ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Шта нас спутава да се кајемо?
 
Веома често нас раздвајају разна међусобна незадовољства, конфликти, увреде. Увредљивост се може упоредити са епидемијом огромних размера. Сви смо ми веома увредљиви. Вређамо се што нас је неко попреко погледао, рђаво према нама поступио, рђаво о нама рекао, па чак и помислио. Односи међу људима могу се поредити са зидом брода: ако је он цео, никакав ветар не може наудити броду. Али, ако би се на њему појавиле пукотине и ако би се оштетио материјал од кога је он сачињен, брод би почео да пушта воду и напослетку би потонуо. Тако и духовне пукотине наших међусобних односа пружају тој гнусној сили могућност да нас одвоји једне од других и самим тим да ослаби нашу љубав и слогу. Ако смо везани духовним везама и ако имамо дубоке и искрене међусобне односе, снажни смо и немогуће нас је савладати.
Дете лако заборавља увреде, али када одрасте, почиње да их памти, да их слаже у срцу… Ако се, као што то често бива, од малих ногу не научи да прашта увреде, још теже ће то научити као зрео човек. Увредљивост или осуђивање су типични греси који прате човека кроз сав живот… Ако спознамо опасност од разједињености и отуђености и научимо се да сузбијамо у себи увредљивост, тада се на површини нашег брода неће појављивати пукотине, и он ће остати цео. Али, ако се, услед своје непажње и греховне навике, одсуства жеље и способности да се порвемо с тим злом у себи, не боримо и не супротстављамо, тада ће нас снаћи грдно зло, као што мудро каже пословица: “Пустиш ли пожар, нећеш га лако угасити”.
Може нам се учинити да је то ситница, безначајан грех, шта је страшно у томе ако кога увредимо или му кажемо коју грубу реч – па, то је као пахуља снега! Али, када падне пахуља за пахуљом, када буде на милијарде таквих пахуља, тада се формирају читаве лавине које руше све пред собом. Тако је и у нашим душама – ми непрестано грешимо. То више није ситница – то је нешто на шта смо се навикли и што је стално присутно у нашој свести. Уколико помно не пазимо на чистоту својих мисли, у души ће се нагомилати духовне лавине и човек ће се одједном, несвестан тога, сурвати у грех. Тај грех може да се одрази на неком другом, и можда онај ко је згрешио никада неће знати да се услед његовог пада неко негде тако тешко спотакао да више не може да устане.
Постоји недуховна изрека: “Док не згрешиш, нећеш се покајати”. Другим речима, да би се кајао, треба да грешиш. Не треба тако размишљати: ако си већ згрешио, покај се, али, ако сматраш да је потребно учинити нешто грешно да би имао за шта да се кајеш, то указује на елементарно непознавање духовног живота. Ако паднеш у тешки грех, можда нећеш моћи ни да устанеш. Нема греха који Господ не би опростио, али, нажалост, има људи који више нису у стању да се кају. Понестало им је духовне снаге, ослабила им вера, стекло св негативно искуство…
Господ нам у природи даје много примера уз помоћ којих можемо стећи представу о духовном свету. Пре неколико година посетио сам Јакутију. То је огромно пространство: од села до села има и по неколико десетина, па и стотина километара, а свуда около – пуста тајга. Једном смо се возили аутом и угледали обелиск крај пута. Испоставило се да је пре неколико година једна жена кренула у тајгу по печурке и да ју је успут напао медвед. Раније сам мислио да медвед убија жртву у трен ока. Рекао би човек, тако снажна звер може само једним замахом шапе да убије човека. Не, није тако. Он жртву касапи још живу: ломи јој кости, чупа косу с главе, цепа одећу. Тако је било и с том несрећном женом: била је још жива, вриштала је од ужаса и бола… Управо тада путем је прошао један аутобус: људи су чули крике и некако успели да отерају медведа. Унели су је у аутобус још увек живу, али без свести. Умрла је кроз два сата. Тако поступа и лукави. Само, када је реч о духовном болу, он се не осећа тако интензивно, јер је моћ да се он осети пригушена…
Схвата ли човек уопште да, ако живи у сагласности са својим магловитим представама о добру и злу, сам дозвољава нечистом духу да му ломи духовне кости? Лукави се иживљава над грешником као разјарени, страшни медвед над својом жртвом. Ситуација је често сасвим безнадежна, јер то није звер, већ невидљиви, надмоћни дух злобе. Крај је близу, и не преостаје нам ништа него да завапимо Богу: “Господе, помози!” Страшно је када неправедно проведен живот лиши човека вере и када он остане сасвим сам са својом невољом. Можда би и желео да се покаје, али више нема снаге. Да би се покајао како ваља, треба да уложи огроман напор свих духовних снага, а ми често за то нисмо спремни ни способни.
Није реч о емотивном или интелектуалном, већ управо о духовном напору. Често веома мудри, па чак и генијални људи, који искрено желе да исправе свој живот, нису у стању да брзо појме да једино Господ може да им исцели душу од рана нанесених грехом. О томе говори, на пример, песма А. С. Пушкина “Сећање”. Навешћемо овде завршне стихове песме.
 
Сећање преда мном сада
Дугачки развија свитак немо
 
Згађен, читам с њега живот свој.
Дрхтим и проклињем,
 
И горко жалим, и чемерне сузе лијем,
Али, црне љуштуре греха не могу да омијем.
 
Неопходно је, али недовољно, “згађено” читати свој живот. Ми смо грешни пред Богом, и само Он може скинути “љуштуре греха” с нас.

Comments are closed.