ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Како помоћи детету?
 
Ако породица има духовника и духовну традицију, није тешко решити проблем припреме детета за исповест. Теже је, помажући, не наудити души детета. Неки родитељи пишу исповест уместо детета. Тако долази свештенику на исповест малишан од седам година, који је тек научио да како тако пише и пружа му папир исписан рукописом одраслог човека, са беспрекорном интерпункцијом. Сваки родитељ нека зна да не треба то да чини. Родитељи се из неког разлога веома боје да дете неће запамтити све грехе, па се труде да га подсете, да не би шта заборавило. Али, Господ нам не прашта грехе по обиму. Не треба се бојати да дете неће све рећи. Ако је оно на исповести искрено, али не успе свега да се сети, у томе нема ничег страшног. Та, Бог трпи и нас, одрасле, мада му не исповедамо одмах све грехе. Па и више од тога, ако би нам Господ показао какви смо у ствари, просто не бисмо поднели такву спознају своје греховности. Али, Господ, Који вас милостиво штеди, свакоме од нас пружа могућност да постепено спознаје своје грехе и бори се са њима. Ни одрастао човек ни дете не треба да исповедају оно што сами не увиђају да је грех и не треба то неко други Да чини уместо њих. Нека нам греси наше деце пре послуже да се сетимо грехова своје младости и да их оплакујемо. Када приметимо код њих оно што смо заборавили да смо сами некада чинили, схватимо то као подстицај да обновимо у себи дух покајања, да плачемо пред Богом и молимо се да оно што је повредило и помрачило нас, не науди души наше деце. Можда нас Господ тиме опомиње на наше грехе.
Наравно, пред исповест треба поразговарати са дететом. Можемо почети овако:
Хајде да се присетимо шта смо радили. Помолимо се заједно Богу и затражимо од Њега опроштај за наше грехе. Чак и ако се бојиш да о нечему говориш, Господ види твој грех, зна га, али ако га изнесеш на исповести, Он ће ти га сигурно опростити. О том греху знаћете само вас двоје – Бог и ти. И нико више. Али, ако прикријемо неки грех, он ће остати у души заувек и пустиће корен. Као што коров, ако се не ишчупа из земље док је још мали, може захватити сав виноград, тако и неисповеђен грех постепено захвата целу нашу природу.
Ако дете верује својим родитељима (за такве разговоре веома је битно имати дечије поверење) можемо да кроз разговор заједно дођемо до неких његових лоших поступака. Можемо на деликатан начин поменути детету грешке које је учинило, али нипошто не треба да му сами припремамо исповест.
Такође не треба говорити свештенику какве грехе дете има, јер то просто није потребно. И, наравно, ни у ком случају не треба после исповести прићи свештенику и питати: „Да ли вам је рекао то и то? А то?“ После сличних разговора дете ће изгубити свако поверење у свештеника. Искуство нас учи: што више дете верује родитељима, више ће веровати свештенику, па чак и непознатом. Можемо са свештеником поразговарати о каквом породичном проблему, али није добро тужити своје дете.
Прилично често се дешава да деца буду изнутра спремна за исповест, али да не могу да смогну снаге да начине први корак. Тада свештеник, познајући њихово унутрашње стање, може обазриво и тактично да им помогне у томе. Овде се простире област тајанственог благодатног дејства Бога на душу човека, коју ми не знамо и која је недокучива нашем уму.
Када родитељи гледају да пред исповест детета сугеришу нешто свештенику, то значи да они своје родитељске дужности хоће да пребаце на свештеника. Васпитавати дете с љубављу и трпљењем задатак је родитеља који нам је поверио Сам Господ, а свештеник има другачији призив.
Господ је рекао: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити (Лк.16,31). Ако деца не слушају родитеље, кога ће онда послушати? Ми, родитељи, треба, прикупивши трпљење и храброст, да носимо свој крст, васпитавајући децу за Царство Небеско и да не залазимо у област где делује Сам Господ.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *