ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ

 

Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко
 
ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?
 
Када почети?
 
Често се поставља питање: од ког узраста деца могу да се исповедају? У уредби Светог Синода донетој пре револуције наведен је узраст од седам година. Али, потребно је напоменути да су тадашња деца у поређењу с данашњом била много безазленија. Њихово детињство било је идилично, срећно и радосно. Под будним оком брижљивих гувернанти или строгих мајки, за многе грехе нису ни чули. А шта рећи за наше време? Преподобни Нил Мироточиви предсказао је долазак страховите епохе, када ће деца бити у тој мери развраћена да демони неће ни имати потребе да их искушавају, будући да ће сама бити руковођена развратом усађеним у њих готово од самог рођења. Преподобни Нил говори да ће се у последња времена људи, а нарочито деца, брзо физички развијати и да ће бити до крајности развраћена.
Што се тиче „урачунавања“ и „неурачунавања“ греха, до извесног доба детету се не урачунава грех, будући да га оно чини несвесно. Морални и духовни осећај код детета још увек није развијен до те мере да би могло да се супротстави злу које му продире у душу. Из искуства могу рећи да што пре свештеник почне да разговара с дететом, то је боље. Тај разговор не мора да има карактер Свете Тајне исповести, са разрешном молитвом која присаједињује грешника Мајци Цркви након његовог отпаднућа од ње. Важно је само општење које помаже детету да увиди свој грех, да спусти носић и да призна да је погрешило.
Исповести деце може и треба да претходи припремни разговор, који би могли, наравно, да обаве родитељи и васпитачи, који их највише воле (битно је само да при том хируршком захвату не буду „касапи“, да се не устреме на дете наоружани до зуба, већ да осете крхкост личности детета и да никада не прекораче границу добродушног и благодатног разговора претварајући га у саслушање). Одрасли су дужни да ненаметљиво и мудро уче децу да се искрено исповедају, да негују код деце (у разумној мери) осећање кривице, да их уче да се критички односе према својим поступцима, речима, а напослетку и емоцијама, намерама и скривеним покретима срца.
Из књига о подвижницима побожности сазнајемо да су у давна времена родитељи то чинили интуитивно, без икакве теоретске припреме. Мајка, расрђена неваљалством несташног чеда, обраћа се икони:
– Мајко Божја! Овакав ми син не треба! Ако се буде тако понашао, ево, препуштам га Теби, јер ја више немам снаге! Само Ти можеш да га уразумиш, Царице Небеска!
А с велике породичне иконе посматра га, наравно, тужно и строго Сама Пресвета Богородица. Све то чини да се код детета развија страх Божји, без кога ће морално васпитање остати без успеха, јер ће страсти неминовно срушити све методе васпитања које нису утемељене на вери.
– Хајде, приђи, – обратите се трогодишњем малишану који је нешто скривио – погледај, ако можеш, Спаситеља.
Које се срце трогодишњег детета неће одазвати на те речи! Оно ће устукнути и окренути главу у страну, од стида и немоћи да без кајања погледа на икону. Наравно, при том треба имати и строгости и милости, јер Господ није само праведан, већ и милостив Отац. Зато треба одмах благо рећи:
Не бој се, Господ је дошао да спасе грешнике, па неће ваљда одгурнути и нас? Ако се бојиш, приђимо заједно.
Нажалост, савремене мајке готово да немају времена за такво духовно општење с дететом, јер, као што се каже у једној телевизијској реклами: „Откако сам купила телевизор, дете више не видим и не чујем“. Ето изопаченог идеала васпитања!
Могуће је, дакле, и потребно припремати децу за исповест. Само треба да схватимо да је пред нама личност коју не треба притискати као инсекта. Бог воли човека и благодат се увек нежно дотиче душе, те стога не треба да претичемо дејство благодати искључивим и немилосрдним разобличавањем савести, али не треба ни да се опустимо и сувише ослонимо на благодат, у лакомисленој нади да ће Господ Сам све учинити без нашег труда.
Мислим да приликом припреме детета за исповест не треба потцењивати моћ речи, јер она уводи срце детета у духовно пространство. Реч уноси у душу нова, недоживљена осећања.
Помисли, драги мој пријатељу, ево сада стојиш преда мном и измотаваш се. – Мислим да све поуке треба да извиру из мирног родитељског срца, макар оно било и огорчено рђавим понашањем малишана. Ако се у вама подиже гнев и раздражљивост, боље је да се тог тренутка уопште не обраћате детету, већ да се помолите и за себе и за њега. – Сада ћемо кренути к свештенику и више нећеш стајати овде, пред столом и столњаком који си поцепао, већ пред Крстом и Еванђељем. Зар ћеш и тада да се кривиш и измотаваш, када те не будем гледао ја, већ Сам Господ? Хоћеш ли и тада да се тако надуриш, нарогушиш и спремиш свакојаке изговоре за оно што си учинио? Можда је онда боље да уопште и не идемо на исповест?
Из сличног разговора дете ће боље него из књиге схватити смисао Свете Тајне исповести и одговорности за учињену грешку. Приметимо при том да су деци чија се срца васпитавају и утврђују у Богу, веома потребне позитивне, светле и радосне емоције и светле боје. Примењујући само негативне, ружне примере и речи – то је велика грешка! – родитељи понекад при обраћању деци подсећају на тужиоце са Нирнбершког процеса. Одрасли би тако желели да своју децу анђелима! Али, како деца не одговарају увек њихвој представи идеалног детета, родитељи постају попут Иље Муромца,[1] а у детету виде као каквог гадног Татарина коме су спремни, заједно с Тарасом Буљбом,[2] сопственом руком да одсеку главу. Пре ћемо га и уништити него да га гледамо другачијег од онаквог сво се нама свиђа!
Мислим да је веома важно умети обрадовати дете. За то је, наравно, потребно имати душу, срце, мисао и сопствено искуство покајања, јер треба пазити да не упропастимо дете удовољавајући његовим страстима, говорећи о ономе што је добро, стварати у њему позитивно расположење, да би се окретало ка светлости, уместо да осећа на себи поглед пун осуђивања и ужаса.
– Знаш какву лакоћу, светлост и слободу осећа душа када најзад истргнеш тај ужасан трн који се зарио у срце! Нема живота на земљи, ни светлост Божја ти се не мили, ни хлеб ти није сладак, докле год ти грех разједа свест, а ти га тајиш као змију у грудима! Али, откријеш грех, Добри Бог ти одмах све прашта. Па, Он све зна! Зато треба да се ослободиш те стоноге која ти се увукла у срце. То мучи и тебе самог и мајку. Господ ће опростити и даће ти нову снагу. И сама сам се јуче исповедила! Како ми је било лако на души!
Сећам се, када сам ишао у други разред средње школе, бака је једне недеље дошла са Литургије и рекла: „Како је било дивно! Исповедила сам се и причестила. Каква радост!“ Више ништа ми није рекла, али сам све то запамтио и после њене смрти почео сам да одлазим у цркву у коју је она ишла.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Легендарни јунак из руских народних епских песама, синоним неустрашивости и храбрости. (прим. прев.)
  2. Јунак истоименог романа Н. В. Гогоља, који, разгневљен на свог сина, изговара чувену реченицу: „Ја сам те родио, ја ћу те и убити!“(прим. прев.)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *