ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Прва исповест[1]
 
Из олтара је изашао отац Михајло са крстом и књигом у рукама. Аљоша се поново пажљиво загледао у њега. Лице оца Михајла учинило му се још строже него када га је виђао на улици.
Отац Михајло је почео да чита молитве пред исповест. „А како би било да побегнем?“ – прође изненада малишану кроз главу. Зашто уопште да иде на исповест ако то нимало не жели? Али, свеједно, није више могао да побегне: ту су били бака, Лиза, чика Серјожа, па и сам отац Михајло… Како ће им после на очи?
Заједничке молитве су завршене и отац Михајло поче да исповеда сваког понаособ. Аљоша је извадио папирић на коме је, по савету баке, написао грехе којих је могао да се сети. Списак је био дуг. На почетку су били греси с којима га није било нарочито стид да се суочи: разметао се пред другима, љутио се, тукао… Потом су почели да се нижу тежи: лагао, узимао туђе ствари без питања, улагивао се јакима, мучио животиње… И то још није било све…
Аљоша је посматрао списак и мислио: па, он, по речима свих који га познају, није тако рђав човек. Откуда онда толико лоших поступака? И све је то његово, његова дела, речи и мисли! Све је то заиста учинио он, осмогодишњи дечак!
А маса народа која је чекала на исповест постајала је све мања. Сада испред њега стоје свега два-три човека. Поново му сину мисао: „Ако сад побегнем, нико неће сазнати ништа лоше о мени! Не морам да се исповедим баш сада, могу то да оставим за дватри дана…“ Али, други глас, из дубине душе, говорио му је: „А мислиш да је Теодору Овсјаникову било лако под непријатељским мецима? Али, Господ га је спасао. Спашће и тебе. Само претрпи…“
Дошао је тренутак да и последњем човеку пре Аљоше отац Михајло пружи крст и Еванђеље да их пољуби… Аљоши је постало веома мучно на души.
Сада је ред на њега…
Док је прилазио оцу Михајлу, осећао је као да су му ноге од олова. Папирић са списком грехова био му је у руци, али је он сасвим заборавио на њега. Стегло му се у грлу и схватио је да не може да проговори ни реч.
Стајао је ћутке и осећао да му се глава сама спушта.
– Први пут, Аљоша? – зачу изненада над собом благи глас свештеника.
Климнуо је главом која се још ниже спустила.
– Схватам те, мили мој – рече отац Михајло. – И ја исто тако на првој исповести нисам могао да прозборим ни реч. Некако ме је било срамота, ужасно! А онда сам помислио: Ма, чега се стидим? Када сам грешио,није ме било стид! Па, ваљда је срамота грешити, аисповедити се – то је, напротив, добро! Господ ионако зна све шта сам урадио и помислио! Па, зашто онда дасе скривам од свог Спаситеља? Он је дошао на земљу да мене спасе од греха! Чим сам то помислио, одмах ми је постало лакше…
Чудно, свештеник је говорио о себи, али и Аљоши је самом постало лакше, као да је била реч о њему. Извадио је папирић и почео да говори:
– Разметао сам се пред другима… Љутио се на све…Много пута сам се тукао, и са Митком Колобковим… Без питања… – На том месту застаде, али узе ваздух и настави. – Без питања узимао туђе… Лагао… Улагиваосе јаким дечацима… Мучио животиње…
Говорио је дуго, док није прочитао сав списак. Ево, изговорио је и последњи грех. Осећао је како му се низ лице и врат слива врео зној. Али, зашто ништа не чује? Отац Михајло можда не зна шта с њим да чини?
Подиже очи ка свештенику и поглед му се сам од себе прикова за то лице: видео је нежне и некако светле очи оца Михајла како га с љубављу посматрају.
– Видиш да у томе нема ничега страшног – рече отац Михајло. – Господ нам помаже у сваком добром делу. Ево, и ти си уз Његову помоћ отпочео тај чудесан труд покајања… А од сада труди се да мање грешиш… Свештеник узе из Аљошиних руку папир са исписаним гресима, поцепа га и пружи Аљоши.
– Спали то – рече му. Затим покри нечим Аљошину главу, прочита над њим молитву, пружи му да целива крст и Еванђеље и благослови га.
– Дајем ти благослов да се сутра на Литургији причестиш Светим Христовим Тајнама – зачу Аљоша његов глас.
… Дечак је седео на клупици и одмарао се, као да је носио тежак терет. У праву је био отац Михајло: покајање је труд, и то нимало лак. Зато, када га човек оконча, на души му постаје мирно и тихо, као када после преживљене буре на мору твој бродић уђе у тих, сасвим тих залив…
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. В. Маљагин, Прва исповест. Прича о Аљоши, Москва, 2000. год.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *