ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Од ког се узраста треба исповедати?
 
Многи родитељи мисле да што пре дете почне да се исповеда, то боље. Ипак, Православна Црква, духовним искуством познајући природу човека, не исповеда сасвим малу децу. На исповест деца почињу да одлазе од седме године. Међутим, не развијају се сва деца подједнако и зато се не треба строго држати правила да је седмогодишњи узраст време за прву исповест.
Постоји наука хришћанска антропологија, према којој дете не треба исповедати пре седме године не зато што је оно до тада безгрешно (деца често у веома раном узрасту чине лоше поступке), већ зато што исповест није само признање свог греха, већ и одлучна борба с њим. Сасвим мала деца нису способна ни да спознају своје грехе како треба, а камоли да се ухвате у коштац са њима и зато дужност исправљанл негативних особина душе детета у потпуности почива на родитељима. Поверљиви разговор с мајком или оцем и јесте исповест малог детета. Родитељи су у извесном смислу духовници своје деце. Они воле своје чедо, познају га, помажу му да се исправи, могу да му прогледају кроз прсте , али и да га казне, а дете без родитеља не може да увиди свој грех нити да га исправи. Дете чак није у стању ни да грех назове његовим именом.
Одрасли често сматрају да Света Тајна исповести може да послужи као метод васпитања деце, али то није правилно. Они мисле, ако почну да доводе дете на исповест од четврте или пете године, даће оно засвагда да се избави од грехова који ће му бити опроштени. Такви родитељи не схватају сам карактер исповести. У извесном смислу, исповест заиста јесте инструмент васпитања, само што он припада Богу. Господ нас кроз исповест све васпитава: и одрасле и децу, и не можемо присвојити право на васпитање човека, које припада Богу. То значи да ми, родитељи, треба добро да препознамо где почиње област у којој делује само Господ и где ми не треба да задиремо. Ту треба да ограничимо своја права на дете, иначе ћемо нарушити слободу коју је Господ даровао сваком човеку, па и детету.
Има, без сумње, и деце која се натпросечно брзо развијају и која су способна за исповест пре седме године. Али, просечна деца чак ни у седмој години нису у стању да се свесно исповеде. Исповест је за дете својеврсни стрес при коме се може десити не само да се не отвори према свештенику, већ, напротив, да се још више затвори у себе. Тако доспева у ситуацију којој није духовно дорасло и почиње да се исповеда формално, не схватајући шта се у ствари с њим збива. Таквом формалном исповешћу дете лако може побећи од одговорности. Управо таква исповест пружа могућност да се прође некажњено; ја чиним грех, говорим о њему на исповести, грех ми се прашта, а ја настављам да живим као раније. То је најстрашнија грешка превремене исповести. Знам неколико парохија где осмогодишњу, па и деветогодишњу децу причешћују сваке недеље без исповести, или их исповедају тек једном у три месеца.
Прелаз из претшколског у школски узраст јесте онај степен развитка на коме се све у животу детета мења. Дете са седам година полази у школу. Учитељи му дају задатке, оцењују његов труд. Управо у школи се можда први пут у његовом животу појављује лична одговорност. Његов суссрет са учитељем сусрет је с човеком који га поучава, учи, даје му пример. Седмогодишњи узраст за дете је, ако хоћете, његово рођење, нови период осмишљавања живота. Сав свет му се открива на другачији начин. У том новом свету тако је много непознаница да питање “зашто се исповедамо” оно, по правилу, не поставља, јер је оно сада само друга особа. И њему се допада да буде нов, одрастао човек, свиђа му се та спознаја себе као личности која одговара за своје поступке. Сада оно већ зна да ће његово знање и његово понашање бити оцењени. У првом разреду још увек нема правих оцена, али се ипак оцењују успеси и неуспеси.
Седмогодишње дете и у Цркву ступа на нов начин. И Црква је школа, права школа живота, у којој је Учитељ Христос и у коју улазећи у одређеном добу, дете добија нове задатке. Објаснити му шта значи исповест, са становишта његовог новог живота одраслог човека, сасвим је једноставно. Исповест је почетак одговорности и почетак духовног живота. Она је почетак духовне борбе. Наравно, та борба није тако озбиљна као код одраслих, а и греси су код деце другачији… Па ипак, све што грех чини одраслом човеку, чини и детету. Шта је најстрашније код греха? То је навика која грех доводи до страсти. Ако дете стекне навику на дечији грех, он ће се у њему укоренити и прерашће у карактерну особину. И напротив, ако дете од малена стекне навику да се бори с грехом, та позитивна особина може постати његова карактерна црта.
Прва исповест је, наравно, веома значајан догађај у животу детета. Нека тај дан постане за њега празник И нека буде свечано обележен. Нека осети да је данас учинио нешто веома важно и достојно награде. Али, Не треба ни поткупљивати дете обећавајући му поклон ако пође на исповест. То није добро. Али, можемо наградити малог исповедника. То је веома, веома суптилан моменат вашег међусобног односа и веома је важно правилно га осетити.

Comments are closed.