ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Библијски пример покајања
 
Света Црква нам свакодневно нуди савршен пример покајања: сваког јутра читамо педесети псалам. Зато је установљено молитвено правило које никада не треба изостављати, у коме су сакупљене молитве које дају најдубљи одговор на духовна питања људског живота. Али, схватамо ли дубину тих молитава? Тичу ли се оне душе сваког од нас? Све су то питања наше вере. Понекад људи питају: “Ох, оче, уморна сам, могу ли да изоставим правило?” Не, правило је правило, ако га оставимо, срушиће се сав духовни живот: изоставићемо молитву једном, па други пут, а онда ћемо сасвим престати да се молимо.
Сви одлично знамо педесети псалам, многи од нас вероватно знају и причу о његовом настанку, али ћу је поново испричати да бих још једном илустровао, с једне стране, снагу греха, а с друге – дубину и величину покајања. Цар Давид – велики духовни песник, аутор Псалама, неустрашиви ратник, победник Голијата, надарени војсковођа и државник, духован човек који је много учинио за духовно васпитање израиљског народа… Цар који је био у зениту славе, који је саздао моћну државу, господар Истока пред којим су била прострта сва животна задовољства.
У то време израиљска држава је често ратовала и у тим ратовима гинули су војници. Снага државе је увек, а нарочито тада, зависила од броја становника. Зато је у та древна времена, ради очувања многољудности народа, полигамија била привремено дозвољена. У Еванђељу се о полигамији говори као о нечему сасвим недопустивом, али тада, хиљаду година пре Христа, то је било допуштено. Цар Давид је имао много жена и наложница и сва задовољства која би му душа могла пожелети. Али, као што је познато, живот у немаштини и тескоби очвршћује човека, док га раскош и богатство раслабљују.
Једном је цар Давид угледао лепотицу Вирсавију и заљубио се у њу као зелено момче, а не као зрео човек. По чему је та лепотица била лепша од готово хиљаду жена које је он имао не знамо. Знамо само то да је цар изгубио мир и више није могао да живи без ње. Запрепашћује како је тако фасцинантна и у сваком смислу изузетна личност могла тако лако да подлегне ( искушењу: постао је роб женске лепоте и ради ње починио злочин. У то време био је у јеку рат са Амонићанима. Цар је у писму војсковођи Јоаву написао следеће: “Наместите Урију где је најжешћи бој, па се узмакните од њега, да би га убили да погине”. И Јоав, опколивши град, намести Урију на место где је знао да су најхрабрији људи. (2 Цар. 11,14-15) У тој бици Урија је убијен.
Тај злочин би остао скривен да Господ, Који све зна, није промишљао о спасењу сваког човека. Открио је пророку Натану о том безакоњу. Тако почиње ланац чудеса. Прво чудо је што је Натан уопште дознао за грех цара. Друго, што се није уплашио да оде код цара да га разобличи. Натан није могао да зна шта ће с њим бити: разгневљен, господар Истока је могао да га казни. Али, Натан је дошао, стража га је пустила к цару и цар га је примио.
Пророк Натан, као деликатан човек, почео је издалека: “У једном граду бијаху два човека, један богат, а други сиромах. Богати имаше оваца и говеда врло много, а сиромах немаше ништа до једну малу овчицу коју беше купио и храњаше је, те одрасте уза њ и уз децу његову, и јеђаше од његова залогаја и из његове чаше пијаше, и на крилу му спаваше и бијаше му као кћи. А дође путник к богатоме човеку, а њему би жао узети од својих оваца или говеда да зготови путнику који дође к њему; него узе овцу онога сиромаха и зготови је човеку који дође к њему “. Тада се Давид врло разгневи на онога човека и рече Натану: “Тако жив био Господ, заслужио је смрт онај који је то учинио”... Тада рече Натан Давиду: “Ти си тај”. (2 Цар. 12,15,7). Тада цар Давид задрхта свим бићем. Из његове душе, повређене грехом, али осетљиве и дубоке, разлеже се тај дивни покајнички псалам.
Занимљиво је уочити специфичност људске психологије. Цар Давид је живео мирно, не слушајући глас савести која га је прекоревала, све док му Натан није тако задивљујуће јасно открио сав ужас његовог греха тиме што му је омогућио да са стране погледа на злочин који је починио.
Прве речи педесетог псалма откривају нам скрушеност његовог срца, колико је дубоко цар Давид спознао и осетио ужас онога што је учинио: Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој… То је задивљујућа логика: помилуј ме јер си милостив. Никаквог другог разлога за помиловање нема. Да ли је он цар, да ли је политичар, војсковођа, песник, колико је добрих дела учинио, колико ратова добио, колико људи спасао, све је то сада изгубило сваки значај. Обраћајући се Господу, моли: “Помилуј ме, не зато што сам добар, не зато што сам заслужио опроштај… Не! Помилуј ме зато што си Ти милостив”. Милосрђе Божје је једини основ за помиловање.
Дешава се да на исповести говоре: “Учинио сам, оче, то и то, али, знате…” и почињу да говоре о тешком животу, о околностима које су их навеле на грех и о људима који их окружују… Али, треба да имамо на уму да је Срцезналцу Господу све откривено, да Он зна све олакшавајуће околности и да их узима у обзир. Господ од нас тражи искреност и свесрдну чежњу за Њим: Сине мој, дај ми срце своје (Приче 23,26). Покајање и јесте откривање дубине срца пред Богом. Битно је само једно: кајеш ли се, осуђујеш ли себе тако ватрено и беспоштедно као цар Давид и уздаш ли се као он у милост Божју или не. Наравно, понекад је значајно објаснити околности, да би се схватили мотиви људских поступака. Али, сасвим је неправилно покушавати да се тим мотивима оградимо од самог покајања.
И у наше време има људи који не само што се кају тако дубоко и искрено као цар Давид, већ имају и његов литерарни дар. Ево како је своје осећање покајања изразио један парохијан:
Свезнајући и Милосрдни Боже!
Ти знаш најскривенија моја сагрешења, знаш како сам слаб и недостојан.
Ти чекаш покајање моје.
Господе, крив сам пред Тобом.
Нема ниједне заповести против које Ти не згреших.
Господе, исповедам пред Тобом све Врехе своје, не скривајући ниједан, за све се кајем и увиђам окорелост свог срца, немилосрђе, осуђивање и понижавање ближњих, злобу, мржњу, завист, гордост, тврдичлук, лажљивост, варање, лењост, препреденост, лукавство, непослушност и друге своје грехе и безакоња.
Са страхом и надом молим Те: не одбаци ме.
Научи нас да из благодарне љубави према Теби будемо милостиви према ближњима.
Господе! Даруј нам оправдање и опроштај.
Освети нас Духом Твојим Светим.
 
Казао бих коју реч о још нечему. Приликом учења било чега, у мозгу се дешавају промене: не само што се ум богати сазнањима, већ се и у централном нервном систему дешавају промене, успостављају се нове везе којих раније није било. На пример, искусан возач се разликује од човека који не зна да вози или од самог себе из времена када није имао искуства у вожњи; музичар се разликује од човека који се не бави музиком итд. Тако и греховна навика преобликује нервни систем. Правило је да, ако хоћемо да се научимо чему добром, потребно је много времена, а грех, као лавина, може да начини дубоке промене у свести. Тако наркоман који две-три године узима дрогу не може да престане. И да хоће, не може.
Сви грешимо и не можемо да оставимо грех (“Трудио сам се, покушавао сам…”), али, нажалост, нешто се изменило у нашој души и то сада треба исправити. Ипак, треба да знамо да сопственом снагом, без помоћи Божје, то није могуће. Али, треба се молити Господу онако како се моли човек кога је напала дивља звер: или ће те ко чути и спасти или ћеш погинути. Лако је замислити како би човек вапио за помоћ у моменту такве опасности. Да, наравно, ми се молимо и иштемо, али апостол Јаков говори: Немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите (Јк.4,24).
Грех је страшна опасност. Нема ситних грехова. Сматрати свој грех малим значи поклекнути пред агресивном силом која само то и чека. Зато, ако си већ згрешио, треба да се кајеш тако силно као што се кајао цар Давид. Да, он је тешко згрешио, али је умео да измоли опроштај од Бога, зато што му је душа била сасвим прожета тако дубоким покајањем да се изнутра преобразио. Дивни педесети псалам јасно сведочи о томе.

Comments are closed.