ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Боље од сваке речи…
 
Испричао бих вам о једном случају који се збио у мојој младости. Пре много година гостовао сам код познаника у њиховом летњиковцу. Породица мојих домаћина била је велика: петоро одрасле деце, бака необично мудар човек узвишеног, праведног живота, и унуци. Лето је било врело, прозори куће широм отворени. Кроз један од њих ушла је веверица. Деца и унуци почели су да је јуре, све су испревртали по кући, а највише од свих један малишан – унук. Напослетку су изгубили веверицу из вида, све је утихнуло, а сирота бака је, исцрпљена, прилегла да се одмори. Одједном јој приђе унучић и шапну јој на уво:
– Бако, веверица је у оној соби, на кревету испод покривача.
Уморна бака није се уздржала и љутито је одговорила унуку:
– Престани да измишљаш, остави ме на миру! Она је одавно отишла, а ја бих да се одморим!
Ипак су сви кренули у ту собу. Подигли су покривач, и заиста, под њим су угледали веверицу која је, чим су је пронашли, скочила и побегла кроз прозор. Тада је бака узела унука за руку, ушла с њим у салон у коме су седели сви укућани и рекла:
– Мислила сам да је измислио нову причу о веверици под покривачем да бисмо опет кренули да је јуримо,али сам погрешила. Мој унук је говорио истину, и молим га да ми опрости што сам га неправедно изгрдила.
Ево личног примера покајања који може да уразуми дете боље од сваке речи. У савременим породицама родитељи често стављају себе у положај строгог заповедника детету и не желе да признају своје грешке. То није исправно. Па и заповедника, треба рећи, има различитих. Као потврду ових речи, навешћу одломак из новеле К. М. Стањуковича “Напрасити адмирал”. Прототип главног јунака овог дела, Ивана Андрејевича Корњева, био је познати адмирал Попов.
Догађаји описани у новели дешавали су се шездесетих година деветнаестог века. Корвета са адмиралским барјаком пловила је по Тихом океану. Сунце је пржило, на небу није било ни облачка, уопште ништа није наговештавало буру, али изненада, севнула је муња и брод се снажно нагнуо на једну страну. Дежурни официр није приметио приближавање снажног ветра, па није успео да спусти једра, тако да је једно једро пало са јарбола. На корвети је отпочео заједнички рад посаде, једро је уклоњено и брод се вратио у првобитно стање, опасност је минула, сломљено једро је замењено новим, али адмирал никако није могао да се помири с тим да је на адмиралском броду наилазак тако снажног ветра могао да остане непримећен. У том тренутку угледао је заставника како мирно стоји на средњој палуби, “с наочарима на носу и са, како се учинило адмиралу, иритирајуће спокојним изразом лица, као да се подсмева узрујаности свих.
Адмирал је тог момента свом силином омрзао заставника (…) због његове равнодушности према бруци која их је задесила. Али, што је важније од свега, нашао је жртву на којој ће да искали бес.
Импулсиван као и увек, осети неодољиву жељу да згроми то “псето” и изненада се устреми на њега са стегнутим песницама и крикну продорним гласом:
– А ви, шта Ви радите?
– Ништа, Ваша екселенцијо! – одговори заставник учтивим тоном, помало зачуђен тим неочекиваним и,чинило се, потпуно бесмисленим питањем и усправивши се пред адмиралом, прислони руку уз обод капе и стаде у ставу мирно.
– Ништа? Оваква брука на корвети, а Ви ништа? Ви као да сте туриста, стојите с моноклом, а? Како се усуђујете? Ко сте Ви уопште?
– Заставник Леонтјев – одговори млади официр, са спокојним осмехом у очима.
Тај осмех се адмиралу учини као израз непоштовања према њему, због чега се избезуми и као махнит загрме:
– Нисте Ви заставник, Ви сте псето… Псето! Псето! – понављао је, бесно машући главом и бусајући се у груди. – Нећете Ви ту мени да се правите важни! Научићу Вас како се служи! Ја… ја…
Адмирал остаде без речи. А “псето” одједном пребледе и севну очима – прави млади бунтовник. Нешто му прободе срце и проже све његово биће.
Заборавивши да пред њим стоји адмирал који, по закону, има неограничену власт, и да се уз то налази на средњој палуби брода,[1] он изазивачки одбруси:
– Молим да спустите тон!
– Пред адмиралом се ћути, псето једно! – разгоропади се адмирал и насрну на заставника. Овај се не помери с места. Огањ злобе севну у његовим разрогаченим очима и усне му задрхташе. И без икакве контроле, из груди му се разлегоше речи изговорене неприродно крештавим гласом уздрхталим од негодовања.
– А Ви … Ви сте… бесан пас!
Из уста свих присутних оте се једно: ‘Ах!’. Уздахну у души и сам заставник, али му је из неког разлога на лицу лебдео осмех.
У првом тренутку адмирал се пренерази и нехотице устукну, а одмах потом, киптећи од срџбе, поче да виче:
– У окове с њим! У окове! Обући ћу ја теби морнарску блузу! Водите га! Затворите га у кабину! На суд!
Заставник Леонтјев није чекао да га ‘одведу’, већ је сам кренуо”.
Ускоро је заједнички рад био окончан. На броду се водила жучна расправа шта ће бити са сиротим Леонтјевом, а сам заставник је “седео у затвору сломљеног духа, сасвим убеђен да ће бити ражалован. Починио је најтежи могући преступ против војне дисциплине (…) Па ипак, није се кајао због онога што је учинио. Нека зна тај адмирал да не може некажњено да вређа људе, па макар био врстан војник”.
Али, колико је било запрепашћење Леонтјева када се на позив адмирала појавио у његовој кабини.
“Узбуђен, више не гневом, већ неким сасвим другим осећањем, узнемирени адмирал брзим кораком приђе младом заставнику који је стајао на вратима и, хрлећи му у сусрет раширених руку, прозбори уздрхталим, меким гласом, пуним непритворне искрености човека који се осећа кривим:
Молим Вас, Сергије Александровичу, да ми опростите… Не љутите се на свог адмирала…
Леонтјев се скаменио од запрепашћења – толико је све то за њега било неочекивано. Он се већ припремио да обуче обећану му морнарску блузу. У ушима су му већ биле речи пресуде војног суда – строгог морнаричког суда – и већ је видео свој млади живот осуђен на пропаст, а сада одједном, исти онај адмирал кога је он назвао бесним псом први тражи опроштај од њега, заставника.
Не налазећи речи, Леонтјев је збуњено зурио у разнежено добродушно лице и сада необично кротке очи у којима су заискриле сузе.
Никада није видео адмирала таквог. Није могао ни да замисли да то енергично и ауторитативно лице може да одише тако кротком нежношћу. Тек тог тренутка “раскринкао” је тог наизглед грубог човека. Схватио је доброту и честитост његове душе која је имала ретку храброст да призна кривицу пред потчињеним и пружио му обе руке, и сам узбуђен, ганут, збуњен и поново озарен радошћу живота.
Адмиралово лице заблиста. Он ватрено стеже испружене руке младог човека и рече:
Немојте ни помислити да сам хтео да увредим Вас лично. То ми на ум није пало… ја волим омладину та, у њој је нада и будућност наше морнарице. Просто ме је то што се десило извело из такта, схватате? Када сами будете капетан или адмирал, па кад Вам се деси да не примете налет ветра и не промене једро на време, схватићете. Имате Ви морнарски дух… Ви сте храбар официр, знам то. А мени се учинило да сте стајали као да Вам је свеједно што се корвета обрукала и… као да се смејете адмиралу у очи… Ма, и сами знате како рђав карактер имам… Не могу да изађем с њим на крај! додаде адмирал, као да се извињава. – живот ме од малена није мазио… Није раније било као сада!
– Ја сам крив више него Ви, Ваша екселенцијо, ја…
– Ни за шта Ви нисте криви! – прекиде га адмирал. Учинило Вам се да су Вас увредили и нисте хтели да пређете преко тога, стављајући своју будућност на коцку… Схватам Вас и поштујем… А сада заборавимо на ту незгоду и не љутите се на… на ‘бесног пса’ – осмехну се адмирал. – Није он баш тако зао. Не љутите се, јели? – упита адмирал, узнемирено загледајући лице заставника.
– Нипошто, Ваша екселенцијо.
– Адмирал се видно умири и разведри.
Ако нисте задовољни мојим извињењем овде, радо ћу Вам се извинити јавно, пред свим официрима… Може?
– Сасвим сам задовољан и веома захвалан…Адмирал загрли Леонтјева и пође тако с њим неколико корака по кабини”.[2]
Тако и ми, родитељи, велику помоћ указујемо деци када се кајемо искрено и чистог срца. Покајање треба да буде живо осећање, и борба са грехом треба да буде непрестана. Деца треба да увиде напоран труд покајања који сами родитељи улажу припремајући се за исповест. То ће за њих бити најбоља поука. Како је лепо запазио Достојевски, чак и ако живот одвуче човека у другу страну, у тешком тренутку, као зрак, може га изненада обасјати неки утисак из детињства који ће му бити сламка за спас и довести га до правилне животне одлуке.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Дрскост према претпостављеном на средњој палуби брода удвостручује казну, будући да се она на војном суду сматра светим местом – (прим. аутора).
  2. К. М. Станјукович, Морнарске приче, Москва, 1973. год.

Comments are closed.