ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Неочекивана радост покајања
 
Покајањем ћемо се спасти сви, без изузетка. Неће се спасти само они који неће хтети да се покају.[1]
Реч покајање потиче од словенске речи „кајат“ (осуђивати), па отуда реч „окајани“ у црквенословенском и руском језику значи „достојан осуде“. Осуђивање другог је грех, али самоосуда је покајање, тачније, један елемент покајања. Покајање је спој, рекло би се, двају противречних појмова: беспоштедне самоосуде, спознаје и признања себе као преступника пред Богом и људима и истовремено наде у опроштај, јер се кајемо пред лицем препуног љубави и бескрајно милосрдног Господа. Покајање, наравно, укључује и молитву за опроштај и помоћ. Кајати се значи тражити опроштај. Када се кајемо пред Богом, ми молимо опроштај од Онога Ко не само што жели да нам опрости, већ има и моћ да прашта.
На грчком, покајање се изражава речју „метаноја“, што значи преумљење. Грчка реч „преумљење“ веома дубоко допуњује словенску реч „покајање“, јер се кајемо управо зато да бисмо се преумили, изнутра изменили. Треба само имати на уму да је Господ једини Који нас може изменити. Ми желимо да се променимо и обраћамо се Њему молбом да нам Он да снагу да престанемо да живимо као раније, да престанемо да грешимо и да постанемо другачији. Али, неопходно је да се са своје стране одлучно одрекнемо греховног живота и да омрзнемо грех. Господ одговара на нашу искрену жељу за променом Својом свемоћном, благодатном, божанственом, тајанственом снагом којом чини право чудо – чудо избављења душе од греха који је помрачује и ружи. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију Мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити: ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна (Ис.1,1618).
Али, треба имати на уму да самоосуда треба да буде бескомпромисна. Треба савладати у себи снажну, али подмуклу жељу да изнађемо какво оправдање пред собом, а ако смо на исповести, онда пред свештеником. Свештеник је, како се каже у молитви, „само сведок“, он треба да засведочи да се човек заиста каје. Исповест је Света Тајна коју врши Сам Господ и Он даје свештенику да осети да је она извршена. Господ даје да, ако се човек дубоко каје, откривајући чак и најстрашније грехе, у души свештеника од такве исповести остаје осећање радости. То је сасвим посебна, неочекивана радост, духовни празник, зато што човек који се каје савладава најстрашнијег и стално присутног противника – себе самог. Он односи веома велику и значајну духовну победу, а свештеник је сведок тога. То је радост о којој Господ говори: Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једног грешника који се каје, него за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем (Лк.15,7).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Москва, 1991. год.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *