ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Искуство корисно свима
 
Драги свештеници, не судите строго о деци, она не знају шта чине, јер још увек нису спознала сву пуноћу одговорности за грехе које чине. Наш приступ према њима треба да је пре пун љубави него формалан и хладан. Морамо им приступати са више духовности. Још једном ћу рећи да Свету Тајну исповести нико не може оценити. Нико: ни психолог ни психијатар, ни најумнији протојереј, ни старац. Исповест је извршена, и то је све. Како је извршена, добро или лоше, немамо права да судимо. Чим почнемо да просуђујемо каква је чија исповест, ми као да пребацујемо Самом Богу зато што је, рецимо, свештеник допустио да се причести човек који се не исправља. Исповест је Света Тајна и стога не подлеже нашем просуђивању.
Деца, нарочито мала, веома добро схватају када се према њима опходимо с надменошћу. Слушајући старије, она могу, наравно, широм отворити очи и уста, али ако им се свештеник обраћа с висине, неће му отворити душу. Понекад дете не може све одмах да искаже и објасни, а свештеник мисли у себи: “Ех, дете, појма нема! Ако га не поучим, ништа од овога неће бити”. Није у праву. Чак су и многи одрасли на исповести резервисани и нису спремни да одмах открију своју најдубљу интиму пред непознатим свештеником.
Како се онда ваља опходити према малом човеку? Покајаном грешнику треба прилазити с поштовањем. Боље да се одмах припремимо на то да детету треба више пута објашњавати најпростије ствари. Мислим да чак ни оно што је најважније, дете не може одједном да схвати, те је потребно без нестрпљења и мрзовоље говорити о истој ствари са различитих становишта. Ако, уместо да му лепо објаснимо, почнемо да одмахујемо руком као да терамо досадну муву, и на његова питања одговарамо: “Већ сам ти то рекао, сто пута сам ти објаснио”, затвориће нам душу и мисли. Тешко је помоћи човеку који нас се боји и који нас не воли.
За свештеника је пре свега неопходно да, у мери у којој му то Господ открије, проанализира грех који највише мучи његово чедо и с којим оно најпре треба да се ухвати у коштац. Молитвама духовника срце самог човека ће то разоткрити. Свештеник треба добро да процени дететову снагу воље, молитвено тражећи од Господа да му покаже колико може да му помогне. Постепено и тихо, исповест, покајање детета, ваше молитве и љубав Господа, а пре свега Света Литургија, мењаће душевно стање детета. Молитва на Литургији кадра је да потпуно измени човека. Али, не треба се молити овако: “Помози, Господе, овој мојој будали”, већ се треба молити с љубављу.
Мислим да се и духовник може одвојити од детета. То се дешава када свештеник не успева да успостави контакт с дететом. Дете га не слуша, не схвата га. То не значи да је дете лоше, већ да свештеник треба да поразмисли о себи. Такав свештеник мора да сам себи призна да није способан да духовно води дете, а родитељи треба да потраже другог, искуснијег духовника. Свештеник треба да згази своју гордост и да призна да не може да помогне детету.
Драги родитељи! За ваше чедо ни духовник, па ни сам Патријарх, не сносе одговорност какву сносите ви сами. Док се оно још налази у узрасту када деца слушају родитеље, дужни сте да сами процените да ли духовник помаже вашем детету или не. Ако уочите да духовник не помаже детету, треба да се постарате да дете више не одлази к њему. Родитељи, а нарочито отац, сносе пуну одговорност за духовни живот детета.
Веома је добро када између духовника и родитеља детета постоји узајамно разумевање и љубав, али свештеник треба да зна да он није домаћин у кући и зато не може да принуди породицу да спроводи његову вољу. Свештеник може само да саветује, али одлуку доноси отац. Мајка је дужна да својим животом и понашањем ставља до знања детету да је послушна мужу. Ако у породици жена не показује послушност мужу, и дете ће постати непослушно. Свако од нас зна понеку од таквих жена које не слушају мужеве, спремне су да сваког уче, а онда се чуде зашто су им деца непослушна: зато што није испуњена основна заповест коју је Господ дао жени и која је изнад поста и молитве – да буде послушна мужу. Од нашег смирења и послушања зависи будућност наше деце. Чак и ако мужа нервирају иконе, треба их склонити и молити се кришом, а не ратовати с њим. Да ли је он у праву или не, нека о томе суди Господ, а не жена. Јован Златоусти је говорио да ако имамо лошу жену или лошег мужа, то је казна за наше грехе из младости (зато се не треба пред другима жалити на свог супружника). Личним примером покажите детету шта је послушност. Савремено друштво не зна шта је то. Само ако искуствено схвати хијерархију породичних односа, дете може да разуме шта је то хармонија и да се научи да живи у породици.
Амин.