ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Царско свештенство даровано свима[1]
(Уместо предговора)

 
Пустите децу да долазе Мени
(Mк.10,14)
 
Знамо колико је Господ волео децу. Својим апостолима заповедио је да не бране деци да Му прилазе. Не будимо ни ми препрека нашој деци на путу до вечно жубореће Божје благодати. Приводимо их што чешће Христу.
По обичају Цркве, први пут их приводимо Богу у осми дан од рођења. У Светој Тајни крштења Господ их омива од првородног греха, уклањајући са њих проклетство надвијено над палим људским родом.
У Светој Тајни миропомазања, која следи непосредно иза крштења, Господ усиновљује дете Себи, дарујући му благодат која га, по речима Апостола Петра (види 1. Пет.2,9), придружује роду изабраног, царског свештенства, народа светог. У Старом Завету миропомазање је вршено само над царевима и пророцима, а у Новом се царско свештенство даје сваком хришћанину.
Живот тражи храну да би се одржао. Исто је и са духовним животом детета који је зачет у крштењу. Господ ту храну дарује у Светој Тајни причешћа.
Колико често треба причешћивати дете? Господ нас на причешће позива на свакој Литургији: „Примите, једите…“
„Што чешће причешћујте децу Светим Христовим Тајнама“ – саветује Епископ Теофан Затворник. Зато децу треба причешћивати на свакој Литургији на којој могу присуствовати родитељи, а по могућству не ређе него сваког празника и у сваки недељни дан.
Старац Партеније Кијевски једном је у дубоком осећању пламене љубави Божје дуго понављао у себи молитву: „Исусе, живи у мени и дај ми да живим у Теби“. И зачуо је тих и сладак глас: „Ко једе Моје тело и пије Моју крв, у Мени пребива и Ја у њему“.
Необична је благодат причешћивања Телом и Крвљу Господа: она духовно и физички крепи, исцељује и јача дете. Зато је често причешћивање детета залог његовог духовног и физичког здравља.
По речима једног лекара, деци која су често вођена на причешће ретко је морао да даје лекове. Чак ни фактор наслеђа нема силу над често причешћиваном децом. Ј. Посељанин говори о родитељима који су имали озбиљан разлог да се боје за здравље свог детета. Да би избегли опасност, по савету једног духовника, сваке недеље су причешћивали дете и оно је израсло у потпуно здравог човека.
За причешће се понекад везују случајеви чудесног исцељивања деце. Тако и знаменити учитељ Цркве, Свети Андрија Критски, у детињству дуго није говорио. Након пламене молитве родитеља за исцељење њиховог детета, причешћем Светим Тајнама разрешиле су се узе њиховог детета.
Епископ Теофан Затворник у својим делима говори да на дан причешћа деца бивају погружена у дубок, неометан мир… Понекад су пуна радости, узигравају духом, сваког би загрлила као да им је најрођенији.
По обичају Цркве, од четврте године дете већ не би требало ништа да једе нити пије пре причешћа.
Када напуни седам година, дете је довољно зрело да се може сматрати одговорним за своје поступке. Од тада његова духовна риза почиње да се покрива греховним мрљама.
Трудимо се да дете учимо телесној хигијени. Неупоредиво већи значај има неговање духовне хигијене – потребе да се чисти сваки грех, свака мрља на одећи своје душе у Светој Тајни исповести, која обично претходи Причешћу.
Добра навика је духовни капитал од чије се камате може живети целог живота. Ако се дете од детињства навикне да за сваку кривицу тражи опроштај – најпре пред родитељима и ближњима, а од седме године и на исповести – његова душа ће се сачувати чиста током целог живота. Од оног тренутка када дете научи да чита и пише, треба га учити да записује своје грехе, да би исповест била потпуна и садржајна…
Деца која приступају Светим Тајнама, разуме се, треба да схвате њихову суштину и благодат која се преко њих даје. О томе треба разговарати с децом и, примерено њиховом узрасту, усађивати у њих свест о значењу Свете Тајне.
Отац Валентин Свенцицки пише: „Свете Тајне су ведро небо на грешној земљи. Оне су испуњено обећање. Оне су оно што нашу веру заодева у тело и крв, што као огањ отапа студен наше душе и омекшава окамењену неосетљивост наших срца. Оне су она невечерња светлост која обасјава таму која се над нама надвија. Каква је мудрост у њима, каква истина, каква радост!“
Заиста нам долази Дух Утешитељ, о Коме је говорио Господ Својим ученицима.
У Светим Тајнама Цркве деца заједничаре са Самим Господом. Ако ограничавамо њихово учешће у Светим Тајнама, нарушавамо заповест Спаситељеву. Имајмо на уму Његову заповест: Пустите децу нека долазе Мени и не браните им; јер је таквих Царство Божје… (Mк. 10,14).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Н. Е. Пестов, Пут ка савршеној радости. Васпитање деце, Москва, 1994. год.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *