ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Каквог свештеника одабрати?
 
Ово питање јавља се у породицама у којима отац и мајка имају различите духовнике. Ситуација не сасвим нормална, али у наше време уобичајена, може дубоко у себи крити конфликт. Постоји заповест: Муж је глава жени као што је и Христос глава Цркви (Еф.5,23), а дешава се да духовник да жени савет који се коси са мишљењем мужа. Добро је зато да породица има заједничког духовника. Он духовно води родитеље, а преко њега се одвија и васпитање деце. Када родитељи немају истог духовника, питање каквог свештеника одабрати детету треба решавати на породичном савету. Ако се дете од малена васпитава као православни хришћанин духовници оца и мајке добро познају његову породичну ситуацију, обојица су у духовном смислу сасвим дорасли да приме исповест детета. Најбоље би било оставити детету слободу да одабере духовника и послушати његово мишљење о томе код ког духовника би желело да се исповеди.
Неки родитељи свесно бирају детету свештеника који није духовник породице. Тако им је психолошки лакше. Не желе да сносе одговорност за васпитање сопственог детета и размишљају овако: “Ево, ту је духовник, нека га он и исповеда и васпитава”. На жалост, то је прилично распрострањен однос према духовништву. Родитељи често не схватају да дете до одређеног узраста нема и не треба да има духовника. Духовник малог детета је родитељ сам и на њему почива сва пуноћа одговорности за васпитање душе детета. Дете није самостално. Господ је свој деци дао заповест: Поштуј оца својега и матер своју (Мк.7,10). Ако дете уместо оца и мајке почне да уважава неког свештеника одсеченог од породице, који ће му понекад говорити супротно од онога што му говоре родитељи, у кући неће бити мира. Изговарајући се на речи духовника, дете ће моћи да поступа онако како му се самом више допада. Родитељи ће ту бити беспомоћни, и то само зато што су скинули са себе одговорност за васпитање сопственог детета.
Неодговорност је болест нашег друштва и наше Цркве. Зрели и образовани људи настоје да сав свој живот натоваре на плећа свештеника и зато исповест, благослов и послушање и они сами и њихова деца неправилно схватају.
У тинејџерском периоду деца понекада почињу да се исповедају по различитим црквама и код различитих свештеника. Не треба им то бранити. Можда управо зато што им је пружена та могућност, неће одступити од Цркве. Стање детета у пубертету веома је комплексно. Оно стрепи како ће изгледати у очима родитеља и духовника. Ако је дете у том узрасту у принципу спремно да се исповеди и ако се не затвара у себе, све остало се може толерисати. Када одрасте, само ће одабрати: да ли да остане код духовника својих родитеља шта да потражи себи другог духовника, коме ће моћи да повери свој живот.