ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Зашто се не стидимо да грешимо, а стидимо се да се кајемо?
 
Греси су поступци, дела, речи, помисли, намере које нису угодне Богу. Свемогућем, Свемилостивом, Свесавршеном Творцу није угодно да Његова створења, Његова чеда, а ми смо призвани да будемо деца Божја, буду самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли (2 Тим. 3,2-5). Све то дубоко противречи Божјем промислу о човеку. Човек који учини ма какав сличан поступак, противи се вољи Божјој. А први противник Бога је сатана. Старојеврејска реч “сатана” преводи се као “противник”. Навео бих неколико расуђивања о томе ко је наш противник, ко је тај кога често слушамо, коме се често потчињавамо, пред каквим ништавилом тако често умемо да поклекнемо.
Пре свега, дозволите да заједно расуђујемо. Очигледно је да смо, ако некога волимо, спремни на жртву зарад његове љубави. И што више волимо, то више можемо да се жртвујемо. Али, жртва тражи храброст, она је скопчана са одрицањима, а често и са страдањима. Што више човек воли, то је пожртвованији и храбрији, био мушкарац џли жена, дете или старац. Спремност на жртву је израз велике храбрости. Савршена љубав и највећа жртва јесте Голготска жртва, коју је Господ принео за све људе.
Питајмо сада: “А воли ли лукави кога?” Не. Може ли, дакле, ишта жртвовати за било кога? Не. Не постоји ништа ради чега би он могао да принесе жртву, а и када би хтео, не би имао шта. Он је, дакле, неспособан за жртву. Ако је тако, у њему нема ни трунке храбрости, што значи да је он апсолутна кукавица. Апостол Јаков у својој посланици говори: Покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу и побећи ће од вас (Јак 4,7).
Ипак, нажалост, ми се често не покоравамо Богу, већ ђаволу. Зато често долази до парадокса: не стидимо се да грешимо, а стидимо се да се кајемо. Када човек греши, он је такорећи сличан ономе ко га подстиче на грех, дакле, постаје кукавица. Устрашише се тамо где страха не беше (Пс.52,6). Учињен грех лишава човека храбрости, те је зато тако страшно признати грех. Наравно, има различитих страхова: можемо се бојати да не ожалостимо онога кога волимо, и такав страх јје племенит; али страх да признамо грех пред свештеником – то је понижавајући страх који настаје у души као последица потчињавања нечистој сили.
Покушајмо да осликамо још неке карактерне црте нашег противника. При том нам може добро помоћи електронска играчкица која производи смех који није обичан, већ демонски. Тај злуради кикот, тај злобни, самозадовољни смех, то извештачено и подло церекање… једном речју, то је смех у коме нема ничег људског. Иза тог смеха стоји немилосрдна, беспоштедна ништарија чије је највеће задовољст^во када види да неко поклекне пред искушењем и учини грех. Ми сами пружамо му такву злобну радост.
Кренимо даље. Узрок свега постојећег је Господ. Свему што постоји потребна је Његова благодатна помоћ. Не треба мислити да је оно што је Он саздао гурнуто у постојање и остављено да живи само по себи. Не, Господ активно учествује у животу Својих бића и милостиво нам дарује Своју духовну благодатну помоћ, Своју божанствену енергију. Када не би било милости Божје, када би престала богослужења и када не би била служена Евхаристија, када би пресушио тај доток благодати и милости Божје, устројство целокупног живота на земљи претворило би се у прах. Један знаменити подвижник двадесетог века, архимандрит Таврион (1900-1978), који је готово тридесет година провео у заточеништву и на принудним радовима, говорио је: “Да нема Божанствене Евхаристије, одавно би нас црви појели”.
Када грешимо, губимо благодат Божју. Манифестације таквог стања су да човек пада у мрзовољу, да седи и ништа не ради – он, додуше, никога не вређа нити коме каже грубу реч, али нема снаге. Чамотиња је пасивни, али ипак смртни грех, јер жалост овог света доноси смрт (2Кор.7до) и такву тугу не треба мешати са стањем о коме Пушкин говори: “Туга је моја светла”, јер “туга по Богу рађа поуздано, спасоносно покајање”. Таква туга даје човеку снагу и радост, а грех га лишава радости живота и раслабљује га. Куда одлази та енергија? Грех је, такорећи, храна сатане, он сам је страшан вампир енергије. Зато, када грешимо, ми и нехотице дајемо снагу тој нечистоти коју он може да усмери против неког другог. У животу све је повезано: један грех рађа други, једна трагедија повлачи другу. А све то је последица нашег заједничког, општег греха. Сви ми грешимо, али што светије живимо, тим више доприносимо умањењу зла на земљи.
Господ је Свесавршена Стваралачка Личност. Господ ствара из ничега, Њему није потребно ништа да би стварао, све што постоји саздано је Његовом стваралачком мишљу. Господ је обдарио човека, створеног по лику и обличју Његовом, Својим стваралачким односом према животу, способношћу да ствара, том боголиком особином. Човек је такође стваралачка личност, он може бити творац, може да ствара нешто чега раније није било. О Анђелима нам није много откривено, али можемо рећи да су Анђели духовне разумно слободне личности, способне да се развијају и да утичу на духовни и материјални свет. Дејства Анђела који испуњавају вољу Божју су позитивна и стваралачка, а деловања мрачних сила су разорна. Лукави је својеврсни духовни вирус способан да нанесе само штету. Његово искуство и познавање слабих страна пале људске природе су огромни, али то знање је ограничено. Па ипак, ниједан човек није кадар да се носи с њим. Лукави је снажан противник, али далеко од тога да је свемоћан. Свемоћан је једино Господ. Ако се човек не узда у себе, већ у помоћ Божју, и труди се да живи онако како Господ од њега очекује, постаће несавладив, и лукави му тада неће моћи ништа.

Comments are closed.