ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
О опасности од рутинског исповедања
 
Протојереј Владимир Воробјев у својој књизи о исповести пише о опасности од рутинског приступања деце Свесветој Тајни исповести. Таква опасност је очигледна. Парохијска деца постају налик на бездушне чигре које се крећу у свим правцима црквеног живота. Такви све знају, прави професионалци! Показаће вам где се која икона налази, рећи ће вам: „Тај и тај свештеник је на одмору, а тај и тај није дошао на службу на време“. Ово нарочито важи за децу старешина храмова.
Отац Владимир пише о добу совјетског режима, када су ретко доводили децу на исповест, али је то за њих увек био доживљај! Исто као и Причешће Светим Христовим Тајнама… Данашње време је, наравно, сасвим другачије. Раније се средина активно борила против вере у Бога (па и данас се бори), али мислим да би било погрешно лишавати дете општења са свештеником. Отац Владимир то и не препоручује, па ипак предлаже да се води рачуна о томе да дете не прихвата Свето Причешће као навику и да га не водимо на исповест ако нема на савести неки крупнији грех; такође, дете треба причешћивати по његовој унутрашњој потреби. Мислим да овај савет треба прихватити с расуђивањем, а не апсолутизовати га. Потребно је имати ум, срце и расуђивање. Жао ми је што сви свештеници не схватају колико је битно за дете стајање пред Еванђељем и често мало пажње посвећују деци, тим пре ако се око њих тискају одрасли којима треба објаснити основне појмове о вери…
Свештеници треба да ослушкују да ли се код детета ствара рутински однос према Светима Тајнама и да се против тога боре оним што би се могло назвати индивидуалним или нестандардним приступом. Како то постићи? Знам свештеника који се, на пример, труди да детету поклони нешто што би га обрадовало: иконицу, разгледницу или књижицу духовног садржаја. Има разних начина давања поклона. Можемо посетити обданиште и дати васпитачицама да поделе деци, а Можемо помиловати малишу по главици, погледати га у очи, осенити га иконицом и рећи: „Ова иконица се зове ‘Неопаљива Купина’. Држи је у кући и у њој никада неће бити пожара, под условом, наравно, да не заборавиш да шибице нису дечја играчка“. Кратка поука може остати у сећању за сав живот. Наравно, уза сву бригу, нећемо избећи опасност од навикавања рва исповест. Мислим да није лоше ако у срцу нашег питомца исповест остане као мали празник где га увек чека његов добри попа, који може да прекори, али може и понешто да подари. Хоће ли такво дете постати атеиста или агностик? Сумњам.
У наше време треба да имамо скромне амбиције. Као што је девиза лекара „не нашкоди“, тако је и наша девиза: „не сметај“ духовном разитку, не испречуј се на путу, не удаљуј дете од Бога, већ свесрдно помажи усмеравању његовог срца ка добру. Последња реч ће у сваком случају бити на детету, њему тек предстоји да учини избор, као што треба само да спозна силу Свете Тајне исповести. А до тада нека му ваше општење с њим буде путоказ у животу ка, не само лепом, већ и светом и узвишеном, да би напослетку дете могло рећи: имао сам срећно детињство, у детињству сам веровао дубоко и искрено. У сваком случају, из биографија руских писаца сазнајемо да су управо захваљујући светлим успоменама из детињства најзад налазили снаге да се врате у Очев дом.
У данашње време, деца су, као и одрасли, опхрвана страстима и мучена грехом. Али, треба имати на уму да се исцељење не збива увек за трен ока – сам одлазак на исповест јесте непроценљиво добро, па макар се човек и не поправљао и не налазио у себи снаге да се исправи… Та снага је од Бога, а гордо срце се на исповести смирује. Искусни духовници знају да се клептоманија“на пример, лечи, али не одмах, већ у мери у којој се смирује душа, у тој мери демон одступа од ње. Мислим да свештеник треба да буде нарочито пажљив када је у питању исповест деце. Основни задатак свештеника на исповести јесте да загреје срце детета. Нека и не постигнемо одмах жељени ефекат! Уосталом, зна ли киша, док се спушта на земљу, шта ће израсти на тлу које она залива?
Наравно, највећи проблем нашег времена је однос деце и родитеља. Децу је данас нужно убеђивати, доказивати им да је потребно да поштују родитеље и да их слушају, и свештеник мора да нађе начин да то објасни детету, на пример: „Ко треба кога да слуша: ти маму или мама тебе? Ко је код кога био у стомаку? Ко је код кога био у стомаку, тај тога нека слуша!“
Мислим да ће свештеника на исповести само срце поучити шта да каже и учини. Најважније је да у свему има срдачност и искреност. Тада ће Бог помоћи…

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *