego i radi toga da nas nauči neiskazanoj vrlini.[111] Bog je stvorio čoveka po slici i prilici Svojoj; dao mu je Svoj lik: ne telesni izgled već osobito dostojanstvo; sposobnost misliti i pomoću svojih vrlina upodobiti se Stvoritelju. I tako se javio čovek kao slika i prilika Božja; pri tome prilika, podobije Božje sa mogućnošću da se razvija do beskonačnosti.[112]

Svete vrline, svesavršeno oličene u Gospodu Hristu, samim tim su svim bićem svojim od Presvete Trojice, osobito od Duha Svetoga. Sveti Zlatoust blagovesti: Apostoli, bojažljivi i nemudri, silaskom Svetoga Duha odjednom su postali drugi ljudi, u njima se zacarila vascela vrlina, i naročito stala sijati ljubav.[113] Takva je vrlina: dobivši početak ona ide napred i nigde se ne zaustavlja.[114]

Savršena je vrlina: ne davati ljudima povoda za greh, i starati se biti besprekoran pred Bogom.[115] Bog je stvorio čoveka snabdevši ga silama da izbira vrlinu i da izbegava zlo.[116] Ko živi za Boga postiže svaku vrlinu, jer ima za pomoćnika samog Gospoda Hrista.[117] Početak i kraj vrline jeste ljubav; ona je i koren i neophodni uslov, i vrhunac vrline.[118] Bog je i stvorio čoveka sa slobodnom voljom, da on ne bi krivio Boga kako ga je okovao neophodnošću.[119]

Treba znati: zla volja jeste koren zala.[120] Za nas je važno on što je vrlinsko; a bez toga sve ostalo je beskorisno.[121] Svaka vrlina ima takvu silu — da stvara drugu vrlinu, i sama se izgrađuje od nje, podržava drugu i sama biva podržavana od nje.[122] Blagodat nas ne spasava pri nečistom životu.[123] Nikakvo zlo ne može nikada biti uzrok dobra.[124] U stvari, nema ni jednoga greha koji bi proisticao iz neophodnosti; svi gresi zavise od iskvarene volje.[125] Reči sv. Apostola: „da se ispunite svakom punoćom Božijom“,[126] po Svetom Zlatoustu znače: da se ispunite takvim vrlinama kakvima je ispunjen Bog,[127] Smirenoumlje je temelj svake vrline.[128]

U spasenju i oboženju sve je od Spasitelja Gospoda Hrista, i to kroz Crkvu i u Crkvi. Sve Njegovo postaje naše, ali samo pod jednim uslovom: da dobrovoljno i po slobodnoj volji svojoj izaberemo prvovrlinu i svevrlinu: veru u čudesnog Gospoda Hrista, našeg Jedinog Vaskrsitelja, našeg Jedinog Vaznositelja, našeg Jedinog Obožitelja, našeg Jedinog Spasitelja, vaistinu Jedinog u svima svetovima u kojima se ljudsko biće kreće i postoji. Imajući sve to u vidu, bogomudri poznavalac ljudskog bića Sveti Zlatoust blagovesti: Vrlina je od ljubavi, a ljubav od vrline. Jer ko ljubi ima sva svojstva vrline. Na to ukazuje Gospod kada veli: kad se umnože bezakonja, ohladneće ljubav mnogih.[129] Α da je vrlina od ljubavi, ο tome govori sveti Apostol: koji ljubi drugoga zakon ispuni.[130] Da bi se dobilo Carstvo nebesko, nije dosta osloboditi se od greha, nego je nužno mnogo se upražnjavati i u vrlinama. Od poročnih dela nužno je uzdržavati se, da bi se oslobodili pakla; a da bi nasledili Carstvo nebesko, neophodno je steći vrlinu.[131]

Vrlina sadrži u sebi dve strane: uklanjanje od zla i činjenje dobra.[132] Jedino je vrlina u stanju da nas prati u onaj svet; jedino vrlina prelazi u budući život.[133] U poređenju sa vrlinom svo bogatstvo vaseljene je ništavnije od blata, manje od slamčice. Vrlina je rukovoditeljka po putu koji vodi nebu, velika i divna škola, bezopasno pristanište.[134] Sveti Zlatoust savetuje: Počnimo upražnjavati se u vrlinama dok ima vremena, i to s razdelom: jednog meseca savladajmo u sebi naklonost ka ogovaranju, drskost, nepravičan gnev; drugog meseca — poučimo sebe trpljenju; trećeg meseca — naviknimo sebe na neku novu vrlinu. Posle toga — činimo milostinju. Zatim: prelazimo od vrline ka vrlini. Dovoljno je samo hteti, pa će se sve postići.[135] Putevi vrline su mnogi, privode k jednome putu, ο kome je rečeno: Ja sam put.[136]

Svete misli su rod na drvetu duše ljudske koji se hrani svetim vrlinama. Srce hristolikog života su hristolike vrline koje ohristovljuju dušu ljudsku čineći je božanski lepom i besmrtnom. Bogomisli su prirodni izraz obitavajućeg u čoveku kroz svete tajne i svete vrline Bogočoveka Gospoda Hrista. Sveti svedok toga je Sveti Grigorije Bogoslov. On blagovesti: Blagorodstvo duše je u njenoj bogolikosti, u njenom obrazu Božjem, a upodobljenje Prvoobrazu—ή προς τό άρχέτvπον έξομοίωσις—biva vrlinom.[137] Nemoguće je dostići mudrost ne živeći mudro.[138] Takav mudrac je Sveti Atanasije Veliki. U pohvalu njemu Sveti Grigorije veli: Hvaleći Atanasija ja hvalim vrlinu; jer jedno je i isto — reći Atanasije i hvaliti vrlinu, zato što je on imao u sebi sve vrline skupa. Hvaleći pak vrlinu, ja ću hvaliti samoga Boga, od koga u ljudima jeste vrlina.[139] Zbliženje s Bogom i savršenstvo postiže se pomoću vrlina.[140] Sveti Vasilije Veliki bio je za sve zakon vrline.[141] Vrlina nije samo dar velikoga Boga kojim je On počastvovao svoj obraz u čoveku, nego je nužan i čovekov trud.[142] Vrlina — to jedino i sačinjava život.[143] Ništa odvratnije od poroka; a vrlina je jedino savršenstvo.[144] Nagrada je vrline — postati bog, obasjati se najčistijom svetlošću, postojećom u Trojičnoj Jedinici, od koje sada imamo jedva nekoliko zrakova. Zato k tome gredi, u tome napreduj, okriljuj se mišlju, hvataj se za život večni. Ni na čemu ne zaustavljaj svoje nade, dok ne dostigneš žuđeni i blaženi vrh.[145]

Tajna svetih vrlina može se saznati jedino iskustvom. Takvo iskustvo imaju sveti Apostoli i sveti Oci, i svi njihovi svetopredanjski sledbenici. Tog svetog iskustva je pun i prepun Sveti Grigorije Niski. Njegova hristočežnjiva duša sva je izatkana od svetih vrlina. Iz takvog iskustva on blagovesti istinu ο svetim vrlinama. Po njemu: vrlina raste verom i dobrom savešću.[146] Gospod Hristos je svesavršena vrlina — ή παντελής αρετή.[147] U Molitvi Gospodnjoj „Oče naš“, „da bude volja Tvoja“, reč „volja“ obuhvata sobom sve uopšte vrline.[148] Kraj vrlinskog života jeste blaženstvo.[149] Čovekovo blaženstvo jeste upodobljenje Božanstvu — ή προς το θείον όμοιωοις.[150] Kraj vrlinskog života jeste upodobljenje Božanstvu.[151] Vrline su građa od koje se u dušama našim zida hram Božji.[152] Stvorivši čoveka po obrazu Svome, Bog je stavio u našu prirodu seme ovih dobara, te dobro ne ulazi u nas spolja već je u našoj volji; i mi uzimamo iz naše prirode kao iz riznice svako dobro. Stoga Spasitelj i veli: Carstvo je Božije unutra u vama.[153] Svaki greh smrdi, a vrlina je Hristov miomiris.[154]

Istinska vrlina, dobro bez trunke zla, jeste samo Bog Logos, — vrlina koja je, po rečima proroka Avakuma pokrila nebesa.[155] Vrlina je miro, jer je ona udaljena od zlosmradija greha.[156]

Savršena bogolikost čovekove prirode data je u Bogočoveku Gospodu Hristu. Sve čovečije u Bogočoveku besmrtno je i večno kroz Bogočovečnost. Svi problemi čoveka našli su svoje savršeno rešenje u Bogočoveku. Svaki čovek to može osetiti i saznati ako upražnjava bogočovečanske vrline. Sveti Grigorije Niski blagovesti: Gde nema mesta zlo, tamo nema nikakve granice dobru.[157] Duša, uzrastajući u dobru, ne zaustavlja se u uzrastanju.[158] Vrlina ne zna nad sobom vlastelina, dobrovoljna je i slobodna od svake neophodnosti.[159] Nema vrline izvan Božanstva.[160] Bog je istinska vrlina.[161] Božja priroda je izvor svake vrline.[162] Čistota i sloboda od svake strasti i od svakoga zla nazivaju se vrlinama. Zbog zajedničarenja sa Hristom hrišćani su i dobili naziv: hrišćani.[163] Hrišćanstvo je podražavanje Božanske prirode,[164] hrišćanstvo je podražavanje Boga. Gospod Hristos je zato i rekao: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski.[165] Ove reči Spasove znače: ne izravnjivati čovečansku prirodu sa Božanskom prirodom nego dobrim delima podražavati, ukoliko je moguće, Boga u životu. Pita se: koja su to naša dobra dela podobna delima Božjim? To su: udaljavati se od svakoga zla, ukoliko je moguće, delom rečju i pomišlju, starajući se biti čistim od skrnavljenja sebe njima. U tome se sastoji istinsko podražavanje božanskog i svojstvenog nebeskome Bogu savršenstva.[166] Svojstva pravog hrišćanina su sva ona koja nalazimo u Hristu; ona od njih koja su dostupna za nas, mi podražavamo; a ona čije podražavanje nije dostupno našoj prirodi, mi poštujemo i klanjamo im se.[167] Gospod Hristos je „obličje Boga nevidljivoga“;[168] iz čovekoljublja Svog On je postao čovek, uzeo obličje sluge, da bi Sobom ponovo obukao tebe u krasotu Prvolika, koju si imao u početku. Na taj način, svaki je živopisac svoga života; slobodna volja je umetnik dela života, a vrline su boje za izradu obličja.[169] Istinsko savršenstvo sastoji se u ovome: nikada se ne zaustavljati u uzrastanju ka boljem i ne ograničavati usavršavanje nikakvim granicama.[170] Nemoguće je reći koja je vrlina najsavršenija, jer one podjednako zavise jedna od druge, i jedna pomoću druge vode visini savršenstva. Tako, prostota odvodi poslušnosti, poslušnost veri, vera nadi, nada pravdi, pravda smirenosti, smirenost krotosti, krotost radosti, radost ljubavi, ljubav molitvi. No više svega valja nam revnovati u molitvi, jer je ona horovođa u horu vrlina. Prilježnost u molitvi uvodi nas u sjedinjenje sa Bogom.[171] Vrline su nerazdvojne među sobom, i nemoguće je steći tačan pojam ο ma kojoj vrlini ne dodirnuvši i ostale. Tako, u kome se pađa jedna vrlina, za njom neminovno slede i ostale.[172] Neka niko ne leči zlo zlom.[173] Čovjek je stvoren bogolikim i blaženim, jer je udostojen slobodne volje. Α sloboda volje i jeste podobije Bogu, sličnost Bogu, jednačenje s Bogom.[174] Svete vrline su zlatne neuništive lestvice od zemlje do neba. Pobeđujući u duši čovekovoj svako zlo, one osiguravaju blaženstvo i srcu, i umu, i savesti, i vascelom biću čovekovom. Nema zla izvan greha. Svekoliko iskustvo roda ljudskog svedoči: svaki greh je mali pakao; svaka vrlina je mali raj. Svete vrline upražnjavati, — eto besmrtnog raja za besmrtno biće ljudsko. Jer življenje u bogočovečanskim vrlinama jeste življenje u Gospodu Hristu, doživljavanje Njegovog nebozemnog života, po uvek sveistinitoj blagovesti Svetog Bvanđelja: „naše je življenje na nebesima“.[175] Rajska Lestvica svetih vrlina proteže se od zemlje do nebeskog raja. Uzlaženje ljudskog bića u raj pomoću svetih vrlina bogonadahnuto opisuje Sveti Jovan Lestvičnik u svojoj svetoj knjizi: „Rajska Lestvica“.

Sveti Lestvičnik blagovesti: Svete vrline liče na Jakovljevu lestvicu, a grešne strasti na okove. Jer svete vrline, povezane jedna s drugom, uznose do neba onoga koji želi da dospe na nebo, a strasti, potiskujući jedna drugu, sve zajedno vuku u propast.[176] Strašću nazivamo porok koji se tokom dužeg vremena strasno ugnezdio u duši, i koji je kroz naviku postao kao njeno prirodno svojstvo, tako da duša već sama, hotimično, hrli k njemu.[177] Sve što je vidljivo, osvetljeno je suncem. Sve što se čini po duhovnom razumu, utvrđuje smirenost. Nema svetlosti — sve je u mraku! Nema smirenoumlja — sve naše uvene!… Smirenost je jedina vrlina koju demoni ne mogu podražavati.[178] Ako je gordost neke anđele pretvorila u demone, bez sumnje i smirenost može od demona načiniti anđele.[179] Sve strasti uklanja smirenoumlje. Oni koji su stekli tu vrlinu, pobedili su sve strasti.[180] U čoveku nema zla ili strasti po prirodi. Bog nije tvorac strasti. Nasuprot tome, Bog je našoj prirodi darovao mnoge vrline, od kojih su naročito jasne: milosrđe — jer i paganci imaju samilosti; ljubav — jer i životinje često zasuze kada ih razdvajaju; vera — jer nju sami od sebe rađamo; nada — zato što mi i uzajmljujemo, i trgujemo, i sejemo — nadajući se da ćemo se obogatiti… Vrline uopšte nisu daleko od naše prirode. Zato, neka se zastide oni koji se pozivaju na svoju tobožnju nesposobnost da čine dobro.[181] Vrlina ima bezgraničnu granicu — άπέραντον τό πέρας.[182] Po svojoj kakvoći molitva je sapostojanje i sjedinjenje čoveka sa Bogom. Molitva je grudobran koji štiti od svake muke. Molitva je — beskonačni podvig, izvor vrlina, uzročnik blagodatnih darova, nevidljivo napredovanje, hrana za dušu, ozarenje uma, sekira za očajanje, potvrda nade, oslobođenje od tuge, smanjivanje gneva, ogledalo duhovnog napretka, pokazatelj duhovnih mera, otkrivač duhovnog stanja… Molitva je sveta carica vrlina.[183] Αkο bez prekida dozivaš u pomoć Boga kad god ti se neprijatelji tvoji približe, budi spokojan, nećeš se mnogo namučiti: oni će sami od sebe smesta odstupiti od tebe. Jer nečisti dusi ne žele da vide kako putem molitve dobijaš pobednički venac za borbu s njima. Uz to, oni će morati da pobegnu i zato što ih molitva peče kao oganj. Budi uvek hrabar, i sam će te Bog učiti kako da se moliš. Nemoguće je putem reči naučiti se gledanju, jer vid je prirodan dar. Tako se ni lepota molitve ne može shvatiti samo na osnovu onoga što nam drugi govore ο njoj. Jer ona u sebi samoj ima učitelja — Boga koji uči čoveka znanju[184] i daje molitvu onome koji se moli — εύχήν tω εύχομένω, i koji blagosilja godine pravednika.[185]

Dijamantski stub, sagrađen od svetih vrlina, — to je neizmerno hristočežnjivi podvižnik Sveti Isak Sirin. Sav svet za njega je majušno zrno peska, a Gospod Hristos jedina svevrednost ljudskog bića u svima vidljivim i nevidljivim svetovima, u svetovima veštastvenim i duhovnim. Jer On — Bogočovek jedini ima i daje čoveku Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večnu Ljubav, Večni Život, Večnu Radost. Α time čovek pobeđuje u sebi sve grehe, sve strasti, sve smrti, i osigurava sebi najdragoceniju besmrtnost i večnost kroz blagodatno—vrlinsku bogočovečnost. Iz te svoje evanđelske večnosti Sveti Isak blagovesti:

Strasti delaju u svakome koji nosi na sebi telo, hteo to on ili ne hteo. Strasti se pobeđuju vrlinama. Božansko prosvetlenje uma, čistota uma stiče se življenjem u vrlinama. Vrline su zdravlje duše, jer su prirodne duši; a strasti su bolest duše, jer su neprirodne duši.[186] Udostoji li se čovek neprestano se moliti, znači: uzišao je na visinu svih vrlina, i već postao obitalište Svetoga Duha.[187]

Dobro je da čovek primorava sebe na sve što je korisno za njega.[188] Svi smo mi grešnici, te ni jedna vrlina nije viša od pokajanja, jer delo pokajanja nikada ne može biti završeno. Pokajanje dolikuje svima grešnicima i pravednicima koji žele dobiti spasenje. I nema granica usavršavanju jer je savršenstvo i najsavršenijih beskrajno. To je razlog što se pokajanje do same smrti ne ograničava ni vremenom ni delima.[189] Jedino se vrlinama mogu pobediti strasti.[190] Svaka vrlina je majka druge vrline.[191]

Vera u jedinog istinitog Boga — Gospoda Isusa Hrista Bogočoveka, i jeste svevrlina svih pravih hrišćana, prvenstveno svih svetih Ispovednika. U toj vrlini su klicno sve ostale vrline. Stoga je ona među svima svetim vrlinama — svevrlina. Takva, ona vodi i rukovodi hrišćanina kroz sve podvige svih svetih vrlina. To se veoma silno oseća u životu i učenju Svetog Maksima Ispovednika. On blagovesti: Kod ljudi vera je početak dobara; ništa nije ispred nje, ništa ravno njoj.[192] Gospod nam je podario način spasenja, i dao nam večnu silu da postanemo deca Božija;[193] u našoj volji je spasenje naše. Dajmo vascelo biće svoje Gospodu, da Njega vascelog dobijemo. Postanimo Bogovi radi Njega; jer On, po prirodi Bog i Gospod, radi toga postade čovek.[194] Bog je uzrok vrlina.[195] Vrlina je večna; vreme nije starije od nje; Bog je jedini njen Tvorac.[196] Nikada nije bilo kada nije bilo vrline i dobrote i svetosti i besmrtnosti… Svakog života i besmrtnosti i svetosti i vrline stvoritelj jeste Bog.[197] Kao što je greh vlastito delo neposlušnosti, tako je vrlina vlastito delo poslušnosti.[198] U Hristu, koji je Bog i Logos Očev, obitava sva punoća Božanstva telesno; u nama pak obitava punoća Božanstva po blagodati, — τό πλήρωμα της Θεότητας κατά χάριν, kada gomilamo u sebi vrline i mudrost.[199] Gospod preko vrlina obitava u čoveku — ενδημεί διύ των αρετών; no ne obitava u onome koji ne upražnjava vrline.[200] Istinsko je i Bogu prijatno bogosluženje: brižljivo revnovanje duše u vrlinama.[201] Bez vrline niko ne može postići spasenje.[202] Čovek ne može služiti Bogu, ne očistivši dušu vrlinama.[203]

Hraneći svoje biće svetim vrlinama, čovek dolazi i do pravilnog bogopoznanja i do pravilnog čovekopoznanja. Gnoseološki značaj svetih vrlina neizmeran je. Sveti Maksim blagovesti: Upražnjavanjem vrlina stiče se razumevanje božanskih dogmata.[204] Pomoću vrlina stiče se upodobljenje Bogu i istinsko znanje, i to bogotvorećom blagodaću — της Οεοποιοϋ χάριτος.[205] Svi sveci su pomoću svetih vrlina sjajno i slavno ukrasili sebe lepotom božanske dobrote.[206] Mi smo stvoreni da postanemo zajedničari Božje prirode, i učesnici Božje večnosti, i tako se oboženjem po blagodati pokažemo slični Bogu — κατά την έk χάριτος θέαισιν.[207] Cilj svih muka oko vrline jeste: zauvek i večno biti sa Bogom.[208] Ko ima vrlinu — ima sve; zlo pak — nema ni sebe.[209] Vera je majka i kruna i savršenstvo vrlina.[210] Bog nije uzrok zala u paklu već mi sami. Jer početak i koren greha je od nas: naša slobodna volja.[211] Bez vrline i bogopoznanja niko ne može nikada ni na koji način dobiti spasenje.[212] Kada se u duši nalaze vrline, veli učenik Svetog Maksima, prepodobni Ava Talasije, duša obrađuje dobre misli.[213] Vrline su uzroci dobrih misli.[214] Kao što duša oživljava telo, tako i vrlina oživljava dušu.[215]

Bogočovečanske vrline evanđelske prepune su vaskrsne sile bogočovečanske: vaskrsavaju nas iz svih smrti, spasavaju od svih grehova, i uznose u rajske radosti i miline, u nebeske anđelske miomirisne visine. Živeći u njima, čovek još na zemlji postaje sveti sabrat anđelima i besmrtni brat svima Svetiteljima. I njegovoj radosti nema kraja ni na zemlji ni na nebu. Jer u Bogočovečanskom telu Hristovom sve Bogočovekovo postaje naše, na svu večnost naše. Sav u svetim vrlinama, Sveti Teodor Studit Ispovednik blagovesti:

Vaistinu je Hristov miris onaj koji vrlinu učini svojom. Ο tome svedoči sveti Apostol: mi smo Hristov miris Bogu.[216] I Adam, do prestupanja zapovesti Božje, bio je miris Bogu, dišući vrlinama.[217] Vrlinski čovek miriše na Boga.[218] Svaka je vrlina velika; i steći je — stvar je prevelike želje.[219] Po prirodi svojoj vrlina je nešto svagda pokretno, i nikada ne zastaje u kretanju napred već one koji je upražnjavaju stalno vodi ka boljemu.[220] U životu treba biti hrabar, svakodnevno trezneći sebe od greha, stražeći, ustremljujući svoje želje jedino k Bogu, baveći se sozercanjem Njega, prolivajući suze i skrušavajući sebe, prosvećujući sebe molitvama i moljenjima, i time privlačeći blagodat Svetoga Duha. Jer ništa tako ne raduje Boga kao duša čista od strasti; i nikakva bašta, pokrivena mnoštvom cveća, ne može tako mirisati kao što miriše duša vrlinama. Ako se pak desi da nekad zadremamo, treba se što pre probuditi. Ako se desi i sedam puta na dan sagrešiti, to se treba i sedam puta pokajati, — i bićemo primljeni. I ako sedamdeset sedam puta na dan to doživimo, i onda nam se valja toliko puta pokajati, — i nećemo biti lišeni nade na pomilovanje, po obećanju Božjem.[221] Ka vrhu vrline može se peti samo postepeno.[222] Na goru vrlina mi uzlazimo prosvećujući se, osvećujući se i obožujući se.[223] I dobro postaje ne dobro, ako se na doličan način ne kazuje i ne čini; — dobro postaje i ostaje dobro kada i način njegovog ostvarenja, i vreme, i iskazivanje odgovaraju njemu.[224]

Svaki greh beži od Hrista Boga koji je u Hristovim sledbenicima. Svaka vrlina verom se useljuje u njih; očišćuje ih, obraćuje ih, preobražava ih, osvećuje ih, ovrlinjuje ih, ohristovljuje ih, jer je svaka vrlina — vrlina Hristom i u Hristu. Kroz svaku vrlinu Gospod Hristos živi u duši hrišćaninovoj, i pastepeno čovek postaje sav Hristov, živi Njime i radi Njega, besmrtuje i večnuje Njime. I tako postiže bogočovečanski cilj svoga bogolikog bića. Sveti Teodor Studit blagovesti: Gde je vera — tamo je i ljubav koja privlači Duha Svetog i koja se privlači Duhom Svetim.[225] Vrlina je od Boga, i božanstvena, a porok od Satane i Satana. Oni koji su izabrali vrlinu jesu bogovi i Božji, a koji su izabrali porok jesu besi i pripadaju Satani.[226] Naše se spasenje sastoji u ovome: pravilno verovati u Svetu Trojicu i tvoriti svete zapovesti Božje. Apostol veli: U Hristu Isusu niti što pomaže obrezanje niti neobrezanje, nego vera koja kroz ljubav dela.[227] Ovde se pojam ο veri odnosi na učenje ο pravoslavlju, a pojam ο ljubavi — na učenje ο dobrom delanju.[228] Nema sumnje, ko svom dušom ljubi Boga, taj izlazi iz sebe, u ljubljenom živeći i krećući se i postojeći.[229] Svet je snoviđenje, a vrlina traje večno. Hitajmo k njoj, da bi se Bog proslavio u nama i mi se spasli.[230] Ko ide putem vrline, ne zastaje.[231]

Nema sumnje, raskošni ikonostas svetih vrlina u duši svojoj ima bogonosni otac naš Sveti Jovan Damaskin. Ikonostas — ikonopisan svetim življenjem njegovim u bogočovečanskim vrlinama, predvođenim hristolikom molitvom. Α usred ikonostasa bogokrasna ikona Svevrline — Gospoda Hrista Svedržitelja. Sav u Crkvi Svojoj, Gospod Hristos nam daje sile i moći da poput svetih Otaca i mi ikonopišemo u duši svojoj ikone svetih vrlina našim svetim življenjem u njima. Očigledna je mnogovekovna sveta istina: u Crkvi je sve od Bogočoveka Gospoda Isusa, sve od Njega, sve u Njemu, radi našeg ohristovljenja, obogočovečenja, oboženja, otrojičenja. Sveti Damaskin apostolski bogomudro blagovesti:

Bog stvori čoveka „po obrazu svome i po podobiju“. „Po obrazu“ označava razum i slobodnu volju; a „po podobiju“ označava upodobljenje Bogu pomoću vrline — τήν τής αρετής όμοίwoiν, ukoliko je to moguće za čoveka. Dakle: Bog je stvorio čoveka ukrašenim svakom vrlinom… Stvorio ga je po prirodi bezgrešnim, i po volji slobodnim. Ali ne u smislu da je bio nesposoban za greh već da je činjenje greha uslovljeno ne njegovom prirodom nego slobodnom voljom. Jer vrlina nije nešto što se vrši primoravanjem.[232] Treba znati: vrlina je data našoj prirodi od Boga, i On sam je početak i uzrok svakog dobra, i bez Njegove saradnje i pomoći nama je nemoguće poželeti ili učiniti išta dobro. Međutim, u našoj je vlasti: ili boraviti u vrlini i ići za Bogom koji nas priziva k njoj, ili napustiti vrlinu i obresti se u grehu i ići za đavolom koji nas bez prisiljavanja priziva tome. Jer porok nije ništa drugo nego udaljenje od dobra, kao što i tama nije ništa drugo nego udaljenje od svetlosti. Tako dakle, ostajući u onome što je saglasno sa prirodom, mi boravimo u vrlini; a uklanjajući se od onoga što je saglasno sa prirodom, tojest od vrline, mi idemo k onome što je protivno prirodi i bivamo u grehu.[233] U Svetom Pismu mi nalazimo pozivanje ka svakoj vrlini i odvraćanje od svakoga zla.[234] Zlo nije neka suština i nije svojstvo suštine nego nešto slučajno, tojest zlo je dobrovoljno odstupanje od onoga što je saglasno sa prirodom u ono što je protivprirodno; a to i jeste greh. Otkuda dakle greh? On je pronalazak slobodne volje đavolove. Sledstveno; đavo je zao? Razume se, ukoliko je stvoren, on nije zao nego dobar, jer ga je Tvorac stvorio Anđelom svetlim i veoma blistavim, i razumnim i slobodnim. I on se dobrovoljno udaljio od saglasne s prirodom vrline, i obreo se u tami zla, udaljivši se od Boga, koji je jedini savršeno dobar i životvorac, i Sazdatelj svetlosti; jer svako dobro dobija svoju dobrotu od Njega, i ukoliko se dobrovoljno udaljuje od Njega — obreće se u zlu. Bog sve što stvara, bez izuzetka stvara dobrim. No svaki po svojoj solstvenoj slobodnaj volji postaje ili prekrasan ili zao.[235] Na radost roda ljudskog: Presveta Bogorodica je postala obitalište svake vrline.[236]

Nesumnjivo „zemaljski anđeo“ i „nebeski čovek“ Sveti Simeon Novi Bogoslov svojom obogočovečenom ličnošću kazuje nam svu tajnu čovekova bića: kako čovek pomoću svetih bogočovečanskih tajni i svetih bogočovečanskih vrlina postaje „sutelesnik i srodnik po krvi ovaplotivšem se Bogu“,[237] kako raste i poraste „u čoveka savrše na, u meru rasta visine Hristove“,[238] kako raste i poraste do Boga, kako od čoveka postaje „bog po blagodati“, bogočovek po blagodati. Iz svog svespasonosnog blagodatno-vrlinskog iskustva Sveti Simeon blagovesti:

Krstom se dobija blagoslov i blagodat Božja za vršenje svake vrline. Krst je za hrišćane pohvala, slava i sila.[239] Bog je prepun svih blaga i savršenstava. I Njemu nije ništa potrebno od nas osim našeg spasenja. Α spasenje naše biva, ako se pod dejstvom sile Božije izmeni um naš, te postane obožen — ένθεος, tojest bestrasan i svet. Α obožen postaje onaj um koji ima u sebi Boga. Α takav postaje samo onaj um koji se sjedinjuje sa Bogom pomoću vere i poznaje Ga kroz vršenje Njegovih zapovesti, tojest svetih vrlina.[240] Kada duša oboli grehom, samo jedan lek ima za nju. To je Duh Sveti, blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista. Svaki takav hrišćanin treba da se podvizava pokajanjem, milostinjom i svakom drugom vrlinom, da bi dobio Svetoga Duha, i tako živeo životom u Hristu.[241] Svaki vrlinski hrišćanin, skrušen i smiren, veruje da blagodat Presvetoga Duha živi u njemu i tvori sve vrline.[242] Pre svake druge vrline, preko vere dolazi blagodat Božija, kao temelj svake vrline, i ostaje u srcu i dela. Treba nam znati: blagodat dolazi od Boga za našu veru u Hristu, dolazi pre svih dobrih dela; i na veri, kao na tvrdom temelju zidaju se dobra dela, koja jedino pomoću blagodati i postaju savršena. Dela pak koja bivaju bez blagodati Presvetoga Duha Bog niušta ne smatra, kao da ih uopšte nije ni bilo. Dobro nije dobro kada ne biva na dobar način — καλώς. Α dobro je nemoguće učiniti na dobar način bez blagodati Hristove. Da je to bilo moguće, Bog ne bi došao na zemlju i postao čovek, i na taj način darovao ljudima blagodat pomoću koje jedino ovako dobro može biti učinjeno na dobar način — καλώς. I blago čoveku koji je saznao da pomoću blagodati Hristove svako dobro može biti učinjeno na dobar način — καλώς; teško pak onome koji nije saznao to; uzalud je takvome vera Hristova.[243] Spasenje ljudi se sastoji u udaljenju od svakoga greha. Α to udaljenje. biva kroz tvorenje vrlina i vršenje zapovesti Gospodnjih.[244] Neka niko ne misli i ne govori, savetuje Sveti Simeon, da mi nemamo u sebi đavola kada činimo zlo. Po meri zla koje čini, čovek ima u sebi i demona, ili malog, ili velikog, ili mnoge. Nasuprot tome, duhovni čovek, po meri vrline svoje, ima i blagodat Božiju, ili veliku ili malu, ili je prepun blagodati Hristove. Vrline čine čoveka Bogom po blagodati.[245] Hrišćanin treba da postane hristolik pomoću vrlina Svetoga Duha.[246] Bogolik se postaje vršenjem zapovesti Božjih.[247] U zapovestima Božjim je život večni i vrline. Jer od zapovesti Božjih postaju vrline, a iz vrlina ističu tajne, sakrivene u rečima Svetoga Pisma. U vrlinama se uspeva kada se drže zapovesti; i opet: zapovesti se drže kada se revnuje u vrlinama.[248] Blagodat Božja je bezgranična — άπειρος, i svagda preizobilna, i nikada ne osiromašuje.[249] Plod vršenja zapovesti Božjih jeste skrušeno umilenje; a ono donosi rodove vrlina, tojest tvori sve vrline.[250] Sveto i blaženo umilenje je gospodarica i tvoriteljka svih vrlina.[251] Post je lekar naših duša. Bez posta niko nikada ne može uspevati u nekoj drugoj vrlini; jep post je početak i temelj svakog duhovnog delanja.[252] Carstvo Božije jeste blagodat Svetoga Duha, a ona se dobija podvizima. Jer bez trudova, znoja i paćeničkih podviga u vrlinama nikome se ne daje ovaj nebeski dar.[253] Gospod je odredio da vrline sleduju jedna za drugom u svome redu, i postepeno. To je Gospod izložio u Svome učenju ο blaženstvima. Prva je vrlina blažena smirenost, i ostale za njom. Upražnjavanjem vrlina duša se sjedinjuje sa Bogom, i Bog je svu pretvara u božansku svetlost i u Boga kroz sjedinjenje sa Sobom i blagodaću Svojom. I jedino idući ovim ukazanim putem vrlina, čovek stiče ovo bogodolično stanje. To je put koji je Gospod Hristos odredio za ulazak u Carstvo nebesko.[254] Pritom, trpljenje je temelj svih vrlina. Nema sumnje, pomoću svih vrlina mi rastemo u Hristu: „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“.[255] Svako dobro delo, koje biva po zapovesti Božjoj, zove se vrlina.[256] Govori Bog: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti.[257] Srce pak čine čistim ne jedna, ne dve, ne deset vrlina, nego sve zajedno, slivši se, tako reći u jednu vrlinskost, koja dostiže poslednje stepene savršenstva. No i u takom slučaju vrline — same ne mogu učiniti srce čistim bez dejstva (χιορίς την ένέρuειαν) i pomoći Duha Svetoga. Jer kao što kovač, ma kako umeo vešto raditi alatkama, ne može ništa uraditi bez pomoći ognja, tako i čovek, makar sa svoje strane učinio sve za očišćenje srca, koristeći za taj cilj vrline kao alat, no bez silaska ognja Duha Svetoga, sve što on radi ostaje bez dejstva i nekorisno je za postignuće cilja, pošto sam njegov rad nema moći očistiti nečistotu i prljavštinu duše.[258] Primanje pak ognja Duha Svetoga ide tragom očišćenja srca; i opet: očišćenje srca ide tragom primanja ognja; tojest, u koliko se očišćuje srce, u toliko prima božanske blagodati; i opet: u koliko ono prima blagodati, u toliko se i očišćuje. Α kada se to uradi onda čovek postaje potpuno sav Bog po blagodati — όλας δϊ’ όλοv Θεός κατά χάριν.[259] Sve je ostavljeno ljudima, njihovoj vlasti i slobodnoj volji, — izabrati smrt ili život. Jer niko nikada nije postao dobar ne hoteći; niti nevernik postao vernik ne hoteći. Tako, niko nije postao zao po prirodi ,nego po slobodnoj volji i nameri svaki može postati, ako želi, kako zao tako i dobar; ako pak ne želi, to neće ni biti. Niko u svetu nije upražnjavao vrline ne hoteći; niko se ne spasava ne hoteći.[260]

Tek u Bogočoveku Gospodu Hristu čovek pronađe i istinitog Boga i istinitog sebe. Dotle, kao da je bio van sebe, lutao po bespućima, lomio se po urvinama, gladovao po pustinjama, hranio se senkama, drugovao s prividima. I svuda ga zaluđivali i stalno obmanjivali lažni bogovi, lažni učitelji, lažni mudraci, samozvani vođi. Od toga se savest raspadala i duša propadala, um crnio, i sav pocrnio. No verom u Hrista, tom svetom prvovrlinom, savest se obrela u Hristu. Kakva li treba da bude? Sva svetla, sva sveta, sva bogočežnjiva. Α duša? Ona tek u Njemu nađe sve svoje mile besmrtnosti, ispunjene božanskim savršenstvima i blaženstvima. I zna put i zna smisao i sebi i svemu svome. Onda se postepeno sve misli njene i sva osećanja osvećuju, ohristovljuju, obožuju, obesmrćuju, ovečnuju. Svaka misao — hristolika, svako osećanje — hristoosećanje. Onda Hristova misao postaje njena savest. Sve Hristovo postaje njeno: i Istina, i Pravda, i Ljubav, i Život, i Večnost. I ona, hristočežnjiva, postaje hristolika. Sve se njeno u Hristu postepeno preobražava, i Hristu Gospodu saobražava i usličava, dok se Hristos ne uobliči u njoj.[261] Onda je, samo onda radost i blaženstvo i blagoslov i blagovest — biti čovek, i to radost neprolazna, blaženstvo neprolazno, blagoslov neprolazni, blagovest neprolazna.

Obrete li se čovek u Hristu, obreo se u jednom sasvim novom svetu, u kome se živi jednim sa ovim novim životom: životom svetih tajni i svetih vrlina, tojest svetih bogočovečanskih sila. Od njih je prva — vera. Α sa njom, i za njom, sve ostale svete tajne i svete vrline: krštenje, miropomazanje, pričešće, ljubav, nada, molitva, post, krotost, milostivost, žalostivost, smirenost, dobrota, pravda, istina, pokajanje, ispovest, i druge. U svima njima čovek istovremeno živi; sve ih upražnjava; po svima njihovim putevima hodi, pri čemu vera uvek prethodi i svojom božanskom svetlošću vodi. To življenje u svetim tajnama i svetim vrlinama sačinjava novu pravdu, novu pravednost, bogočovečansku i evanđelsku, za koju svet van Hrista ne zna, niti može znati, jer ne raspolaže svetim silama koje tu pravdu, tu pravednost izgrađuju. Evanđelska pravda je pravda „kroz veru Hristovu, pravda koja je od Boga verom“.[262]Vera ovde označava sve svete tajne i svete vrline, jer ona uvodi u sve evanđelske, bogočovečanske svetinje i sile. Rastavi li se pravednost Hristovih pravednika na osnovne sastojke koji je sačinjavaju, uvek se pronađe da su ti sastojci: molitva, ljubav, nada, krotost, smirenost, post, trpljenje, milostivost, i ostale svete evanđelske sile. Nedostaje li jedna od njih, — nema evanđelske pravednosti. Svakoj vrlini je koren u Hristu Bogu, zato je i prava pravednost sva „od Boga“. Α čovek, šta daje od sebe? Veru, koja je time vera što živi svim ostalim bogočovečanskim svetim tajnama i svetim vrlinama.

Poznati Hrista, to je na prvom mestu poznati silu vaskrsenja Njegova i smrti Njegove.[263] Kako? Doživljujući ih kao svoje. Jer čovek postaje hrišćanin doživljavajući Hrista. Drugog puta nema. Sve što je Hristovo doživljavanjem pretvoriti u svoje, — tako se hrišćanin postaje, tako se i Hristos upoznaje. Jedino se doživljavanjem Hrista može istinski poznati Hristos. Hristopoznanje je uvek od hristodoživljavanja. Hristovu ljubav poznaćemo, ako je doživljujemo; Hristovu istinu poznaćemo, ako je doživljujemo; tako i Hristovu pravdu, i Hristovu smirenost, i Hristovo stradanje, i Hristovu smrt, i Hristovo vaskrsenje poznaćemo, samo ako ih doživljujemo. To važi za sve što je Hristovo, od najmanjeg do najvećeg. „Silu vaskrsenja njegova“[264] poznaćeš, ako vaskrsneš sebe iz groba greholjublja, i budeš hodio u novom životu, kao onaj koji je još u ovom svetu vaskrsao sa Hristom, i živi Njime vaskrslim.[265] On, Vaskrsli i Večnoživi i Svemoćni, daje sile ljudima, te na zemlji žive u novom životu, životu svetom i bogolikom, jer su ljudi samo „u Hristu Isusu Gospodu našem — mrtvi grehu a živi Bogu“.[266]

Molitveno bogoslovlje Crkve opisuje bogočovečanske zapovesti i bogočovečanske vrline kao gradilačke sile Spasove koje izgrađuju Crkvu u njenoj bogočovečanskoj sveobuhvatnosti, i u njoj: naše osvećenje, naše preobraženje, naše spasenje, naše ohristovljenje, naše obogočovečenje, naše oboženje, naše otrojičenje. I najletimičnije zagledanje u molitveni život Crkve to nam pokazuje i svedoči.

Hrišćanin se moli Spasu: mene naga u vrlinama, Spase, ukrasi rizom vrlina.[267] Mene osirotelog gresima obogati, Hriste, vrlinama.[268] Sva ukrašena vrlinama Presveta Djeva rodila je Boga Logosa, koji vrlinama Svojim pokriva nebesa.[269] Ako Gospod ne sazida dom vrlina, uzalud se trudimo.[270] Preteča je svaku vrlinu ispunio, svaki greh od srca omrznuo, i stazu pokajanja ljudima pokazao.[271] Sramnim delima postadoh pećina razbojnička, no Ti me, Čovekoljupče, vrlinama pretvori u hram Tvoj.[272] Avaj meni, dušo moja svestrasna, pohitaj, pokaj se, rađajući plodove vrlina.[273] Mudri, ukrasivši žiške svoje jelejem vrlina, ulaze radosno u Carstvo nebesko.[274] Svešteni jerarsi, red božanstvenih proroka, horovi prepodobnih, i skup svetih žena, proslaviše se ugodivši Bogu vrlinskim delima.[275] Jerarsi Hristovi, i zbor prepodobnih, proroka i svih pravednika skup, blistajući krasotama vrlina, stigoše u nebeska naselja.[276]

Mnoga su obitališta u Tebe, Spase, dodeljivana po zasluzi, po meri vrlina — κατά το μ,έτρον της άpέτης.[277] Gospod Hristos je život svetih Anđela na nebu ukrasio božanskim vrlinama.[278] Molitvama Svetoga Preteče vrline niču u dušama.[279] Prečista, mene stravično osiromašenog, Ti obogati potpuno božanskim vrlinama, da spasavan pevam Tebe.[280] Sveti Nikola je presto svoj ukrasio vrlinama, i postao ukras svetitelja.[281] Sveta mučenica Agripina je miomirisna ruža koja mirisima vrlina umirisuje verne i blagodaću odgoni zlosmradije strasti. Ona je ukras Mučenika, tvrđava Crkve, pučina čudesa.[282] Sveti Zlatoust je „riznica vrlina“.[283] Strah Božji rađa obilne plodove vrlina.[284] Anđeo koji mironosicama objavljuje Vaskrsenje Spasovo — „blista vrlinama“.[285] Vrline što su u Svetom Velikomučeniku Dimitriju jesu „bogotvorne vrline“, vrline koje nas obožuju.[286] Sveti prorok Ilija: Kolesničar Ilija kolesnicom vrlina nošaše se iznad svega zemaljskog, kao kad uziđe na nebo.[287] Sveta Mučenica Haritina oblagodatila je dušu svoju bogodanim vrlinama i prosvetila se mučeništvom svojim.[288] Sveti kralj Milutin vrlinama je prosvetio dušu i um.[289] U manastiru Ravanici, kod Ćuprije, Sveti Maksim Ispovednik savetuje nam sa svoje freske: „Upražnjavajmo, braćo, vrline, pa ćemo unutra u sebi naći Hrista“. — Čudesna Svevrlina u rodu ljudskom Bogočovek Gospod Hristos: vrlinom Svojom pokriva Anđele i ispunjuje svu zemlju.[290] U ovaploćenom Bogu Gospodu Hristu vidimo Božiju neiskazanu krasotu vrlina.[291]

I još nekoliko mirisavih kapljica iz ogromnog miomirisnog mora molitvenog bogoslovlja o vrlinama. Presveta Djeva je: hram Svevišnjega, ukrašen raznim vrlinama i obasjan. — Svetim Apostolima, dobrotvorima roda ljudskog zavapimo: molimo se, obogatite vrlinskim delima i nas sada osirotele. — Sabori blaženih prosvetiše se raznovrsnim vrlinama. — Vrlina Tvoja, Čovekoljupče, zakriljuje Anđele i ispunjuje sva prostranstva zemlje. — Očigledno, prošavši svaku vrlinu, Apostoli pokidaše raznovrsne zamke demonske zloće. — U Opštaku, u opštoj službi jednom svetitelju, veli se: Prosveti se življenje tvoje vrlinskim svetlostima, verne si prosvetio, i rasturio si tamu obmane. — Prepodobni su „opšte poznato pravilo vrline“. U Opštem mineju peva se Prepodobnima: Kao Ilija na kolesnicama, oče, ti si vrlinama svojim uzišao na nebo, Duhom olakšavan. — Prepodobni oče, od mladosti revnosno obučivši se vrlinama, bio si organ Svetoga Duha. — U službi Prepodobnima veli se: Presvetlim blistanjem ozarivši svoje duše, vi vrlinama ukrasiste zemlju, imajući Hrista u srcima svojim. — U Službi Prepodobnoj veli se: Stekavši pozlaćena krila vrline, uzletela si na nebesku visinu, blažena, kao čista golubica. — U opštoj službi Prepodobnomučenici peva se: S desne strane Spasa stala si, djevo, stradalnice i mučenice, obučena u vrline nepobediva, ukrašena jelejem čistote. — U službi opštoj Hrista radi Jurodivih veli se: Svima vrlinama ukrasio si sebe, blaženi; stoga te i očekuje neiskazana radost i Carstvo nebesko. — Čoveče Božji, ti si lestvicom vrlina uzišao u nebeski Jerusalim, i tamo si ugledao žuđenog Hrista. — U podvižnika vrlina useljuje se Duh Sveti. Svaki prepodobni je „pravilo vrline opštepoznato“. Prepodobni se od mladosti približavaju Bogu pomoću vrlina. — Svetom Velikomučeniku Dimitriju se molimo: Vršenjem vrlina pokaži me miomirom Hristovim, um moj oblagodati. Bogorodica je „krasota vrlina“. — Svetog Vasilija Velikog veličamo: Sabrao si vrline svih svetih, oče naš Vasilije. — Svetom Nikolaju se molimo: Uzišavši na nebo previsokih vrlina, pokazao si se čudotvorac, slavni. — Presvetoj, Prečistoj, Preblagoslavenoj, Preslavnoj Bogorodici, koja nam je Svevrlinu = Gospoda Hrista rodila, i sama Svevrlina postala, mi molitvenu blagodarnost uznosimo: Ukrašena krasotom vrlina, Bogomati čista, začela si istinitog Boga, koji nas je prosvetio božanskim vrlinama. — Sveti Onufrije Veliki je: „poznato pravilo vrlina“, i njime se svaki može naučiti svakoj vrlini. — Sveti presto, na kome sveštenodejstvuje Arhiepiskop Srpski Sava Drugi, naziva se u hvalitnim stihirama „žertvenik vrlina“. — U troparu Svetom Jevtimiju Velikom pevamo: postom i uzdržanjem postigao si „savršenstvo vrlina“. U Žitiju Prep. Serapiona Sinodita čitamo: „On imađaše u sebi sve vrline i beše savršen — τέλειος“. U Žitiju Bogonosnog Maksima Palikolibe veli se: stekao je „božanstveno smirenje“, koje je početak i koren svih vrlina“.

— Svome učeniku Svetom Makariju Aleksandrijskom Sv. Antonije Veliki kaže: „Ti ćeš posle mene biti naslednik mojih vrlina“. Znači: vrline su duhovno nasleđe, sveto predanje. — Spremajući se za sveto Pričešće mi se molimo: Neka mi sveto Pričešće bude „na porast vrline i savršenstva“.

Nema sumnje, svete vrline su srce svih „Žitija Svetih“. Jer Svetitelji su time sveti što su Hristonosci, što žive Gospodom Hristom. Otuda su oni i obrasci, najsavršeniji obrasci i svih svetih vrlina. Oni, po rečima Svetog Apostola Petra: objavljuju vrline Onoga koji nas dozva k čudnome videlu svome.[292] Jer: Svetitelji su sveti u svemu življenju svom, i to po Svecu koji ih je pozvao, tojest po Gospodu Hristu.[293] Doživljujući Gospoda Hrista pomoću svetih tajni i svetih vrlina, oni sami postaju obrasci svetosti, obrasci vrlina.

Tako, ako je do ma koje vrline, eno ih sve oličene u Svetiteljima. Ako je do savršene smirenosti, eno je u Svetom Pavlu Preprostom; ako je do poslušnosti, eno je u blaženom Akakiju i prepodobnom Dositeju; ako je do ljubavi, eno je u svetom apostolu ljubavi: Jovanu Bogoslovu; ako je do vere, eno je u svetom apostolu Pavlu; ako je do nade, eno je u svetom mnogostradalnom sveštenomučeniku Klimentu Ankirskom; ako je do krotosti, koliko obrazaca među svetiteljima! ako je do trpljenja, svaki sveti Mučenik je obrazac trpljenja; ako je do milostivosti, eno Svetog Jovana Milostivog, Svetog Filareta Milostivog, Svetog Pavlina Milostivog, i svih svetih Besrebrenika; ako je uopšte do ma koje svete evanđelske vrline, eno ih oličenih u bezbroj Svetitelja.

Nema sumnje, svaki je Svetitelj obrazac svih vrlina. Samo je kod nekih Svetitelja izvesna vrlina naročito obrađena i izražena. Glavno je: ne može se biti svetitelj nemajući sve vrline: „Jer koji sav zakon održi a sagreši u jednome, kriv je za sve“.[294] Svaki Svetitelj na svoj način doživljuje i preživljuje sve vrline, zato što su ljudi, kao posebne ličnosti, različiti, i svaki na ovoj lični način doživljuje i Boga i život i svet. Svaki je Svetitelj na svoj lični način svet, ali je svaki svet Hristom i u Hristu, tojest Crkvom i u Crkvi. Otuda: u Crkvi svi obrasci vrlina, jer su njome svi oni sveti. Svaki je Svetitelj ogledalo svih vrlina, jer su svakome one sve prisutne, neka u većoj neka u manjoj meri. Ali, glavno je: nijedna ne odsustvuje ni u jednom Svetitelju. Zato se samo u Crkvi, samo „sa svima svetima“ može biti svet.[295] Otuda: Crkva predstavlja i jeste najraskošniji živi ikonostas svih svetih bogočovečanskih vrlina, doživljavanih na bezbroj načina.

Evanđelska je besmrtna blagovest svemudrog i svepobednog blagovesnika — Svetog apostola Pavla: „Braćo moja, jačajte u Gospodu i u sili jačine njegove. Obucite se u sveoružje Božje, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavola: — jer naš rat nije s krvlju i telom, nego s poglavarstvima, s vlastima, s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima zla ispod neba. Toga radi uzmite sveoružje Božje, da biste se mogli braniti u zli dan i, svršivši sve, održati se. Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom, i obukavši se u oklop pravde, i obuvši noge u pripravnost evanđelja mira; svrh svega uzmite štit vere, ο koji ćete moći pogasiti sve raspaljene strele nečastivoga; i kacigu spasenja uzmite, i mač Duha koji je reč Božja; svakom molitvom i moljenjem Bogu se u svako doba moleći u Duhu, i radi toga stražeći sa svakom istrajnošću i molitvom za sve svete“.[296]

Srce ove blagovesti jeste: svete vrline su „sveoružje Božje“; jedino naoružan njime, hrišćanin pobeđuje sve grehe, sve strasti, sve smrti. I time sva poglavarstva, sve vlasti, sve upravitelje tame ovoga sveta, sve duhovne zla ispod neba. Bogočovek Gospod Hristos je oličenje svih svetih vrlina. I čovek, živeći u njima, jača u Gospodu, jača u sili jačine Njegove. I Gospodom pobeđuje sva zla koja Jurišaju na njega. Setimo se svemoći apostola Pavla; otkuda mu ona? Od Gospoda Hrista. On izjavljuje: Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moći daje“.[297] Hrišćaninova je dužnost nad dužnostima: obući se u Gospoda Hrista.[298] Α mi se oblačimo u Gospoda Hrista najpre svetim krštenjem.[299] Oblačeći se u Njega, mi se oblačimo u sve svete tajne i sve svete vrline. Nema sumnje, glavno je za nas, i najglavnije u svima našim svetovima i životima: „da se obučeni, ne goli nađemo“,[300] — obučeni u Gospoda Hrista. Jer, nismo li obučeni u Gospoda, mi smo svim bićem goli, nenaoružani pred gresima, pred strastima, pred đavolima, i oni nam mogu pokrasti, zarobiti, umrtviti ove što je naše: i dušu, i savest, i um, i telo. Nesumnjivo, svaki delić našeg golog i nezaštićenog bića jeste meta za njihovo pakleno oružje,

Naša je danonoćna dužnost: da smo uvek pomoću sve tih tajni i svetih vrlina obučeni u Gospoda Hrista. Zašto? — Da bismo se mogli održati protiv lukavstva đavolovih.[301] Jer protiv svega Hristovog u nama i oko nas, đavo ratuje najviše i najradije lukavstvima svojim. To je njegovo sveoružje i sva njegova strategija. Jer kako bi ratovao sa Istinom Hristovom, i dizao ljude protiv nje, ako ne lukavstvom, obmanom, prevarom? Α on ima bezbroj lukavih, narkotičnih, zaluđujućih sredstava, pomoću kojih uspavljuje savest čoveku, zaluđuje um, volju, dušu, srce, te ljudi izvršuju njegovu volju, pa čak pri tome često smatraju da su velikani u svome hristoborstvu. Đavo je time đavo što neće Boga ni po koju cenu. U našem zemaljskom svetu njemu je jedini cilj: da što više ljudi otuđi od Boga, digne protiv Boga, ogorči protiv Boga, izbezumi protiv Boga. Radi toga on upotrebljava sva lukavstva koja njegov đavolski um može da izmisli i njegova obezbožena uobrazilja da skuje. Samo, ta lukavstva su uvek vrlo vešto i zavodnički maskirana: on ih oblači i presvlači u razne filosofije i religije i umetnosti i nauke i ideje i slasti i strasti i grehe i tobož-vrline i tobož-istine i tobož-pravde i tobož-besmrtnosti i tobož-večnosti i tobož-čovečnosti. Jedno je od njegovih omiljenih lukavstava: svesti sve na hleb, na pitanje hleba; drugo — svesti sve na vlast, na carstva ovoga sveta, proglašujući sebe gospodarem ovoga sveta; treće — pomoću lažnih čudesa zavoditi ljude.[302] Α to nije ništa drugo do ratovanje protiv Boga i Božjeg plana i smisla i logike i prirode ovoga sveta i čoveka u svetu: sve Božje izvrnuti, izvitoperiti, obezlogositi, obezvredniti = ođavoliti. Lukavstvo je đavolje: načiniti od ljudi slepe krtice koje riju zemlju, da ne bi gledale ka nebu. Lukavstvo je đavolje: čovek je prolazno biće, smrtno i ništavno, našto mu nebo, besmrtnost, Bog? Lukavstvo je đavolje: u ovom svetu je toliko zla i smrti i strahota, da iznad svakog sveta ne može postojati Bog. Lukavstvo je đavolje: čovek je veliki, ako je nezavisan, od neba, od Boga, od svake nadzemaljske sile ili bića. Lukavstvo je đavolje: čovek može ovaj svet urediti sam, bez mešanja nekih viših, nebeskih sila, i to urediti savršeno; zato je osnovna potreba: osloboditi čoveka i rod ljudski od svake vere u Boga, i od svakog naslona na neki viši, nebeski svet. Lukavstvo je đavolje: sva pitanja u čovečanskom svetu treba rešavati čovekom, po čoveku, na čisto čovečanski način, da bi se osigurala pravilnost i pravičnost svakoga rešenja. Lukavstvo je đavolje: čovek je vrhovni zakonodavac; čovek je mera svih bića i stvari; čovek je jedino samosvesno biće, vrhunac evolucije, najsavršeniji domet razvoja. Lukavstvo je đavolje: čovek je bog, i ne treba mu drugih bogova osim njega: čovek je sebi sve i sva. Lukavstvo je đavolje: uživanje je jedini prirodni smisao čovekova života na zemlji; zato biti čovek znači — što više uživati. Lukavstvo je đavolje: čovek je izvor i istine i pravde i dobra i ljubavi i lepote i svesti i savesti i znanja i mudrosti i stvaralaštva. Lukavstvo je đavolje: nema đavola, nema Boga. Α kad njih nema, onda đavo nesmetano radi nevidljivo u dušama ljudskim i u svetovima ljudskim, i ljudi se ne brane; jer zašto bi se branili od onoga koji ne postoji? Lukavstvo je đavolje: l’art pour l’art = umetnost radi umetnosti, filosofija radi filosofije, nauka radi nauke, čovek radi čoveka, a ne radi Onoga i u slavu Onoga koji sve sazdade i radi koga se sve sazdade. Lukavstvo je đavolje: tvar stavljati na mesto Tvorca, i pretpostavljati je Tvorcu; više poštovati tvar nego Tvorca. Το su stvari i jeste idolopoklonstvo. Α svako idolopoklonstvo u srži svojoj nije drugo do đavopoklonstvo. Lukavstvo je đavolje: izmišljati lažne bogove, lažne hristose, lažne mesije, lažne proroke, lažne učitelje, lažne spasioce, lažna evanđelja, lažne ideje, lažne nauke, lažne sile, lažne moći, lažne umetnosti, lažne lepote, lažne teorije, lažne vere, lažne heroje, lažne svetove, lažne rajeve, lažne svetlosti, lažne prosvete, lažne kulture, lažne civilizacije, — i sve to vešto, a katkad i genijalno maskirati istinitošću; u stvari, unutar svega toga on — glavna stvaralačka sila, on koji je sav — tama, sav laž, sav — pakao, sav — antibog. Lukavstvo je đavolje: sam se Satana pretvara u anđela svetla;[303] uvek sa jednim ciljem: da što više duša sablazni, pridobije, zavede, pogubi. U samoj stvari svaki greh je lukavstvo: obećava raj a daje pakao, obećava život a daje smrt, obećava Boga a daje đavola. U tom je prvi greh prvih ljudi, u tome svaki greh svih ljudi svih vremena. Poput prvog greha u raju, svaki greh je u suštini svojoj obmana, laž, prevara, samo maskirana maskom istinitosti. Kako svaki greh, tako i svaka strast je lukavstvo, i laž, i obmana: nudi slast, a u stvari daje otrov. No, neosporiva je istina: u svima tim lukavstvima, i kroza sve njih, i u svima njima je uvek. on, samo on — svelukavi đavo. Zato je sveti apostol i rekao: da biste se mogli održati protiv lukavstava đavola — προς τΰς μεθοδίας τοv διαβόλοv,[304] a ne protiv lukavstva đavola.

„Naš rat“ je sa svima silama zla, na čijem čelu stoji sam Satana. Protiv nas su mobilisani svi duhovi zla, od najvećeg do najmanjeg. „Naš rat nije s krvlju i telom“,[305]tojest s ljudima, jer mi znamo da ljudi nisu ni prvouzročnici ni prvotvorci greha i zla, već nečisti duhovi — đavoli. Oni su izmislili i greh i zlo, i pomoću njih suzbijaju Božje dobro. Suzbijaju ga u nama. Zato je naš rat čisto duhovni rat: mi ratujemo sa samim tvorcima greha i zla, ne sa ljudima, koji su, u stvari, lakomisleni podražavaoci i prenosioci njihovog greha i zla. Sva tama u ovom našem zemaljskom svetu došla je, i neprestano nadolazi od njih — duhova zla. Oni su i poglavari, i vladari, i upravitelji „tame ovoga sveta“.[306] Α ljudi su po svojoj slobodnoj volji njihovo dobrovoljno, poslušno roblje. Sila duhova zla je ogromna: rat za svoje zlo, a protiv Božjeg dobra, oni su počeli još na nebu, i vodili ga sa svima nebeskim Anđelima.[307] I pobeđeni na nebu, oni su svoj rat preneli na zemlju, i tu svim silama ratuju protiv dobra Božjeg, naročito protiv svedobra Božjeg, oličenog u Gospodu Hristu, i prisutnog u Hristovim sledbenicima, hrišćanima.[308]

Eto ko je naš protivnik i neprijatelj: svi duhovi zla sa neba. I mi hrišćani kako bismo se održali u toj borbi da nismo naoružani sveoružjem Božjim, i da nismo jaki i nepobedivi Hristom Bogom, koji je u nama, i među nama, tu, u Crkvi, sa svima Svojim božanskim silama? „Jer iako živimo u telu, ne borimo se po telu. Jer oružje našeg vojevanja nije telesno, nego silno Bogom na rušenje tvrđava: da rušimo pomisli, i svaku visinu koja se podiže na poznanje Božje, i robimo svaki razum na poslušnost Hristu“.[309] No u svemu tome pobeđujemo Gospodom Hristom, po sveistinitoj blagovesti svepobednog apostola: Nasigurno znam da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar može nas razdvojiti od ljubavi Božje, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem. U svemu ovome mi pobeđujemo Gospodom Hristom koji nas ljubi.[310]

Samo pred živim Bogom i Gospodom Isusom Hristom, Satana i svi anđeli njegovi su nemoćni i bespomoćni.[311] Naš je danonoćni podvig i straženje: ne davati mesta đavolu.[312] Α mi dajemo mesta đavolu kada dajemo mesta grehu, jer kroz greh đavo se i uvlači u našu dušu. Ako pak iz nehata i nerađenja nad sobom ili iz greholjublja dajemo mesta mnogim gresima i strastima, oni će postepeno na presto srca našeg zacariti Satanu.[313] Jedino od Boga koji živi u nama kroz svete tajne i svete vrline beži đavo. Zato se stalno moramo boriti protiv sve vojske đavolove, tojest protiv svih grehova i strasti, i on će pobeći od nas, od našeg sveoružja Božjeg. Uvek je, i danju i noću, svakome hrišćaninu neophodno držati i izvršivati evanđelsku zapovest: „Pokorite se Bogu, a protivite se đavolu, i pobeći će od vas“.[314] Α uz nju, još i ove božanske zapovesti: „Budite trezni i stražite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. Branite se od njega čvrstom verom“:[315] verom koja predvodi sve svete tajne i svete vrline, koja vascelog Gospoda useljuju u dušu našu i oblači nas u sveoružje Božje.[316]

Samo naoružan sveoružjem Božjim, čovek postaje dovoljno jak, te se može „održati protiv lukavstava đavola“. Ako se hoće pobeda nad đavolom, mora se sveoružjem Božjim istupiti protiv sveoružja đavoljeg. Sveoružje đavola, to su — svi gresi, sve strasti, sve sablazni, sva iskušenja, sva zla, sve smrti. Α sveoružje Božje? To su — sva dobra Hristova, sva savršenstva Njegova, sva bogatstva Njegova, sve svetinje, sve božanske sile, sve svete tajne, sve svete vrline, sva blagodat. Rečju: Crkva Hristova. Jer samo njoj sile ada ne mogu odoleti, samo nju ne mogu nadvladati.[317] Ma koliko zla đavo izveo protiv Hristovog čoveka, on mu uvek može protivstaviti nesravnjeno više Hristovog dobra. Α Hristovo je dobro veće i jače od đavoljeg zla, koliko je Bog veći i jači od đavola.

Naš rat nije sa ljudima, nego sa zlom u njima, sa gresima u njima, sa lažima u njima, sa nepravdama u njima, sa upraviteljima zla u njima i tame u njima, sa duhovima zla. Ne sa telom i krvlju ljudskom: jer, ukoliko su od Boga, ljudi su sveti i blagosloveni i čisti, a ukoliko dobrovoljno po svojoj slobodnoj volji postaju oruđe i obitalište greha i zla i poglavara i upravitelja tame, oni su utoliko ogrehovljeni, oskvrnjeni, ođavoljeni; pa su u toj meri i za osudu. Ali se pokajanjem i verom mogu očistiti, osvetiti, preobraziti, spasti. Glavni neprijatelj naš jeste đavo, i u ljudima oko nas, i u duši našoj, i u telu našem, i u krvi našoj. Naše je ratovanje, „sa duhovima zla ispod neba“, pa bili oni u telu i krvi naših bližnjih, naših zemnorodnih saljudi, ili u našem sopstvenom telu i krvi. Mi ratujemo protiv glavnog tvorca zla Satane, koji je u isto vreme bog greha, smrti i svakoga zla, i svakoga đavola. Ljudi iz nehata, ili iz slastoljublja, ili iz samoljublja daju sebe za oruđe nepravde i zla: daju sebe za oružje nepravde, i nepravda upotrebljava njih kao oružje nepravde, i nepravda upotrebljava njih kao oružje protiv Boga i Gospoda Hrista, koji je i došao u naš svet da nas spase greha, smrti i đavola.[318] Duhovi zla ispod neba vode rat protiv našeg večnog života, koji mi dobijamo verom u Gospoda Hrista, ovaploćenog Boga i Gospoda, i nameću nam smrt kroz greholjublje, slastoljublje i samoljublje; a Gospod Hristos verom Svojom nudi nam život večni: naše je da sebe damo za sluge pravdi kroz veru u Gospoda Hrista, i onda smo osigurali sebi život večni; jer je plata za greh — smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem.[319]

Ko su „poglavari tame ovog sveta“? ko — „vlasti ovoga sveta“? ko — „upravitelji tame ovoga sveta“? — Niko drugi do „duhovi zla ispod neba“. Svaka tama u našem zemaljskom, čovečanskom svetu poreklom je od njih; i sva uopšte tama je od njih. Samo se ona kroz nas ljude prelama na bezbroj načina. Α preko nje se i širi vlast Satane u rodu ljudskom. Zato se vera u Gospodu Hristu i sastoji u obraćanju od tame k svetlosti, i od vlasti Satanine k Bogu.[320] Po samoj suštini i prirodi svojoj greh je tama: Gospod izbavivši nas od greha — „izbavi nas od vlasti tame“.[321]Svojim bogočovečanskim domostrojem spasenja Gospod Hristos nas „dozva iz tame k čudnoj svetlosti svojoj“.[322] Kroz grehove duhovi zla luče svoju tamu u duše ljudske, i čovek tvoreći grehe — „u tami je i u tami hodi, i ne zna kuda ide, jer mu tama zaslepi oči“.[323] Pomoću grehova i strasti duhovi zla vladaju nad ljudima u ovome svetu, koji je tvorevina Božja, ali nisu upravitelji samoga sveta, koji je sav od Boga sem greha i zla što je u njemu.

Upornim greholjubljem čovek i sam postaje tama. Tada? Izlaz iz otrovne tame je samo jedan: poverovati u Hrista Gospoda, koji je jedina i „istinita svetlost“ u našem čovečanskom svetu, i jedina „svetlost sveta“, i jedina „svetlost života“. Jer tada vera u Hrista znači zemljotres, i buru, i oluju, i prelom i prolaz iz tame u svetlost. I ne samo to, nego kroz svete tajne i svete vrline sva se Hristova svetlost useljuje u nas, razliva po vascelom biću našem, i životvornom silom svojom postaje ne samo naša, nego nas i same pretvara u svetlost, te i mi postajemo svetlost. Po reči, sveistinitog Evanđelja Božjeg, upućenoj nekadašnjim neznabošcima, a sada hrišćanima: „bejaste negda tama, a sada ste svetlost u Gospodu“.[324]

Zato što imamo takve protivnike i što vodimo tako strašan rat, treba uzeti „sve oružje Božje, da bismo se .mogli „braniti u zli dan i, svršivši sve, održati se“.[325] Α zli dan je za nas svaki dan, jer „sav svet u zlu leži“,[326] i svaki dan napadaju na nas duhovi zla. Kao i materija, vre me je tvorevina Božja, zato je ono po sebi dobro i bogočežnjivo, i uvodi u večnost. Ali vreme postaje zlo kada se u njega unese greh. Tako su naši praroditelji u raju, sagrešivši, grehom svojim uveli zlo u vreme; to i mi činimo grešeći: od grehova naših dani naši postaju zli. Sve što se unese u vreme, a nije od Boga, i jeste zlo; i tako vreme postaje zlo. Ušavši u vreme kroz ovaploćenje, Bog Logos je osvetio vreme, i Svojim životom na zemlji pokazao kako dani i noći postaju sveti i dobri. Kako postaju? Kada se ispuni Bogom i Božjim. Α to i jeste bio sav život Spasov na zemlji. To bio i to zanavek ostao kroz Crkvu koja je telo Hristovo. Crkva i jeste Božja radionica, u kojoj se dani naši iz zlih pretvaraju u dobre, iz nesvetih u svete. Osvećujući sebe u Crkvi pomoću svetih tajni i svetih vrlina, mi izgonimo grehe i zlo iz dana svojih, a ispunjujemo ih Hristovim dobrom i istinom i pravdom i večnošću. Na taj način otkupljujemo vreme, koje su nam zarobila razna naša zla, i preobražavamo ga u večnost: u večni život svoj. Vršeći evanđelske zapovesti, mi dane svoje ispunjujemo božanskim silama, koje progone iz nas sve što je grehovno, zlo, demonsko, i pretvaramo ih u brojanice večnosti. Otuda nam i zapovest Evanđelja Spasova: „Otkupljujte vreme“.[327] Zlo koje činimo i čini da su dani naši zli; no kada činimo dobro, onda mi dane svoje pretvaramo u dobre; i oni postaju kao neki laki, krilati čunovi koji nas bujicom vremena hitro nose u Hristovu večnost. Mnogo je zla u svetu, jer je mnogo duhova zla u svetu i oko sveta; ali je nesravnjeno više Hristovog božanskog dobra u svetu, i u Crkvi Hristovoj; samo se treba osloboditi zla, odrobiti sebe; a to možemo učiniti jedino i samo, ako verom i ostalim svetim vrlinama usvojimo Hristovo dobro, ako njime ispunimo sve biće svoje, neprestano se boreći protiv zla u sebi i u svetu oko sebe.

Uzeti treba „sve oružje Božje“, a ne nešto od njega, ovo ili ono. Jer ko uzme veru, a ne uzme sa njom i ljubav i nadu i molitvu i post i ostale svete vrline i sile, neće se moći održati u borbi sa duhovima zla, i izgubiće rat. Sve vrline treba uzeti, u sve obući se, sve ih upražnjavati, jer to i znači: obući se u sveoružje Božje. I još je rečeno: „svršivši sve“. To znači: svršivši sve naoružanje i obuku. Samo se tako možemo održati u sudbonosnoj borbi za dušu, za besmrtnost, za život večni. Inače, siloviti i moćni duhovi zla lako će nas i potući, i zarobiti, i uništiti. Ne treba zaboravljati ni ovo: duhovi zla su stari, iskusni ratnici, vešti i lukavi; ratovali su sa svetim Anđelima još na nebu, i sa tolikim ljudima na zemlji, ljudima raznovrsnim: i svetim i grešnim, i rđavim i dobrim, i učenim i neučenim, i bogatim i siromašnim, i moćnim i nemoćnim. Znaju oni kako se treba boriti sa čovekom, da bi ga pobedili. Zato je „sveoružje Božje“ — sam Gospod Hristos svemoćni i svepobedni, i naša odbrana od njih i naša pobeda nad njima. Jer se jedini On u našem čovečanskom svetu pokazao jači od Satane i svih ostalih duhova zla.

U našem ratu sa duhovima zla sve zavisi od nas: od našeg naoružanja, od naše izvežbanosti u vrlinama, od naše hrabrosti i odlučnosti. Od čega početi pri naoružanju? Od Istine. Njome se treba najpre naoružati: „Stojte opasavši bedra svoja Istinom“.[328] Jer ako bedra našega duha nisu zaštićena, neprijatelj će nam lako zadati smrtonosni udarac u slabine. Α Istina, šta je Istina? Sam Gospod Hristos, koji je izrekao nečuvenu i nepoznatu do Njega blagovest: „Ja sam Istina“.[329] On je taj kojim treba opasati najosetljivije organe naše duše, našeg srca, našeg duha. Opasani Njime, mi ćemo sve legije duhova zla odbiti silom Njegovom, razbiti ih Istinom Njegovom, i odbraniti dušu od svake obmane, sablazni i laži.

Drugo naše oružje jeste Pravda: „Stojte .., obukavši se u oklop Pravde“.[330] Α oblačimo se u oklop Pravde, ka da svu dušu ispunimo Pravdom, i živimo njome i radi nje. Pravda, a šta je Pravda? Opet Gospod Hristos. Jer je u Bogom danoj Knjizi rečeno za Njega: On je „Pravda Božja“.[331]Obuče li se čovek u Njega, obukao se u oklop Pravde. Α mi se svi u Njega oblačimo krštenjem.[332] Ovom nas blagovešću sveti apostol poziva da svakodnevno živimo Hristom, Njegovom Pravdom; da Pravdu koja nam je data krštenjem, svojim trudom pretvorimo u našu ličnu pravednost. Pretvorimo li Hristovu Pravdu u svoju pravednost; živimo li njome neprestano, mi postajemo nepobedivi, i lako odbijamo sve svirepe napade duhova nepravde. Α šta je nepravda? Sve što je od duhova zla, i sve što nije od Hrista Boga. Jer „nepravde u Njemu nema“.[333] Α „svaka je nepravda greh.[334]

Treće oružje naše jeste Evanđelje mira: „obuvši noge u pripravnost Evanđelja mira.[335] Našem ratu sa duhovima zla neophodno je Evanđelje mira. Zato što nas je Svojim Svetim Evanđeljem pomirio s Bogom oprostivši nam grehe, Gospod Hristos nas je naučio pravom miru. Pravi mir je život u pravdi i svetosti Istine. To je pravi mir vaš i sa Bogom i sa ljudima. Α svet i pravedan život prohodi u stalnom ratovanju sa gresima. Zato je naš rat — rat sa duhovima zla ispod neba. Nije dosta opasati bedra Istinom i obući se u oklop Pravde; potrebno je i obući noge u pripravnost Evanđelja mira. Α to znači: biti spreman da sve evanđelske podvige, i neumorno ići svima evanđelskim putevima; svom dušom svojom, svim srcem svojim stajati u Evanđelju Spasovom; čvrsto stajati u njemu, da nas nikakva sila zla ne može pokolebati, a kamoli oboriti. Savest, dušu, volju, telo, um, sve to spremiti za svaki evanđelski podvig u ratu sa duhovima zla. Α to se postiže očišćenjem i osvećenjem savesti i duše i volje i tela i uma: očišćenjem od svakoga greha i zla, i osvećenjem kroz svete tajne i svete vrline. Samo tako opremljeni mi možemo odneti pobedu u našem ratu sa upraviteljima tame i duhovima zla. Po bogomudrom savetu božanskog Evanđelja: „da odbacimo svaki greh koji je za nas prionuo, i s trpljenjem da trčimo u bitku koja nam je određena, gledajući na Osnivača i Svršitelja Vere, Isusa, koji mesto određene sebi radosti pretrpe krst, ne mareći za sramotu, i cede c desne strane prestola Božjeg“.[336] Evanđelje je sila Božja na spasenje svakome koji veruje.[337] Obuče li se u Evanđelje, čovek se obukao u silu Božju, kojoj sve mračne sile svih duhova zla ne mogu učiniti ništa. Hristoljubiva duša blagovesti: Evanđelje je nazvano „Evanđelje mira“, jer ono stvara mir sa Bogom a rat sa demonima.[338]

Sveistinita je blagovest nad blagovestima: „Svrh svega uzmite štit vere, ο koji ćete moći pogasiti sve raspaljene strele nečastivoga“.[339] — Eto najneophodnijeg oružja, oružja nad oružjima. Ako je Istina Hristova oružje, onda je to vera koja nam kazuje tu Istinu i daje silu njenu; ako je Pravda Hristova oružje, i Evanđelje — oružje, i molitva — oružje, i post — oružje, i sve što je Hristovo — oružje, onda nam sve to daje, i svim tim naoružava vera. Vera je štit kojim hrišćanin sa sigurnošću brani, i uvek odbrani i Istinu Hristovu u sebi, i Pravdu Hristovu, i Evanđelje Hristovo; i tako uvek odbrani od svih zala i dušu svoju. Ο štit vere se pogase i polome „sve strele nečastivoga“, ma kako bile raspaljene ognjem iskušenja, greha, zla, demonizma. Vera je oružje kojim se čovek može odbraniti od svakoga iskušenja, od svakoga greha, od svakoga zla. Vera je oružje kojim hrišćanin postaje svemoćan u patu sa duhovima zla ispod neba. Pred verom nemoćan je, slab je, nejak je i sam vrhovni duh zla i uništenja — Satana. Vera? Kakva moć! kakva sila! kakvo junaštvo! kakva jačina! Njome čovek zaista potpuno ojača u Gospodu, „u sili jačine njegove“, te sva sila i samoga Satane za njega ne pretstavlja ništa. Otuda kliktanje svetog orla bogoslovlja: „Vera je — naša pobeda“;[340] njome pobeđujemo svet, i sve sablazni sveta, pa i samog Satanu;[341] Njome su mladići jaki i savlađuju nečastivoga.[342] Njome, jer je u njoj ne samo hrišćaninova moć, već i njegova božanska svemoć. Po rečima samog Svemoćnog: ,„Sve je moguće onome koji veruje“.[343] Vera je svemoć, ne učenost, ne bogatstvo, ne slava, ne ni sve sile ovoga sveta. Zaista, kako je lako sa Hristom, a kako teško bez Njega!

Heruvimski vitez svete vere, apostol Pavle blagovesti: „Svrh svega uzmite štit vere, ο koji ćete moći pogasiti sve raspaljene strele nečastivoga“.[344] Α peti Evanđelist, Sveti Zlatoust, bogonadahnuto proširuje tu apostolovu blagovest blagovesteći: Apostol govori ovde ο veri, ne ο znanju. I s pravom on naziva veru štitom. Kao što štit zaklanja celo telo, tako i vera: jer sve uzmiče pred njom. I ništa nije u stanju da raseče taj štit. Čuj šta Hristos govori učenicima Svojim: Ako imate veru koliko zrno gorušično, reći ćete gori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će.[345] Α kako mi možemo steći takvu veru? Ako budemo to izvršivali: gasili strele nečastivoga. Α strelama nečastivoga apostol naziva iskušenja i nepristojne želje. Apostol je pritom vrlo umesno dodao: „raspaljene“, jer je takva priroda strasti. No ako vera zapoveda demonima, utoliko lakše zapoveda strastima duše . .. Vera je štit, a štit prvi prima udarce od neprijatelja, i čuva oružje neoštećenim. Ako dakle vera bude prava i život vrlinski, onda će i oružje ostati netaknuto. Vera je štit koji zaklanja one koji veruju ne ispitujući. Α kad se neko stane upuštati u mudrovanja i počne ο svemu umovati i suditi na svoj način, za takvoga vera ne sačinjava štit; naprotiv, onda nam ona smeta. Vera neka bude takva: da pokriva i zaklanja sve. Stoga, neka ne bude kratka, da noge ili neki drugi deo tela ne bi ostali goli. Da, štit vere mora biti srazmeran veličini. „Raspaljene“: jer mnoge misli, mnoge sumnje, mnoga nerešiva pitanja zapaljuju dušu, ali istinska vera sve uspokoji. Mnogo šta našaptava đavo, zapaljujući našu dušu i bacajući je u razne sumnje, kao kad neki govore: Postoje li vaskrsenje? Postoji li Sud? Postoji li nagrada? — No ako imaš štit vere, ugasićeš njime strele đavolove. Pojavi li se u tebi neka nepristojna želja, zapalio se unutar tebe oganj rđavih pomisli? Protivstavi mu veru u buduća blaga, i on se više neće pojaviti, štaviše — biće uništen. „Sve strele“ a ne — ove će ugasiti, a one neće… Ako ratuju na nas pomisli, izvedimo protiv njih veru; ako nam dosađuju nepristojne želje, prizovimo u pomoć veru; ako se nalazimo u mukama i teškoćama, iskajmo utehu u veri. Vera je ono čime se čuvaju sva oružja; nemamo li nju, i oružja brzo propadaju. „Svrh sveta uzmite štit vere“. Šta znači — „svrh svega“? Znači: i svrh istine, i svrh pravde, i svrh Evanđelja mira. Drugim rečima — svemu je tome nužna vera.[346]

Šta je „kaciga spasenja“, šlem spasenja?[347] Sam Gospod Hristos. Jer je On i Spasitelj i spasenje: On daje spasenje; no isto tako On ga čuva i brani. Uzevši u ruke Bogomladenca, Spasitelja, pravedni Simeon zahvaljujući Gospodu veli: „Videše oči moje spasenje tvoje“.[348] U Spasitelju je spasenje, i sve sile i sva sredstva spasenja. Spasenje je spasenje od greha, smrti i đavola. Ono se stiče Hristom, samo Hristom; ali isto tako i brani Hristom, samo Hristom. Ima li Hrista, čovek ima spasenje i šlem spasenja, jer će ga On uvek čuvati od svakoga greha, od svakoga zla, od svakoga đavola. Sveti apostol veli: „uzmite kacigu spasenja“, uzmite je sami, jer se spasenje nikom ne nameće silom. Ono se predloži: „uzmite“.

Sveti apostol savetuje: „uzmite mač Duha“, koji je reč Duha.[349] — Reč Božja, eto mača kojim Duh Sveti vojuje, a sa Njim i za Njim i svi duhonosci, svi hrišćani. U našem duhovnom ratu i mač nam je duhovan. Šta njime raditi? Seći svaku neistinu, svaku laž, svako iskušenje, svaki greh, svako zlo, svakog duha zla. Takav mač duhovni jeste svaka reč Spasiteljeva. Jer On za Svoje reči veli: Reči moje duh su i život su.[350] Njih nikakva smrt ne može umrtviti, niti ikakva sila zla uništiti. „Reč Božja živa je, i jaka, i oštrija od svakoga mača oštra s obe strane, i prolazi tja do rastavljanja duše i duha, i zglavaka i mozga, i sudi mislima i pomislima srca“.[351] To znači: reč Božja svojom silom odvaja, razlučuje od duše, od duha, od srca, od misli, od pomisli svako zlo, pa i ono najtananije i najneprimetnije, i uništava ga do kraja, potpuno, nepovratno. Α hristoljubljeni tajnovidac, sveti Voanerges, vidi Gospoda Hrista na nebeskom božanskom prestolu i — „i iz usta njegovih izlažaše mač oštar s obe strane“.[352] Tim mačem Gospod će poseći samog Antihrista, jer sveti apostol blagovesti da će Antihrista „Gospod ubiti dahom usta svojih“.[353]

Sveoružje Božje hrišćanin će bogomudro upotrebiti, i odneti pobedu nad svima duhovima zla, samo ako se bude neprestano molio Gospodu i stražio: „svakom molitvom i moljenjem Bogu se u svako doba moleći u Duhu, i radi toga stražeći sa svakom istrajnošću i molitvom za sve svete“.[354] U duhovnom ratu borbeni i pobednički duh se održava — neprestanom molitvom, neprestanim prizivanjem Božje pomoći. Jer se taj rat od početka do kraja vodi Bogom. Molitva drži u budnom stanju sve vrline duše; ne da im da malakšu, da klonu, da zadremaju. Ona je i stražar, i buditelj, i čuvar svake vrline. Ona ih i vodi i rukovodi u ratu sa svima gresima, porocima, iskušenjima. Sveti Oci uče da je molitva — horovođa u horu vrlina. Ona ih razvrstava, raspoređuje, usklađuje; ona i upravlja. Ima li neprekidnu molitvu u srcu, hrišćanin nikad neće u borbi sa gresima i iskušenjima pasti, nikad propasti. Α za to je potrebno: biti odlučan i primoravati sebe na molitvu. Jer onome koji primorava sebe na molitvu, Bog i daje molitvu. Daje sve dotle dok se molitva ne pretvori u neprekidnu molitvu. Α neprekidna molitva naša, to je jedino božansko evanđelsko jemstvo da ćemo neprekidno pobeđivati u našem ratovanju sa duhovima zla i greha. Molitva hrišćaninova uvek se grana i u molitve „za sve svete“, tojest za sve hrišćane, jer su i oni u neprekidnom ratu sa duhovima zla ispod neba. Α kao takvi, oni su naši saborci i saveznici. Jesi li hrišćanin, znaj: svaki je đavo stalno u ratu sa tobom. Svaki izvodi ovu silu svoju protiv tebe: demon gnjeva — gnjev, demon bluda — blud, demon gordosti — gordost, demon pakosti — pakost, demon zavisti — zavist, demon očajanja — očajanje, i tako redom, ime im je legion, a njihovim sablaznima i strastima — ni broja se ne zna.

No ma koliko ih bilo, uvek je naše „sveoružje Božje“ jače od njih, sposobno da ih razjuri i pobedi na svima bojištima u svima bitkama. Naročito kada nas u tom ratovanju vode i predvode čelnici svetih bogočovečanskih vrlina: molitva i post. Pred njima se ne može održati ni jedan zli duh; od njihovog bogozračnog ognja oni se daju u bezobzirno bekstvo. Ma koliko se duhovi zla okomili na tebe iz spoljnog sveta, ili čak prodrli u tebe, i ukopali se, i ušančili se u tvojoj duši, i nastanili se, i pretvorili srce tvoje u dom svoj, ipak se ne boj! samo izvedi protiv njih molitvu i post, a u rezervi drži ljubav, milostivost, krotost, smernost, veru, istinu, pravdu, trpljenje, i stupi u borbu, i ratuj istrajno i neustrašivo, i sa bezmernom nadom, pa ćeš nesumnjivo pobediti sve duhove zla i one u tebi i one oko tebe; i još ćeš ih potpuno isterati iz sebe i daleko prognati od sebe. U to nepokolebljivo i čvrsto veruj, jer su usta Sveistinitoga i Svepobednoga izrekla ovu blagovest: „Ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom“:[355] tojest rod svih nečestivih duhova, i onih najgorih i najopakijih.[356] Eto božanskog sveleka od svakoga zla, od svakoga đavola. Moleći se i posteći se, hrišćanin postaje nepobedivi pobednik: nepobediv ne samo od ljudi, nego i od same smrti, i od grehova, i od đavola. Jer i gresi i smrti i đavoli sačinjavaju jedan „rod“. Α svemilosrdni Gospod je zato i došao u naš svet, da nam da pobedu nad njima, i lek od njih. Da, lek od greha, lek od smrti, lek od đavola.

Ta molitva je uvek „u Duhu“: On joj daje sile da traje, da neprestano traje i gori i plamti u našem srcu. U pitanju je sve naše: sva večnost naša, jer đavoli to i rade što nam gresima i strastima kradu večnost, i raj i nebo, i carstvo nebesko, pa i samog nam Boga i Gospoda kradu. Stoga se „treba svagda moliti Bogu, i ne dati da dotuži“.[357]Razume se, molitva izvire iz naše vere u Gospoda sveblagog, koji je zbog toga sa blagovešću ο molitvi i postu sjedinio blagovest ο veri, objavivši: „Sve što uzištete u molitvi verujući, dobićete“.[358]

Evanđelje Spasovo uvek gleda čoveka iz njegove večnosti, iz njegove nebeske postojbine, gleda ga u svima njegovim mukama i podvizima i borbama za spasenje duše i za osiguranje večnoga života i neba i raja, zato apostolska truba neprestano trubi ovu bojnu lozinku, ovaj ratni poklič: „U molitvi budite jednako“![359] Α kada se u tim strašnim okršajima i užasnim bitkama, gde se tolika krv duše proliva, malakše ili posrne ili padne ili rana zadobije, makar i smrtonosna, hrišćanin i onda nadom ratuje osluškujući životvornu blagovest „večnoga Evanđelja“: „Gospod je blizu. Ne brinite se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem neka se javljaju Bogu iskanja vaša“.[360]

Kao u svakom ratu, tako i u ovom duhovnom ratu, veo ma je važno, i uvek važno — stražiti. Stražiti: da neprijatelj ne napadne iznenada, ili navali velikim snagama na slabije strane naše duše, ili izvede bezbroj lukavstava u boj protiv nas. Onda: stražiti! postaje naše bojno pravilo, ali stalno pravilo. U ovom našem podnebesnom svetu mi smo uvek sa svih strana opkoljeni legijama nečistih duhova, zato i stalno hodi kroz nas i između nas Spasova zapovest: „Pazite, stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast“.[361] Duhovođeni ratnici, duhonosci i hristonosci — to su naše vojskovođe, to naši svepobedni pobednici u svima ratovima za dušu ljudsku. Α oni gromoglase ovu blagovest: „Stražite! stojte u veri! muški se držite, utvrđujte se!“. Α prvovrhovni arhistratig hrišćanski, sveti apostol Petar svezapovedno blagovesti: „Budite trezni i stražite, jer suparnik vaš đavo, kao lav ričući hoda i traži koga da proždere. Branite se od njega čvrstom verom“.[362] Na zemlji ste, na vojni ste, gde se neprekidno vodi na život i smrt borba za dušu, zato — „u molitvi budite jednako, i stražite u njoj“.[363]

 

Sve u svemu: očigledna je bogočovečanska istina: vrline se hrane svetim tajnama; tajne se hrane svetim vrlinama. To je osnovni životni zakon u telu Crkve Hristove. Vera prethodi i sve vrline za sobom vodi. Po Svetom Maksimu Ispovedniku, tom bogonadahnutom aretologu Crkve Hristove: Vera je temelj nade i ljubavi i ostalih svetih vrlina. One su od nje, i posle nje, i ona im daje sigurnu istinitost — βεβαίως το αληθές.[364] Prvovrlina, vera prethodi i sve vrline za sobom vodi. Ona je sve i sva u svima Hristovim svetovima i blagovestima. Njome poznajemo jedinog istinitog Boga i Gospoda; Njome Ga stičemo, njome Ga verujemo, njome Ga ljubimo, njome živimo u Njemu, njome vrlinujemo, besmrtujemo u Njemu, njome večnujemo u Njemu, njome blaženstvujemo u Njemu, njome uzrastamo u Njemu — u čoveka savršena, u meru rasta visine Njegove.[365] Ta bogočovečanska, ta „pravedna vera je jedanput dana svetima“.[366] U toj veri je sva bogočovečanska, evanđelska, pravoslavna gnoseologija. Sveti Maksim apostolski bogomudro blagovesti: Vera je nedokazivo znanje — άναπόδεικτος γνωσις. Α pošto je ona nedokazivo znanje, to je ona odnos koji prevazilazi prirodu; pomoću nje se na nepoznat način — άγνώστως, ali ne dokaziv način — ούκ άποδεικτικίος, —, sjedinjujemo sa Bogom nadrazumnim sjedinjenjem.[367]

Otuda apostolski kategorički imperativ pravoslavne gnoseologije: „Sve što nije od vere — greh je“.[368]

 


NAPOMENE:

[1] (Ambig. lib.; P. gr. t. 91, col. 1981 D). — Blaženi Teofilakt blagovesti: Hristos je kao Bog samovrlina —αύτοαοετή(= svevrlina, sušta vrlina) (In Matth. s. 9, vers. 14; Ρ. gr. t. 123, col. 229 Α).

[2] 2 Petr. 1, 5.

[3] 1 Petr. 2, 9.

[4] Jevr. 11, 6.

[5] Προέκθεσις όμολογίας και πίστεως; Opuscules et lettres, — Sources Chret., № 81, str. 460.

[6] Sv. Grigorije Niski, De vita Mousis; P. gr. t. 44, col. 301 A

[7] On, De anima et resurectione; P. gr. t. 46, col. 104 A.

[8] On, De beatitud.; P. gr. t. 44, col. 1200 C.

[9] On, De vita Mousis; P. gr. t. 44, col. 300 D.

[10] Gal. 5, 6.

[11] Flb. 4, 13.

[12] 1 Kor. 3, 9.

[13] 2 Sol. 3, 2.

[14] Contra haer., cap. XXXVI, 1. 4.

[15] De Incarn. Verbi, 57; Ρ. gr. t. 25, col. 196.

[16] On, Vita St. Anton. 20; Ρ. gr. t. 26, col. 872 C — 873 B.

[17] On, Epist. heort. I, 5; P. gr. t. 26; col. 1364 Α. Β.

[18] On, Epist. heort. III, 3; col. 1373 B.

[19] On, Epist. heort. IV, 3; col. 1378 B.

[20] Kol. 3, 5.

[21] On, Epist. heort. VII, 3; coL 1391 B.

[22] On, Epist. heort. VII, 8; col. 1395 A

[23] On, Epist. heort. X, 8; col. 1401 C.

[24] On, Epist. heort. XI, 7; col. 1408 B.

[25] On, Poslanije k Markellinu, 13; str. 14—5. Tvorenija. Sv. Troickaja Lavra, 1903.

[26] On, Tolkovanije na Psalmi, 66; tamo, str. 217.

[27] Ef. 4, 13.

[28] str. 99; Tvorenija Sv. Jefrema Sirina, čast pervaja; Moskva, 1848.

[29] tamo, str. 177.

[30] tamo, str. 172.

[31] tamo, str. 202.

[32] tamo, str. 174; čast vtoraja.

[33] tamo, str. 193.

[34] tamo, str. 206.

[35] tamo, str. 225.

[36] tamo, str. 255.

[37] tamo, str. 164; čast tretja.

[38] tamo, str. 34; čast četvertaja.

[39] tamo, str. 57. 58; čast pjataja.

[40] tamo, str. 62.

[41] tamo, str. 59

[42] tamo, str. 66.

[43] tamo, str. 77—79

[44] tamo, str. 90. 91.

[45] tamo, str. 128.

[46] tamo, str. 173.

[47] tamo, str. 185.

[48] tamo, str. 190.

[49] tamo, str. 395.

[50] Homil. XXVII, 22; Ρ. gr. t. 34, col. Α. Β.

[51] Homil. XXIX, 1. 2. 3; col. 716 Α — 717 Β.

[52] Homil. XXXVII, 10; col. 757 Α. Β.

[53] Homil. XLIV, 9; col. 785 A.

[54] Homil. XLVI, 5. 6; col. 796 C.

[55] On, Poslanije, str. 451; Moskva, 1852.

[56] Jov. 22, 2.

[57] tamo, str. 453. 454. 455.

[58] On, De custod. cordis, 8; col. 825 D.

[59] tamo, 12. 13. 14; col. 833 S„ 840 V. S.

[60] On, De perfect. in Spir. 1; col. 841 C.

[61] Cp. Gal. 5, 22—25.

[62] On, De Charit. 7; col. 931 C.

[63] tamo, 17; col. 921.

[64] On, De libert. ment. 3; col. 937 B.

[65] tamo, 18; col. 949 S, 952 V.

[66] On, Homil. XL, 2; col. 764 Β.

[67] On, De orat. 8; col. 860 Α.

[68] Adv. oppugnat. vitae monast. III, 13; P. gr. t. 47, col. 371.

[69] Jn. 13, 35.

[70] On, De incompr., Contra anom. I, 1; P. gr. t. 48, col. 702.

[71] tamo, X, 7; col. 759.

[72] On, In Calendas, 2; P. gr. t. 48, col. 955.

[73] On, In Lazar. IV, 1; P. gr. t. 48, col. 1007.

[74] On, In Lazar VI, 9; P. gr. t. 48, col. 1041.

[75] On, De stat. IV, 6; Ρ. gr. t. 49, col. 67. 68.

[76] tamo, XIII, 3; col. 140.

[77] On, De paeniten. II, 5; P. gr. t. 49, col. 291.

[78] On, De laud. Paul. Apost. V, 1; P. gr. t. 50, col. 497.

[79] On, De orat. I; P. gr. t. 50, col. 777.

[80] tamo; col. 778.

[81] tamo, II; col. 780.

[82] In illud „Pater si possibile“, 4; P. gr. t. 51, col. 38.

[83] In illud „Sive per occasionem“, 2; P. gr. t. 52, col. 463.

[84] Quod nemo leadatur. 3; P. gr. t. 52, col. 463.

[85] tamo, 5; col. 465.

[86] Epistolas, 112; P. gr. t. 52, col. 682.

[87] Homil. in Genes. VIII, 6; Ρ. gr. t. 53, col. 75.

[88] tamo, Homil. XXI, 4; col. 179.

[89] tamo, Homil. XLII, 3; P. gr. t. 54, col. 388.

[90] tamo, Homil, LXI, 4; col. 531.

[91] tamo, Homil. LXVI, 3; col. 571.

[92] Homil. in Psal. IV; P. gr. t. 55, col. 53.

[93] tamo, Psal. 7; col. 82.

[94] tamo, Psal. 9; col. 128.

[95] tamo, Psal. 44; col. 199.

[96] tamo, Psal. 135; col. 398.

[97] Sv. Zlatoust. De continent; P. gr. t. 56, col. 292.

[98] 1 Mojc. 1, 26.

[99] Lk. 6, 36.

[100] On, Oration. in mundi creat., Orat. V, 4; P. gr. t. 56, col. 475.

[101] On, Homil. in Matth., IV, 3; P. gr. t. 57, col. 43.

[102] Mt. 7, 12.

[103] tamo, Homil. XXIII, 5; col. 314.

[104] tamo, Homil. LXV, 4; col. 622.

[105] On, Homil. in Joan. XXI, 3; P. gr. t. 59, col. 131.

[106] tamo, Homil. XLVII, 4; col. 268.

[107] tamo, Hom. XLIX, 3; col. 273.

[108] tamo, Homil. IV, 2; col. 304.

[109] 1 Kor. 11, 1.

[110] tamo, Homil. LXX, 1; col. 381.

[111] tamo, Homil. LXXX, 1; col. 433.

[112] On, De incamat. 1; P. gr. t. 59, col. 690.

[113] On, Homil. in Acta Apostol. I, 1; P. gr. t. 60, sol. 15.

[114] tamo, Homil. VIII, 2; sol. 72.

[115] tamo, Hornil. L, 3; col. 347.

[116] On, Homil. in Epist. ad Rom. V, 5; P. gr. t. 60, col. 429.

[117] tamo, Homil. XI, 2; col. 486.

[118] tamo, Homil. XXIII, 3; col. 619.

[119] On. Homil. in Epist. 1 ad Corinth. XIV. 3; P. gr. t. 61, col. 117.

[120] tamo, Homil. XVIII, 4; col. 144.

[121] tamo, Homil. XXIX, 6; col. 248.

[122] On, Homil. in 2 Epist. ad Corinth. II, 7; P. gr. t. 61, col. 401.

[123] tamo, Homil. XII, 1; col. 482.

[124] On, Homil. in Epist. an Galat. I, 4; P. gr. t. 61, col. 618.

[125] On, Homil. in Epist. Ephes. II, 3; P. gr. t. 62, col. 20.

[126] Εφ. 3, 18—19.

[127] tamo, Homil. VII; col. 52.

[128] tamo, Homil. IX, 2; col. 71.

[129] Mt, 24, 12.

[130] Pm. 13, 8. — Tamo, Homil. IX, 4; col. 74.

[131] tamo, Homil. XVI, 1; col. 111.

[132] On, Homil. in 1 Thess. V, 1; Ρ. gr. t. 62, col. 423.

[133] On, Hom. in 1 Timoth. XI, 3; P. gr. t. 62, col. 556.

[134] On, In Epist. ad Hebr. XXIII, 3; P. gr. t. 63, col. 137.

[135] tamo, Homil. XXIV, 3; col. 171.

[136] Jn. 14, 6.— On, In Salom. Proverbia, cop. 4; P. gr. t. 64, col. 668.

[137] Orat, VIII, 6. in laud Gorgon.; P. gr. t. 35, col. 796 B.

[138] Orat. IV, Contra Julian. I; P. gr. t. 35, col. 652 A.

[139] Orat. XXI, In laud. Magni Athanas.; P. gr. t. 35, col. 1081 A.

[140] Orat. XXX, 20; Theologika IV; P. gr. t. 36, col. 128 C.

[141] Orat. XLIII, 2; In laud. Basil. Magni; Ρ. gr. t. 36, col. 496 C.

[142] On, Ο vrlini; str. 209; Tvorenija Sv. Grigor. Bogoslova, čast četvertaja Moskva, 1889.

[143] tamo, Misli, str. 297.

[144] tamo, Pismo Nemesiju; str. 222; čast pjataja.

[145] tamo, Pismo Evdoksiju ritoru, str. 201; čast šestaja.

[146] On, De vita Mousis; P. gr. t. 44, col. 392 Β.

[147] tamo, sol. 405.

[148] On, De Orat. Dominica, IV —; P. gr. t. 44, col. 1165.

[149] On, In Psalm., cap. 1; P. gr. t. 44, col. 433 A

[150] tamo, cap. I; col. 433 C.

[151] On, De Beatitud. Orat. I; P. gr. t. 44, col. 1200 C.

[152] On, In Ecclisiast, Homil. VI; P. gr. t. 44, col. 708 A.

[153] Lk. 17, 21. — On, De Beatitud, Orat. V; P. gr. t. 44, col. 1253 D.

[154] On, In Ecclisiast, Homil. VIII; P. gr. t. 44, col. 757 D.

[155] Avakum 3, 3. — On, In Beatitud. Orat. IV, 4; Ρ. gr. t. 44, col.1247 D.

[156] On, In Cantica Cantic. IV, 4; P. gr. t. 44, col. 848 C.

[157] tamo, Homil. V; col. 873 D.

[158] tamo; col 876 A.

[159] tamo; col. 877 A.

[160] tamo, Homil. IX; col. 972 C.

[161] On, Orat. cathech. magna, cap. 15; P. gr. t. 45, col. 49 A.

[162] On, De anima et resurect; P. gr. t. 46, col. 104 A.

[163] On, De profess. christiana; P. gr. t. 46; col. 241 D, 244 A.

[164] tamo, col. 244 C.

[165] Mt. 5, 48. — Tamo, col. 245 B. C.

[166] tamo; col. 245 D.

[167] On, De perfectione; Ρ. gr. t. 46, col. 256 C.

[168] tamo; col. 272 Α. Β.

[169] Kol. 1, 15.

[170] tamo, col. 285 CD.

[171] On, De propos. secund Deum; P. gr. t. 46, col. 301 CD.

[172] On, De virginit., cap. XV; P. gr. t. 46, col. 384 A.

[173] On, De pauber amand; P. gr. t. 46, col. 485 C.

[174] On, De mortuis; P. gr. t. 46, col. 524 A.

[175] Flb. 3, 20; sr. Kol. 3, 3.

[176] Scala paradisi, Grad. 9; Ρ. gr. t. 88, col. 840 D.

[177] tamo, grad. 15; col. 897 A.

[178] tamo, grad. 25; col. 993 A.

[179] tamo; col. 1001 B.

[180] tamo, grad. 26; col. 1024 B.

[181] tamo; col. 1028 A.

[182] tamo; col. 1068 A.

[183] tamo, grad. 28; col. 1129 Α. Β.

[184] Ps. 93, 10.

[185] 1 Car. 2, 9. — Tamo; col. 1140 Β. S.

[186] Slovo 4; str. 30, 31; Tvorenija Avvi Isaka Sirina; Sergijev Posad, 1893.

[187] Slovo 21; str. 110.

[188] tamo, Slovo 70; str. 355.

[189] tamo, Slovo 71; str. 360.

[190] tamo, Slovo 72; str. 362.

[191] tamo; str. 363.

[192] Quest ad Thalass.; P. gr. t. 90, col. 488 Β.

[193] Jn. 1, 12.

[194] On, Liber Asceticus, 42. 43; Ρ. gr. t. 90, col. 953 Β.

[195] On, De charit., Centur. IV; P. gr. t. 90, col. 1073 D.

[196] On, Capit. theol. et oecon., Centur I, 48; P. gr. t. 90, col. 1101 A.

[197] tamo, col. 1101 B.

[198] tamo, Centur. II, 7; col. 1128 B.

[199] tamo, Centur. II, 21; col. 1133.

[200] tamo, Centur. II, 58; col. 1149 Β.

[201] On, Capit, Quinquies centur., Centur I, 50; col. 1197 B.

[202] tamo, Centur. V, 62; col. 1373 C.

[203] On, Quest. ad Thalass.; P. gr. t. 90, col. 257 B.

[204] On, Opusc. theolog.et polemica; P. gr. t. 91, col. 12 A.

[205] On, Epist.; 91, col. 280 A.

[206] On, Mustagogia, cap. 20; P. gr. t. 91, col. 696 D.

[207] On, Epist.; P. gr. t. 91; col. 609 C.

[208] tamo, col. 629 B.

[209] On, Loci communes; P. gr. t. 91, col. 728 C.

[210] tamo; col. 952 A.

[211] tamo; col. 964 A.

[212] On, Ambig., liber; P. gr. t. 91, col. 1065.

[213] Ava Talasije, Centur. III, 76; Ρ. gr. t. 91, col. 1456 A.

[214] tamo, col. 1456 B.

[215] tamo, Centur. IV, 25; col. 1461 A.

[216] 2 Kor. 2, 15—16.

[217] Maloje oglašenije, Oglaš. 6, str. 249; Tvorenija Sv. Teodora Studita, tom pervij. S. Peterburg, 1907.

[218] tamo, Oglaš. 42, str. 306.

[219] tamo, Oglaš. 46, str. 111

[220] tamo, Oglaš. 108, str. 408.

[221] tamo, Oglaš. 111, str. 414.

[222] On, Velikoje oglašenije, 20, str. 715; tom vtorij.

[223] tamo. Vel. Oglaš. 23, str. 720.

[224] tamo, Vel. Oglaš. 120, str. 959.

[225] On, Pisma, Pismo 104, str. 467.

[226] tamo.

[227] Gal. 5, 6.

[228] tamo, Pismo 156, str. 535.

[229] tamo, Pismo 177, str. 570.

[230] tamo, Pismo 245, str. 792.

[231] tamo, Pismo 275, str. 806.

[232] De fide, lib. II, 12; Ρ. gr. t. 94; col. 920 Β, 924 Α.

[233] tamo, lib. II, 30; col. 972 Α — 976 Α.

[234] tamo, lib. IV, 17; col. 1174 Β.

[235] tamo, lib. IV, 20; col. 1196 B.C.D.

[236] tamo, lib. IV, 14; col. 1160 Α.

[237] Sveti Simeon Novi Bogoslov, Λογος, 1, 4; str. 31; izd. D. Zagoreosa, Siros 1886.

[238] Ef. 4, 13.

[239] tamo, str. 31.

[240] tamo, Λογος 3, str. 37

[241] tamo, Λογος, 13, 1; str. 84.

[242] tamo, Λογος, 14, 6; str. 90.

[243] tamo, Λογος, 18, 2; str. 105.

[244] tamo, Λογος, 21, 1; str. 115.

[245] tamo, Λογος, 22, 4. 5; str. 125.

[246] tamo, Λογος, 29, 4; str. 146.

[247] tamo, Λογος, 30, 4; str. 153.

[248] tamo, Λογος, 40; str. 246.

[249] tamo, Λογος, 51; str. 258.

[250] tamo, Λογος, 75, 4; str. 407.

[251] tamo, str. 408.

[252] tamo,Λογος, 76; str. 413, 414.

[253] tamo, Λογος, 81, 3; str. 447.

[254] tamo, Λογος, 82, 3; str. 453.

[255] Ef. 4, 13. — Tamo, Λογος 82, 8; str. 462.

[256] tamo, Λογος, 88; str. 504.

[257] Mt. 5, 8.

[258] On, Κεφαλ 82; str. 538.

[259] tamo, Κεφαλ, 94; str. 540.

[260] On, Himne, Himna 26; str. 38; Μέρος δεύτερον.

[261] Gal. 4, 19.

[262] Flb. 3, 9.

[263] Flb. 3, 8—11.

[264] Flb. 3, 10.

[265] sr. Flb. 3. 10; Kol. 3. 1.

[266] Rm. 6, 11.

[267] Β vtornik utra, Kanon Preteči, pjesn 8; Glas 1, Osmoglasnik.

[268] tamo, Β ponedeljnik večera, stihire na Gospod. vozvah.

[269] Β sredu, na Povečer., Kanon Presv. Bogorod., pjesn 7; Glas 1, Osmoglasnik.

[270] Β nedelju utra Antifon 1; Glas 3, Osmogl.

[271] Β vtornik utra, Kanon Preteči, pjesn 3; Glas 4, Osmogl.

[272] tamo.

[273] Β četvertok utra, Kanon apostolima, pjesn 5; Glas 3, Osmogl.

[274] Β vtornik utra, Kanon G. Hristu, 9; Glas 4, Osmogl.

[275] Β subotu utra, Blaženi; Glas 4, Osmogl.

[276] tamo.

[277] Β subotu utra, Kanon usopših, pjesn 4; Glas 8, Osmogl.

[278] Β ponedelj. utra, Kanon Besplotnim Angelom, pjesn 8; Glas 2, Osmoglasnik.

[279] Vo vtornik utra, Kanon Sv. Preteči, pjesn 3; Glas 2, Osmogl.

[280] tamo, pjes. 8.

[281] Β četvertok utra, Kanon Sv. Nikoli, pjesn 4; Glas 2. Osmogl.

[282] 23 juni, Sv. Muč. Agripina, stihira na Gosp. vozzv.; Minej.

[283] 13 nov., na Gosp. vozzv. stihire.

[284] 26 sept., Sv. Jovan Bogoslov, 2 Kanon, pjesn. 6.

[285] Eksapostilar, glas 4; Osmogl.

[286] 26 nov., Sv. Vmč. Dimitrije, Kanon na utreni.

[287] Veliki Kanon Sv. Andreja Kritskog, pesma 8.

[288] 5 okt. Sv. Muč. Haritina, na utreni. sjedalen.

[289] 30 Okt. Sv. kralj. Milutin, na Gosp. vozzv. stihire; Srbljak.

[290] 8 Novem. Sv. Arh. Mihail, Kanon, pesma 4.

[291] Irmos 5 pesme, Glas 1; Osmoglasnik.

[292] 1 Petr. 2, 9.

[293] 1 Petr. 1, 15

[294] Jak. 2, 10.

[295] Ef. 3, 18

[296] Ef. 6, 10—18.

[297] Flb. 4, 13.

[298] Rm. 13, 14.

[299] Gal. 3, 27.

[300] 2 Kor. 5, 3.

[301] Ef. 6, 11.

[302] Sr. Mt. 4, 1—11.

[303] 2 Kor. 11, 24

[304] Ef. 6, 11

[305] Ef. 6, 12.

[306] Ef. 6, 12.

[307] Otkr. 12, 7.

[308] Otkr. 12, 8. 9. 12

[309] 2 Kor. 10, 3—5.

[310] Rm. 8, 38—39. 37.

[311] Sr. Mt. 8, 29—32; Mk. 5, 12—13; 1, 27; Lk. 4, 36.

[312] Sr. Ef. 3, 27.

[313] Otkr. 2, 13.

[314] Jak. 4, 7.

[315] 1 Petr. 5, 8—9.

[316] Sr. Ef. 3, 17.

[317] Mt. 16, 18.

[318] Sr. Rm. 6, 13. 19.

[319] Sr. Rm. 6, 21—23.

[320] Sr. D. A. 26, 18.

[321] Kol. 1, 13.

[322] 1 Petr. 2, 9.

[323] 1 Jn. 2, 11.

[324] Ef. 5, 8.

[325] Εf. 6, 13.

[326] 1 Jn. 5, 19.

[327] Ef. 5, 16.

[328] Ef. 6, 14.

[329] Jn. 14, 6.

[330] Ef. 6, 14.

[331] Rm. 1, 17; 1 Kor. 1, 30,

[332] Gal. 3, 27

[333] Jn. 7, 18.

[334] 1 Jn. 5, 17.

[335] Ef. 6, 15.

[336] Jevr. 12, 1—2.

[337] Rm. 1, 16.

[338] Ikumenije, Comment. in Ephes. ad loc.; Ρ. gr. t. 118, col. 1188 D,

[339] Ef. 6, 16.

[340] 1 Jn. 5, 4.

[341] 1 Jn. 2, 16—17; 5, 4; Mt. 10, 1. 8.

[342] 1 Jn. 2, 13. 14.

[343] Mk. 9, 23.

[344] Ef. 6, 16.

[345] Mt. 17, 20.

[346] In Ephes. Homil. XXIV, 1. 2; col. 169. 170. 171.

[347] Ef. 6, 17.

[348] Lk. 2, 30.

[349] Ef. 6, 17.

[350] Jn. 6, 63.

[351] Jevr. 4, 12.

[352] Otkr. 1, 16; sr. 2, 12.

[353] 2 Sol. 2, 8.

[354] Ef. 6, 18.

[355] Mt. 17, 21.

[356] Mt. 17, 15—17.

[357] Lk. 18, 1.

[358] Mt. 21, 22.

[359] Rm. 12, 12.

[360] Flb. 4, 6.

[361] Mt. 26, 41.

[362] 1 Petr. 5, 8—9.

[363] Kol. 4, 2.

[364] Capit. centenorum, Centur. I; Ρ. gr. t. 90, col. 1189 Α.

[365] Ef. 4, 13.

[366] Jud. 3.

[367] tamo, Centur. II, col. 1225 Β.

[368] Rm. 14, 25.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *