ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Без кажњавања?
 
Враћајући се на свакодневне проблеме васпитања, не треба заобићи ни тему кажњавања. Ако мало дете не слуша родитеље и настави да мучи мачку, како поступити? Најбоље је дати мачку у боље руке – дакле, склонити мачку. Ако желите да сачувате дете од греха, склоните мачку. Ако дете упорно не слуша, треба га казнити: лишити га слаткиша или нечега што воли. Ако ни то не помаже, треба се латити каиша (ако је у питању узраст који дозвољава овакву врсту казне, али треба при том пазити да не разгневимо дете и да у њему не изазовемо супротан ефекат – агресију). Постоји светиња, постоји Закон и не треба га нарушавати. Кршење Закона повлачи казну. Ваша дужност је да објасните детету зашто је кажњено, и пре казне и после ње.
Када физички кажњавате дете, нипошто то не чините тако да му нанесете бол. Међутим, ни лакрдијашке претње попут: „Даћу ти ја!“ нису казна, већ карикатура васпитања. Кажњавање треба да буде строго и дасе примени када дете не реагује на речи, када неће дасе поправи и када сте сигурни да казна може позитивно утицати на њега. Дете, рецимо, увреди мајку или пљуне на икону. Треба га упозорити: „Не смеш то да радиш. Добићеш каишем“. Оно тада пљуне баку. Поново га упозорите: „Казнићу те!“ После неколико пута поновљеног упозорења, а нарочито ако је у питању вређање светиње, мајке, баке, мучење животиња, треба га физички казнити. Али, има деце која намерно чине нешто да би била кажњена. То је већ посао психијатра. Има случајева код којих се родитељ не може снаћи сам. Психологија, као и психијатрија, озбиљне су науке, и понашање поједине деце захтева интервенцију лекара специјалисте, јер сами можемо да погоршамо ситуацију.
Ево шта још родитељи треба да имају на уму: деца до четрнаесте-петнаесте године имају мање грехова него ми, одрасли. Када бисмо овог тренутка изашли на суд са својом децом, она би пре доспела у рај него ми. Али, с друге стране, истина је да деца нису анђели. Нису анђели зато што детиња душа још нема тако узвишена осећања као што су, на пример, дубоко покајање и састрадавање; све што она имају – милошта, нежност – све то може бити само карактерна црта или особина коју су наследили од вас или од баке. Већина деце, ма како то чудно изгледало, не схвата заповест Христову: Блажени сиромашни духом (Мт.5,з), а ми од њих тражимо да то разумеју. Када учине нешто ружно, она, због своје незрелости, не осећају то као грех.
Шта бисмо посаветовали родитељима који желе да васпитавају своју децу у духу љубави и слободе? Најпре: увек на прво место стављајте слободу избора по питању одлуке шта жели да исповеда ваше чедо од детињства до гроба. Затим: имајте на уму да виша емпиријска својства душе сазревају у човеку тек од двадесет прве године. До тог узраста он много тога не схвата у пуној мери. Не схвата, на пример, шта је то одговорност. У случају да дете дође на свет са урођеним траумама, у лошим условима, у рђавом окружењу, где сами родитељи нису сасвим добри, дај Боже да касније такав човек икад у пуној мери појми шта је савест, шта је то жртвена љубав, шта је слобода. Из овога, драги моји, произилази да од детета не треба захтевати ствари које оно још увек не схвата. Ако дете схвата да не треба убијати бубе, управо то и захтевајте од њега: „Не треба убијати бубе“. Али, ако оно не зна шта је то сујета, бесмислено је тражити од њега да исповеда сујету. „Ти си сујетан“ – говорите му. „Да, ја сам сујетан“ – слаже се оно, а да при том уопште не схвата шта то значи. У свим тренуцима васпитања морате имати уму то да га волите и ако га кажњавате, чините то искључиво из љубави према њему.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *