NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Stav Pravoslavne crkve o upotrebi kontraceptivnih sredstava i pobačaju

 

PITANJE: Znam da je po učenju naše vere namerni pobačaj greh. Ali pročitah u jednom članku da je i upotreba kontraceptivnih sredstava takođe greh.

Da li Pravoslavna crkva zaista ima takav stav, i koji su razlozi za ovakvu strogost s obzirom na to da su druge hrišćanske vere mnogo popustljivije?

 

ODGOVOR: Kako po ovom pitanju, tako i po svakom drugom koje se odnosi na čoveka, da bismo ga mogli jasno sagledati i doći do pravilnog stava, treba da se zapitamo: Kakvu je nameru Bog imao u vidu kad je stvorio ovaj ili onaj organ, ovu ili onu sposobnost? Iz odgovora na to pitanje shvatićemo da nam je dužnost da dejstvujemo saglasno sa tom Božjom namerom, da je ostvarujemo u svom životu. Ova namera, volja Božja, izvor je morala: Moralno je činiti ono što Bog želi, ne činiti ono što On ne želi. Po Svetom Vasiliju Velikom, ono što razlikuje dobro od zla, vrlinu od poroka, u ovome je: Vrlina je upotreba dobrih darova Božjih na dobro, a porok – upotreba dobrih darova Božjih na zlo.[1] Dva puta stoje. dakle, pred čovekom, jedan put Božji, a drugi suprotan tome. Dva su načina na koje čovek može postupati, jedan kako Bog hoće, a drugi suprotno tome. Sve što čini, hrišćanin je dužan da čini Bogu na slavu, kao što veli Sveti apostol Pavle: „Ako li jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božju činite“ (1 Kor. 10, 31).

Razmotrimo li u ovom duhu šta je hrišćanski brak, šta je njegov smisao i cilj, videćemo da u tom pogledu postoje dva gledišta: realističko, po kome su cilj braka deca, i idealističko, po kome cilj braka nije van njega, nego u njemu samom, u „stremljenju, razviću, usavršavanju, punoći života, u dostizanju plirome, blažene punoće bića“,[2] kako veli prof. Sergije Trojicki. Pravoslavna crkva drži se idealističke, Zapadna – realističke teorije.

Cilj braka u njemu samom, pored prof. Trojickog, nalaze i drugi poznati bogoslovi. Tako dr Justin Popović, u svojoj Dogmatici kaže: „Brak ima za cilj da pomoću blagodati Božje učini da život supružnika u svojoj duhovnosti, čistoti i uzvišenosti, liči na odnos Spasiteljev prema Crkvi“.[3] Kod grka prof. Andrucos: „Pravoslavna crkva uzdiže brak, od inače prirodne veze, na duhovno jedinstvo, prema slici (prototipon) jedinstva Hrista sa Crkvom, koja treba da se pokaže u uzajamnoj ljubavi…“[4] Isto tako prof. J. Karmiris: „Mislimo da je moguće sa pravoslavnog gledišta da se smatra, kao glavni i potpuni cilj braka, duhovno i moralno usavršavanje bračnika, a svi drugi njegovi ciljevi, kao drugostepeni i posredni, vode do savršenog“.[5]

Ovakav pogled na brak čvrsto stoji na biblijskim osnovima. Stvorivši prve ljude, muško i žensko, Bog ih je blagoslovio i rekao: Rađajte se i množite se i napunite zemlju… (1 Mojs. 1, 27). Taj blagoslov dat im je kao i ostalim živim bićima (1 Mojs. 1, 22). U tom kazivanju nije reč o braku, o mužu i ženi, nego o muškom i ženskom. O nastanku braka govori se u drugom momentu, nezavisno od ovog, tj. onda kad je Bog stvorio ženu i doveo je Adamu, pri čemu ovaj kazuje:

Sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka. Zato će ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju, i prilipiće se ženi svojoj i biće dvoje jedno tijelo (1 Mojs. 2, 23, 24). Navodeći ove reči, Gospod Isus Hristos kazuje da ih je Bog rekao (Mt. 19, 5), te Oci tumače da ih je Adam izrekao po nadahnuću od Boga.[6]

U Novom Zavetu, Sveti apostol Pavle upoređuje bračnu vezu sa životom Svete Trojice veleći: Kao što je Bog Otac glava Hristu, tako je muž glava ženi (1 Kor. 11, 3); kao što je Hristos blistanje slave i običaja Boga Oca, tako je žena slava muževljeva (1 Kor. 1, 7). Na drugom mestu on život muža i žene upoređuje se vezom između Hrista i Crkve: Jer je muž glava ženi kao što je i Hristos glava Crkvi… Muževi, ljubite svoje žene kao što je i Hristos ljubio Crkvu… (Ef. 5, 28, 25). „U svakom braku“ – veli Sveti Grigorije Bogoslov – „poštuje se Hristos u mužu, a Crkva u ženi“,[7] a Sveti Jovan Zlatoust kazuje da se muž i žena u braku „ne pokazuju kao obličje nečega neoduhovljenog, ili nečega zemaljskog, nego obličje samog Boga“.[8] Iz ovoga nam biva jasno što apostol Pavle traži da brak hrišćana bude „u Gospodu“ (1 Kor. 7, 39), a „ne u strasnoj želji“ (1 Sol. 4, 5), kao kod neznabožaca. Sličan zahtev nalazimo i kod Svetog Ignjatija Bogonosca: „Oni koji se žene, i one koje se udaju, neka čine jedinstvo sa znanjem episkopa, da brak bude po Bogu, a ne po pohoti“.[9]

Profesor Trojicki ističe da brak kao Sveta tajna potiče iz raja, da je ostao nepovređen praroditeljskim grehom, jer Adam i Eva nisu prevarili niti izdali jedno drugo: „Žena ne vara muža, nego ubeđuje“ – veli Sveti Jovan Zlatoust. – O ovome svedoči apostol Pavle govoreći: „Adam se ne prevari…“[10] A Blaženi Avgustin, tumačeći iste reči apostola Pavla, kazuje ovako: „Suprug je pošao za suprugom, ne zato što je uvučen u prevaru poverovao njoj kao da govori istinu, nego zato što se potčinio njoj usled supruške veze. Jer nije uzalud rekao apostol: Adam se ne prevari, a žena prevarena postade prestupnica (1 Tim. 2, 14). To znači da se on (Adam) nije hteo odvojiti od zajednice s njom čak ni u grehu“.[11]

Prisustvo Gospoda Isusa Hrista na braku u Kani Galilejskoj ne znači ustanovu tajne braka, kao što se često govori, nego njegovu potvrdu, ukazivanje časti i primanje u broj Svetih tajni novozavetne Crkve. Po Klimentu Aleksandrijskom: „Sin je samo sačuvao ono što je ustanovio Otac“, a po Blaženom Avgustinu: „Hristos se javio na svadbi da bi potvrdio da je On Sam u raju ustanovio brak“.[12] Da Pravoslavna crkva smatra brak rajskom tajnom, koja „nije ni praroditeljskim grehom, ni Nojevim potopom razorena“,[13] prof. Trojicki dokazuje činjenicom što ona, pri prelazu dvoje bračnika iz neznaboštva, ili judejstva, u hrišćanstvo, pošto se krste, nikad nije tražila od njih i da se venčaju, nego je njihov brak priznavala. Isto to kazuje i okolnost što iz starine ne postoji nikakva specijalna hrišćanska definicija braka, nego se koristi ona koju je formulisao neznabožac, rimski pravnik Modestin, početkom III v. po Hristu: „Brak je veza muža i žene, udruženje za ceo život, zajednica božanskog i čovečanskog prava“,[14] koja se u nekim pravoslavnim izvorima naziva „najboljom“.[15] Tako, dakle, „brakom se počinje istorija Crkve u raju, brakom se počinje istorija novozavetne Crkve“, kako duhovito primećuje prof. Trojicki.[16]

Osnovani voljom Božjom, brak, polni instinkt i generativni procesi u braku, nemaju u sebi ničega grešnog. Pre greha, gledajući čistim umom, Adam i Eva u organima za rađanje nisu videli ništa nečisto i grešno, „ne beše ih sramota“ (1 Mojs. 2, 25). Posle greha pak, razliku polova sagledaju već drukčije, „videše da su goli, pa spletoše lišća smokava i načiniše sebi pregače“ (1 Mojs. 3, 7). Ova promena stava, nevinog stanja kad ih „ne beše stid“, i stida posle greha, nastala je zbog pohote, požude (grč. epithimia, lat. konkupiscencia), koja se, po Svetom Jovanu Bogoslovu, javila kod njih kao „pohota tela, pohota očiju i gordost života“, i koja nije od Boga (1 Jov. 2, 16). Suština pohote i njene grešnosti, po biblijskoj psihologiji, jeste „u sjedinjenju volje i svesti sa fiziološkim procesima“.[17] Bezgrešnost procesa rađanja, u dubokom snu, pri čemu volja i svest nisu uzimale nikakvog učešća, prikazuje nam rođenje Eve. Razliku između bezgrešnog rađanja i grešnog Biblija označava jevrejskim rečima „tardema“ i „jada“, dubokog sna i poznanja (Adam pozna Evu ženu svoju). Rođenje bez učešća volje je oznaka dece Božje, „koja se ne rodiše od volje ploti, ni od volje muževljeve (Jov. 1, 13). O bezgrešnosti procesa u polnoj oblasti, bez učešća naše volje, govori i Sveti Atanasije Veliki, odgovarajući na pitanje o noćnim istečenjima i upoređujući ih sa fiziološkim procesima drugih organa tela.[18] Iz svega toga prof. Trojicki zaključuje: „Odnoseći se bezuvetno pozitivno rađanju, kao fiziološkom procesu, Biblija se isto tako bezuvetno negativno odnosi k svakom uplitanju naše volje i svesti, našeg praktičnog uma u rodni život… Nečistota nije u telima koja se sjedinjuju, nego u želji i misli“. I po shvatanju pojedinih genetičara, „najnormalnije rađanje jeste ono gde se uopšte ne misli na rađanje“.[19] Dok je za sva ljudska delovanja, koja spadaju u oblast morala, neophodno učešće uma i volje, da bi imala karakter dobra ili zla, u ovoj oblasti je suprotno. Moralno čisto bračno sjedinjenje treba da je spontano, bez učešća uma i volje.[20]

Smatram da će se pitanje još bolje osvetliti ako razmotrimo još i ovo. Procesi hranjenja i rađanja stoje u izvesnom odnosu, te u biblijskom izlaganju o njima se govori jedno za drugim: Rađajte se i množite se… I još reče Bog: Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme… to će vam biti za hranu (1 Mojs. 1, 28, 29). Zato na procesu hranjenja možemo lakše uočiti kako dolazi do zloupotrebe i skretanja na put suprotan Bogu.

Opšti princip mehanike, po kome se svaki rad vrši uz odgovarajuće trošenje energije, važi i za čoveka, radom on troši energiju. Pa i kad je u stanju mirovanja, radom unutrašnjih organa takođe se troši energija (bazalni metabolizam). Potrošenu energiju čovek nadoknađuje hranom. Osećanje da je energija potrošena mi ne dobijamo posredno, preko razuma, nego neposrednije, preko osećanja gladi. Glad, prirodni signal da je energija potrošena, svojom neprijatnošću pobuđuje nas da jedemo i tako je naknadimo. Koliko je glad neprijatna, toliko je osećanje pri jedenju po prirodi prijatno, jer u stvari vršimo volju Božju naknađujući potrošenu energiju za rad određen nam Bogom pri stvaranju (I uzevši Gospod Bog čovjeka, namjesti ga u vrtu Edemskom da ga radi i da ga čuva, 1 Mojs. 2, 15).

Sve ovo, budući po volji Božjoj, nema u sebi ničega zloga: Trbuh je za jelo i jelo za trbuh, kako veli apostol Pavle (1 Kor. 6, 13). Skretanje s ovog puta na put zloupotrebe i greha čovek čini onda kad hrani prilazi kao sredstvu za uživanje, radi naslade, kad jede radi same prijatnosti, bez obzira na naknadu izgubljene energije i onog što Bog time hoće. Tada čovek iz centra stvari izbacuje Boga i Njegovu volju, a sebe, svoje uživanje stavlja u centar. Vrlina je uvek teocentrična, porok uvek egocentričan. Gurman od hrane, koja je sredstvo, stvara idola čiji rob postaje, on „živi da jede, a ne jede da živi“. Kao što svaki greh čoveka porobljava, čini neslobodnim, po reči Gospodnjoj: Svaki koji čini greh rob je grehu (Jov. 8, 34), tako je i sa ovim. Time čovek promaši cilj koji mu je Bog postavio.[21]

Ako primenimo isti postupak i na odnose u braku, za koje videsmo u prethodnom izlaganju da su po volji Božjoj, da u sebi nemaju ništa grešno, da su stavljeni na jak instinkt, te da je začeće i rađanje u braku saglasno sa namerom Božjom, shvatićemo da grešnost ovde nastaje onda kad čovek u tim odnosima odbaci ono što je Bog hteo, i pristupa im kao sredstvu za uživanje. Tada muž ženi ne prilazi kao bračnom drugu, kao ličnosti, nego kao stvari, sredstvu za nasladu. Isto tako žena mužu. Kao što je činio starozavetni Avnan, izbegavajući da dođe do začeća (1 Mojs. 38, 9, 10), u sličan greh upadaju uzajamno muž i žena, zaboravljajući kaznu koju je Avnan zaslužio.

Sveti Atanasije Veliki upoređuje sa bludnicima i preljubočincima bračnike koji u braku ne misle na rađanje, nego traže nasladu: „Blažen je ko nosi slobodni jaram u mladosti svojoj i služi se prirodom za rađanje dece. Ako li radi pohote, primiće platu za bludnike i preljubočince“.[22] Blaženi Avgustin ovakve odnose karakteriše još težim rečima veleći: „Ova razbludna okrutnost i okrutna razbluda ide katkad tako daleko te pribavlja i otrove za besplodnost… Ako su oboje takvi, onda to nisu nikakvi supruzi; a ako su u početku takvi, onda se nisu združili bračnom vezom, nego bludom; ako pak nisu oboje takvi, usuđujem se reći: ili je ona na neki način bludnica svoga muža, ili je on preljubnik svoje žene“.[23] Sveti Kirilo Jerusalimski takođe osuđuje one bračnike koji u braku traže uživanje, veleći: „Ali pohvalu imaju i oni koji se zakonito brakom koriste… koji radi rađanja dece, a ne radi uživanja prilaze braku“ (I dia to teknogonin, al u dia filidonin to gamo proselilithotes).[24] Isto to kazuje starohrišćanski spis Apostolske ustanove: „Jer zakon naredi: ženi, veli, kad je u afedronu ne prilazi, niti sa trudnima opšti. Jer to se ne čini radi rođenja deteta, nego zbog uživanja. A nedolično je da ljubitelj Boga bude ljubitelj uživanja“ (Umi de filidonon ton filotheon iparhin).[25] U braku nesumnjivo ima mesta radosti, ali ne strasti, ni uživanju. Sav život hrišćanina je u znaku nošenja krsta (Mt. 16, 24), u ljubavi gotovoj na stradanje. Tu sastradalnu ljubav, zbog koje je Gospod pošao na krst radi Crkve, u Činu venčanja napominje bračnicima tropar: Svjati mučenici…

O sprečavanju začeća i rođenja u braku, prof. Trojicki direktno kaže: „… nema nikakve mogućnosti, sa gledišta hrišćanskog učenja o braku, izaći u susret modernim pogledima odnosno slobode voljnog pobačaja i preventivnih mera protiv začeća“.[26] Još određenije zastupa on ovaj stav na drugom mestu: „Negativan odgovor moramo dati i na pitanje o dozvoljenosti preventivnih mera protiv trudnoće. To sleduje pre svega iz opšteg, gore izjašnjenog traženja hrišćanske etike, da se naša volja i svest ne meša u generativni život. To sleduje i iz druge gore dokazane istine, da hrišćansko učenje o braku dopušta polni snošaj samo sa generativnim ciljevima. To naposletku sleduje i iz nedozvoljenosti sterilizacije“.[27]

Zakonodavstvo Srpske pravoslavne crkve sasvim određeno stoji na stanovištu nedozvoljenosti sprečavanja začeća, propisujući da bračnici „ne mogu jedan od drugoga zahtevati nerađanje dece“,[28] a takođe zabranjujući hotimično i trajno sprečavanje začeća (čl. 94).[29] Iako se u ovom poslednjem članu govori o krivici žene koja hotimično pobaci, ili sprečava začeće, prof. Branko Cisarž veli da je to stoga što se ona obično pokazuje kao izvršilac ovog prestupa, ali da isto tako i muž, ako izazove pobačaj fizičkom ili psihičkom silom, „ili pak sam sprečava oplođenje“, stvara „krivicu moralne pokvarenosti“. Jasno, ukoliko bi to činili oboje, da osudi „moralne pokvarenosti“ potpadaju oboje.[30]

Razvijajući učenje Svetog apostola Pavla da je u hrišćanstvu brak dobar, a uzdržavanje od braka bolje (Koji udaje svoju devojku dobro čini, ali koji ne udaje bolje čini, 1 Kor. 7, 38), Sveti Atanasije Veliki govori o braku i bezbračnosti kao o dva puta u životu, nazivajući prvi „umerenim i životu prikladnim“, a drugi „anđelskim i najuzvišenijim“. Ko je izabrao brak ne dobija prekor, ali i ne prima onoliko blagodati koliko devičanstvo. Brak donosi roda po trideset, devičanstvo po sto.[31] Isto tako visoko ceneći monahe „koji u ovom svetu žive anđelskim životom“, Sveti Kirilo Jerusalimski, upoređuje njihov život sa zlatom, a život u braku sa srebrom. Kao apostol Pavle, i on hvali uzdržanje veleći: „Dobro je uzdržanje i divno… Dobro im je ako ostanu kao i ja“, veli Apostol. „A ako se ne uzdrže, neka se žene; bolje je ženiti se nego upaljivati se…“[32] Sveti Grigorije Bogoslov piše pohvalu devstvu i veli: „koliko je devstvo uzvišenije od sumnjivog devstva“.[33] Gotovo istim rečima govori o devstvu, i podvlači prevashodstvo uzdržavanja, Sveti Jovan Zlatoust: „Kao što je devstvo bolje od braka, tako je prvi brak bolji od drugog“.[34] Isti takav pogled na uzdržanje i brak ima Sveti Vasilije Veliki i mnogi drugi Sveti Oci.

Prema tome, hrišćanstvo niti nameće brak, niti zabranjuje uzdržanje od njega. Tokom istorije bilo je kako ljudi i žena koji su u monaštvu, sa zavetom bezbračnosti, proživeli ceo vek, tako i onih koji su ili oboje, ili jedno po pristanku drugog, napuštali brak i monašili se, a tako i onih koji su ostajali u braku, ali po uzajamnom dogovoru uzdržavali se od polnih odnosa, „živeli kao brat i sestra“, bilo ceo život, bilo deo života (Sveti mučenici Julijan i Vasilisa, Sveti Konon Isavrijski, Sveti Hrisant i Darija, Prepodobni Amon, prepodobna Melanija Rimljanka; u novije vreme Sveti Jovan Kronštatski i drugi.).[35]

Na osnovu ovakvog pogleda na uzdržanje, od evanđelskih vremena do danas, kroz celu istoriju Crkve, možemo razumeti da je uzdržanje jedino moralno dozvoljeno sredstvo da se ne rađa, kako van braka, u monaštvu i celibatu, tako i u braku. Od sviju svojih članova u braku Crkva traži povremeno uzdržavanje od bračnih odnosa: radi posta i molitve, u doba ženine trudnoće i dr. U poznim godinama braka, pogotovo kad žena pređe klimakterijum, to treba da je redovan način bračnog života sviju iskreno verujućih.

 

Glasnik, februar 1982.

 

NAPOMENE:


[1] Pravila prostrano izložena u pitanjima i odgovorima, Pitanje 1, Sočinjenija, v russkom perevode, S. Peterburg 1911, T. II, 332.

[2] Sergije Trojicki, Hrišćanska filosofija braka, Beograd 1934, 14, 1, 38. Branko Cisarž, Crkveno pravo, Beograd 1973, II, 14.

[3] Dogmatika, Beograd 1978, III, 575.

[4] Dogmatika, Atina 1956, 397.

[5] Dogmatska (strana tajne braka), Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1964, k. 206. Isto gledište o cilju braka zastupa i nehrišćanin, Mahatma Gandi, vođa indijskog naroda: „Istinski cilj braka“ – veli on – „treba da bude i jeste intimno prijateljstvo i drugarstvo između muškarca i žene“. Na drugom mestu on veli: „Veliki broj ljudi jede da zadovolji čulo ukusa, no takvo zadovoljstvo ne postaje time dužnost. Veoma mali broj jede da bi živeo, no oni zaista poznaju zakon jela. Slično tome, stvarni brak sklapaju samo oni koji se žene ili udaju da bi osetili čistoću bračne veze i na taj način ostvarili ono što je božansko u njoj“ (Borba nenasiljem, Beograd 1970, 205, 206).

[6] Nema smetnje da istu reč (shvatimo) kao Adamovo proroštvo, udahnuto mu od Boga, a takođe kao zapovest Božju rečenu preko Adama, tj.: „I reče Adam nadahnut od Boga“, ili: „I reče Bog govoreći preko Adama“ (Zigaben, u P. Trembelas, Ipomnima isto kata Matheon evangelion, Atina 1951, 356).

[7] Trojicki, n. d. 45.

[8] Isto, 40.

[9] Poslanica Polikarpu, gl. 5, t. 2, VEPS, Atina 1955, T. II, 283. Stariji pravoslavni bogoslovi iznose da je cilj braka dvostruk: dostizanje jedinstva i rađanje dece. Sv. Simeon Solunski, iako veli da je brak postao Božjim snishođenjem, „za one koji hoće da žive u svetu jedino je radi rađanja dece“ (O časnom zakonitom braku, Minj. T. 155, k. 504). U daljem izlaganju kaže da bračnici „treba da uzajamno čuvaju brak neoskvrnjen, i ostanu u miru i pobožnosti; i što su primili od Boga, jedinstvo u smernosti i ljubav u celomudrosti, i zajednički život u saglasnosti i miru, kao povereno blago neka uzajamno čuvaju“ (isto, k. 513). Biće da na ovoj liniji stoji i N. Milaš, veleđi da je brak „veza za sav život između jednoga čovjeka i jedne žene… Njim dopunjuje čovjek samoga sebe… Njim se spremaju i odgajaju članovi Božjega carstva, jer se kroza nj utvrđuje i produžava akt stvorenja čovjeka…“ (Crkveno kazneno pravo, Mostar 1911, 489-490); takođe S. Bulgakov (N. Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 1073).

Od novijih pisaca, dva cilja pominje prof. J. Karmiris: posebni, koji je „duhovno i moralno razviće i usavršavanje njihovo“, i opšti „preko rađanja dece, umnožavanje ljudskog roda“ (n. d. 205), a tako i prof. L. Mirković (Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 130).

Arhiepiskop Makarije navodi i treće: „Ovim dvama ciljevima braka, posle čovekovog pada, pridružio se i treći cilj: uzdržavanje grešnih požuda… (Dogmatičko bogoslovlje, Beograd 1898, 299). Slično vele G. S. Deboljskij i N. Ružičić (Popečenije Pravosl. cerkvi o spaseniji mira, S. Peterburg 1894, 381; Nomokanon o braku, Beograd 1880, 12-14). Ovo stanovište svakako potiče iz Krmčije, iz njene 50(51) glave, u kojoj se kaže: „Tajna supruštva, ili zakonitog braka, ustanovljena je od Hrista Boga, za umnoženje čovečijeg roda i vaspitanje dece u slavu Božju, u nerazrešivu vezu ljubavi i zajednice, i uzajamnu pomoć, i za čuvanje od greha bluda“ (Crkvenoslov. štamp. Krmčija 1653. g., l. 251, a).

[10] Trojicki, n. d. 52.

[11] Isto. Ove reči ne znače suprotnost rečima Hristovim: Ko ljubi oca ili mater… većma nego mene… Ko ostavi oca ili mater, ženu… zbog imena moga… (Mt. 10, 37; 19, 29), nego to da su Adam i Eva, poštovanjem Božje uredbe o braku, održali brak čvrstim i nepovređenim i posle greha, te je on ostao na visini koju greh nije mogao da zapljusne i ošteti.

[12] Trojicki, n. d. 46, 48.

[13] Čin blagoslovenija suprug čad neimuščih.

[14] N. Milaš, Crkveno pravo, Beograd 1926, 611; up. Br. Cisarž, n. d. 11.

[15] Trojicki, n. d. 54, 55. Pored sve njene vrednosti, u ovoj definiciji nije dovoljno jasno izložen cilj braka, a takođe njegov blagodatni karakter kojim je on Sv. tajna i obraz veze Hrista sa Crkvom. U definiciji braka Bračnih pravila Srp. prav. crkve (Beograd 1933, čl. 1) ovo je jasno izraženo: „Pravoslavni brak je Sveta tajna po kojoj se dva lica raznog pola, na način propisan Crkvom, vezuju doživotnom duhovnom i telesnom vezom, radi potpune životne zajednice i rađanja i vaspitanja dece“. Kazujući da je cilj braka u dostizanju „potpune životne zajednice“, ova definicija stoji na idealističkom stanovištu, (što kazuje i čl. 70, po kome se vidi da se cilj braka može dostići i pored neplodnosti bračnika), ne previđajući ni zapovest Božju o rađanju dece, te na taj način obuhvata najpotpunije sve strane hrišćanskog braka.

[16] N. d. 47.

[17] Isto, 76.

[18] Odgovor Amunu monahu, Vivliothiki Ellinon pateron, Atina 1963, T. 33, str. 82. Up. N. Milaš, Pravila Prav. crkve, N. Sad 1896, II, 329.

[19] N. d. 122, 124.

[20] Blaženi Avgustin stoji, u ovom pogledu na suprotnom stanovištu. On smatra da su u nevinom stanju, pre greha, svi organi tela bili potpuno pod kontrolom uma i volje. To važi i za generativne organe. Po njemu, da su ljudi ostali bez greha u raju, sjedinjenje bi kod njih bivalo mirno, po dejstvu razuma; generativni organi „došli bi u pokret istim tim delovanjem volje kojim i svi drugi udovi… Suprug bi se priljubio supruzi bez strasnog uzbuđenja, s potpunom mirnoćom duše i tela i sa potpunim očuvanjem nevinosti… Nemirni plamen ne bi tad uzbuđivao te delove tela, a raspolagala bi s njima slobodna vlast prema potrebi… Za to stvorena sprava isto tako bi zasejala rodno polje kao što u sadašnje vreme ruka zasejava zemlju (Trojicki, n. d. 111, 112).

[21] Bog je ljudima i anđelima pri stvaranju dao nižu slobodu, „moći ne grešiti“, uz zadatak da se uzdignu do više slobode „ne moći grešiti“. Ovakvu slobodu Bog ima po prirodi, a Sv. anđeli i Sv. ljudi dostignuvši do nje svojim trudom, uz pomoć blagodati Božje (Sv. anđeli i svi Sveti prešli su prag koji deli nižu slobodu od više, te ne mogu grešiti. Zli pak anđeli, demoni, prešli su prag niže slobode u neslobodu, toliko se utvrdili u zlu da se već više ne mogu pokajati i hteti dobro). Umesto dostizanja više slobode i Carstva Nebeskog, čovek grešeći ne ostaje ni na stepenu niže, nego pada u ropstvo greha i satane.

[22] N. d. 82, Milaš, n. d. II, 330.

[23] Trojicki, n. d. 144.

[24] Katiheza IV, VEPS Atina 1969, T. 31, 75. Poznati naučnik i hrišćanski mislilac, Blez Paskal (1623-1662. g.), smatra čak da su „kćeri Lotove, koje su samo žudile za decom, bile čistije van braka, nego supružnici bez žudnje za decom“ (Misli, prev. Jelisaveta Popović-Ibrovac i Miodrag Ibrovac, Beograd 1980, II, 168), tj. cilj kćeri Lotovih da rode decu „i sačuvaju potomstvo ocu svojemu“ (1 Mojs. 19, 37) bio je saglasan sa voljom Božjom, ali sredstva nesaglasna; dok je u postupku bračnika koji, bez poštovanja zapovesti Božje: Rađajte se i množite se…, pristupaju jedno drugom upotrebljavajući sredstva da do začeća ne dođe, i cilj neispravan i sredstva nedozvoljena. Navešćemo i Indijca, Mahatmu Gandija, koji o ovome piše: „Brak radi zadovoljavanja seksualnih prohteva nije brak, to je pohota“. A na drugom mestu: „Ljudi se ne sjedinjuju zadovoljstva radi, već potomstva radi. A zločin je sjediniti se kad ne postoji želja da se ima potomstvo“ (Borba nenasiljem, Beograd 1970, 205, 207).

[25] Vivliothiki Elinon pateron, Atina 1955, T. II, 115.

[26] N. d. 143.

[27] Isto, 160. Svakako da ljudi nisu isto što i zečevi, koji znaju samo da se kote. Tražiti da se i oni samo množe, da budu „fabrika dece“, isto je tako krajnost kao i izbegavanje začeća. Brak nije brak samo po tome što se u njemu rađa, jer se rađa i u bludu. Ali, s druge strane, brak nije brak ni po tome ako se traže sredstva da se rađanje spreči, a zadrži uživanje.

Strah od prenaseljenosti je samo izgovor da se umiri savest zbog izbegavanja rađanja. Zemlja bi mogla da ishrani još nekoliko puta ovoliko stanovništva kad bi se racionalnije koristila sredstva za proizvodnju, ljudskije vršila raspodela i odgovornije trošile osnovne životne namirnice. Po principu ap. Pavla: „Ne drugima da bude lakše, a vi da se opteretite, nego jednako: Vaš suvišak da bude sad za njihov nedostatak, da bi (drugi put) i njihov suvišak bio za vaš nedostatak, da bude jednakost“ (2 Kor. 8, 13, 14).

Međutim danas, dok se na jednoj strani živi u preteranom izobilju, tera luksuz i razbacuje (Koliko se samo kod nas bacalo svakodnevno hleba i jela! ?), dotle se na drugoj umire od gladi. A pogotovo kad bi se zaustavila bezumna trka u naoružanju.

[28] Bračna pravila, čl. 70.

[29] Crkveno pravo, Beograd 1973, II, 165.

[30] Dr Dimitrije Dimitrijević, prof. Pravoslav. bogoslovskog fakutleta u Beogradu, ima u ovom pogledu drukčiji stav. Ne samo da smatra moralno dozvoljenim korišćenje sterilnih dana kod žene „da se može doživljavati telesna ljubav, a da ne dođe do oplođenja“, nego preporučuje roditeljima „da ne treba da rađaju decu koju ne mogu da odgoje i dovedu do pune čovečnosti, koliko je to moguće. „Na njima je, to je njihova versko-moralna obaveza“ – veli on – „da regulišu rađanje“. Takođe tvrdi da je upotrebljavanje veštačkih sredstava za sprečavanje oplođenja „u principu dopušteno“, samo pri tome treba potstupati obazrivo, jer ona mogu imati i štetnih posledica“ (Moralno bogoslovlje – Pravoslavna etika – udžbenik za V raz. srp. prav. bogoslovija, Beograd 1974, 87-88).

Da ostavimo po strani njegovo mišljenje da reči ap. Pavla: „Ne zabranjujte se jedno od drugoga, već ako u dogovoru za (kratko) vreme, da se molite Bogu, i opet da se sastanete, da vas satana ne iskuša vašim neuzdržavanjem“ (1 Kor. 7, 5), imaju smisao zapovesti, te da „ne sme na duže vreme da se (polni odnosi) isključe iz života bračnih drugova, niti jednostrano, niti uzajamnim sporazumom“ (isto, 87); iako ap. Pavle sam kaže, odmah u idućem stihu, da to govori „kao dopuštenje, a ne kao zapovest“. Šta se, naime, i moglo tražiti od ljudi koji su tek postali hrišćani, i to u gradu čije je ime, u grčkom svetu, bilo sinonim reči bludničiti (korinthiazin, korinthiastis, Korinthia kori, Korinthiapes) i u kome je bio hram boginje Afrodite sa više od 1000 hramovnih bludnica (V. Ioannidis, Isagogi is tin Kenin Diathikin, Atina 1960, 244; dr E. Čarnić, Uvod u Sv. Pismo Novog Zaveta, Beograd 1970, 140). Za jednog Korićanina, i kad je postao hrišćanin, nije značilo nečim ne bivalim da živi sa svojom maćehom (1 Kor. 5, 1-5), što se, kako primećuje sam ap. Pale, nije dešavalo u drugim neznabožačkim mestima. Apostol postavlja hrišćanski princip: Dobro je ne dohvatati se žene… Ja bih hteo da svi ljudi budu kao ja. Ali zbog opasnosti od rasprostranjenog bluda, nastavlja: Svako da ima svoju ženu i žena muža… Ne zabranjujte se jedno od drugog. Dugim uzdržanjem može vas satana navesti na blud. „Vidiš li blagorazumije Pavla“ – veli Sv. Jovan Zlatoust – „kako on i pokazuje prevashodstvo uzdržavanja, i ne vrši prisiljavanje onome koji se ne može uzdržati, bojeći se da ne dođe do pada“ (Beseda XIX na 1 Kor. S. Peterburg 1904, 179).

To je smisao saveta ap. Pavla. Uzeti ovaj savet kao naredbu za sve i svagda, i ne dozvoliti uzdržanje ni po uzajamnoj saglasnosti, držim da se ne bi moglo složiti s duhom pravoslavnih hrišćanskih shvatanja. Pored toga, kad bi navedene reči imale smisao da se „ne sme“ ni uzajamnim dogovorom uzdržavati od polnih odnosa u braku, bračnike koji po dogovoru žive „kao brat i sestra“ Crkva bi do sada svakako osudila. A to ona nikad nije učinila. Svakako neće ni učiniti, jer Sv. Jovan Zlatoust, izlažući njen stav veli: „Dobro je rekao: Ne lišavajte se. To što je ovde nazvao lišavanjem, napred je nazvao dugom, da pokaže kako je velika njihova zavisnost. Uzdržavati se jednom protiv volje drugog znači lišavati, a kad je po volji – onda ne znači“ (n. d. T. X, 178). Ni u Bračnim pravilima naše Crkve nema pomena da se uzdržanje osuđuje.

Nego da ukažemo na navedenu tvrdnju da „bračni drugovi mogu s pravom da doživljuju telesnu ljubav, a da pri tom… izbegavaju začeće“ (n. d. 88). Iz ranije izloženog smo videli da polni odnos u braku, pri kome se koriste sredstva da ne dođe do začeća, u najmanju ruku znači uzajamnu onaniju, ili blud; muž postaje preljubnik svoje žene, a žena bludnica svog muža, kao što veli Blaž. Avgustin. Tvrdnju da je telesni odnos u braku dozvoljen u cilju srašćivanja u „jedno telo“, uz izbegavanje začeća, mogli bismo primiti, ali pod uslovom da reč „telo“ znači isto što u slovenskom, a takođe odgovarajuća reč u grčkom „soma“, ali ne „jedna plot“ (sarks). Drugo je postati „jedno telo“, a drugo „jedna plot“. Po rečima Adamu, koje navodi i Gospod Isus Hristos, u braku se postaje „jedna plot“ (esonte i dio is sarka mian). U bludu pak postaje se „jedno telo“. A ko se sveže s bludnicom, jedno je telo (en soma estin) s njom (1 Kor. 6, 16).

Smatrajući da gledište prof. Dimitrijevića stoji na temeljima svetovnjačkog zapadnoevropskog shvatanja bračnih odnosa, možemo ga razumeti kao njegov naučni stav. Ali mu nikako nije mesto u jednom udžbeniku Moralnog bogoslovlja za bogoslovije.

[31] N. d. 82.

[32] Katiheza IV VEPS, Atina 1969, T. 31, 75.

[33] Saveti devstvenicama, Tvorenija, v rus. perevode, Moskva 1889, T. V, 81.

[34] Mladoj udovici, n. d. T. I, 389.

[35] O uzdržanju u braku, i njegovoj moralnoj vrednosti, govori i pominjani Mahatma Gandi: „Ako vredi spomenuti moj bračni život, mogao bih da kažem da smo moja žena i ja okusili pravo blaženstvo bračnog života kada smo se odrekli polne veze, i to u cvetu mladosti“ (n. d. 205). Navešćemo još nekoliko vanrednih misli iz ove oblasti, koje pokazuju moralnu visinu njegovog shvatanja braka i odnosa u braku, nesravnjivo viših od shvatanja mnogih hrišćana: „Žena mora prestati da sebe smatra objektom muškarčeve požude… Da nije muškarac, u svojoj slepoj sebičnosti, skršio ženinu dušu, i da ona nije podlegla uživanjima, svetu bi pokazala beskrajnu snagu skrivenu u sebi. Nemojte se kinđuriti, ne upotrebljavajte mirise od lavande. Ako hoćete lepo da mirišete, taj miris mora izlaziti iz vaše duše; tada ćete osvojiti ne muškarca, već čovečanstvo. Po mom mišljenju, za lepši pol je uvredljivo da se zbog njega podržava kontrola rađanja putem veštačkih sredstava. Muškarac je već dovoljno ponizio ženu svojom požudom, a veštački metodi, bez obzira na dobronamernost njihovih pristalica, još više će je poniziti… Najmudriji među protagonistima kontracepcije mislim da je ograničavaju na udate žene koje hoće da zadovolje seksualne prohteve muža i svoje, ne želeći decu. Smatram da je takva želja neprirodna ljudskom rodu, a zadovoljavanje te želje štetno za duhovni napredak ljudske prirode… Ima dve vrste seksualnog vaspitanja – jedno služi kontroli i savlađivanju seksualnog nagona, a drugo ga podstiče i hrani. Ono koje služi kontroli i savlađivanju seksualnog nagona treba da bude deo detetovog obrazovanja, a ono drugo je štetno i opasno i zato ga treba izbegavati“ (n. d. 209-213).

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *