NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Kako se treba klanjati neposredno pre pričešćivanja?

 

PITANJE: Neki sveštenici, neposredno pred Pričešće, klanjaju se jedni drugima i prisutnima u oltaru, moleći oproštaj, dok drugi to ne čine. No i oni koji se klanjaju, ne klanjaju se svi u isto vreme, niti na isti način.

Postoje li, o tako važnom momentu Svete Liturgije, određena uputstva i propisi kojih bi se trebalo svi da drže?

 

ODGOVOR: Svetim Pričešćem verni ostvaruju najprisniju zajednicu i jedinstvo sa Sinom Božjim, postaju „satelesnici“ s Njim. Jasno je da se Njemu, Koji je „Car mira“ i „Mir naš“,[1] Koji nam daje i ostavlja mir Svoj, i po Vaskrsenju pozdravlja sa „Mir vam“[2], ne može prići ako se najpre ne izmirimo sa svojim bližnjim. Kad je za prinošenje starozavetnih žrtava Hristos naredio: „Ako prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto na tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom i idi i prvo pomiri se s bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj“,[3] koliko više zapovest o miru važi za prinošenje novozavetne žrtve Tela i Krvi Njegove! U tome smislu opominje nas i apostol Pavle: „Težite za mirom sa svima“; „Koliko do vas stoji, mir imajte sa svima ljudima“, „jer na mir nas je pozvao Bog“.[4]

Sve ovo odnosi se kako na verne, tako osobito na sveštenike. Stoga iz starine u Služebnicima, na početku proskomidije, stavlja se ovakva opomena: „Sveštenik koji hoće da izvrši Svetu Tajnu, dužan je najpre da bude izmiren sa svima, i da nema ništa protiv koga i, koliko je moguće, da čuva srce od rđavih pomisli“.[5] Isti propis nalazimo i u mnogim grčim, kao i našim rukopisima, pa i u sadašnjem Služebniku.

U sredini Liturgije, đakonovim pozivom: Vozljubim drug druga… Sveta Crkva poziva sve da jedni drugim dadu celiv mira, kako bi u jednomisliju ispovedili veru u Svetu Trojicu i prineli „žrtvu hvale“. U staroj Crkvi svi prisutni su celiv mira vršili vidljivo, docnije, zbog nastalih nereda, samo unutrašnje, u mislima, dok su sveštenoslužitelji i danas, prema propisima u našim Služebnicima i Arhijerejskim činovnicima, obavezni da celiv mira čine na vidljiv način: „Ako bude dva ili više sveštenika“ – veli se tu – „to i oni svi celivaju svete (Darove) i jedan drugog u ramena; stariji govore: Hristos posredje nas, a celivani odgovara: I jest i budet. Tako isto i đakoni, ako ih bude dva ili tri, celivaju svaki svoj orar, onde gde je znak krsta, i jedan drugog u ramena, govoreći isto što i sveštenici.“

Nazad, pred pričešće, posle razlamanja Agneca i ulivanja teplote, u Služebniku se veli da đakon, prilazeći na sveštenikov poziv, „čini smerno poklon, moleći oproštaj“. Tako se veli i u prevodu Svete Liturgije počivšeg episkopa bačkog Irineja.[6] Da ovako postupaju i ostala sveštena lica, u Služebniku se ne kazuje, ali se kazuje u Arhijerejskom činovniku: Episkop, pošto razdeli česticu „Hristos“ na potreban broj delova, „tvorit proščenije so soslužitelji“.[7] U Ieratikonu koji je izdala Grčka crkva 1962. g. ima takođe uputstvo jereju da, pristupajući Pričešću, moli oproštaj od đakona; zatim u prevodu Liturgije Svetog Jovana Zlatousta od dr Justina Popovića, a takođe u bugarskom Služebniku izdanja Svetoga Sinoda 1928. godine.

U našim starim rukopisnim Služabnicima nalazi se takvo uputstvo mnogo detaljnije i jasnije. Tako u dečanskom rukopisu br. 122 iz XIV-XV v. stoji: „jerej že satvor ka diakonu poklonjenije i proštenije isproš, vazimajet jedinu čest svetago hleba i razdeliv ju na dvoje… glagoljet malmi (tiho) diakonu: Pristupi. Diakon že ubo pristupalj tvorit metanije sa vasakim blagogovenijem, prose proštenija, i sice prihodit“. Isti postupak nalazimo i u drugim našim rukopisima od XVI do XVII veka.[8]

U grčkim mlađim rukopisima kazuje se isto.[9] Najstariji grčki rukopis o kome se nalazi tekstualno isti propis, sa našim rukopisima, tj. da đakon i sveštenik treba da traže oproštenje pred pričešće, jeste navedeni vatopedski rukopis Filotejevog Diataksisa iz 1354-1376. godine.[10] Neće trebati mnogo domišljanja za zaključak da je u naše rukopise ovaj propis dospeo iz Diataksisa patrijarha Filoteja.[11]

Propise o traženju oproštaja pred pričešće navode i pojedini liturgički pisci, ruski i naši. Tako arhiepiskop Venijamin veli: „Pristupajući pričešću, đakon moli oproštaj od sveštenika. Na isti način i svaki mirjanin koji želi da primi pričešće klanja se prisutnima i tajno ili naglas govori: Oprostite mi! A na to, pobuđeni hrišćanskom ljubavlju, svi mu odgovaraju: Bog da ti oprosti“![12] Prof. Kern veli za sveštenika i đakona: „Zatim se oni klanjaju jedan drugom i onim koji stoje u oltaru…“.[13] Slično nalazimo kod A. Maljceva, Bulgakova, Nikoljskog, episkopa Melentija, prof. Mirkovića.[14]

Što se tiče načina na koji se oproštenje treba tražiti, već smo videli iz iznetih navoda, kako u rukopisima tako i kod liturgičkih pisaca, da je postupak kod svih uglavnom isti: smireno se klanja u pravcu saslužitelja i prisutnih u oltaru. Reč je ovde o malom poklonu. U rukopisu mitropolita Kiprijana, s kraja XIV v., veli se: „Svjaščenik že stvor mal poklon (učinivši mali poklon) k diakonu, i proščenija isprosiv, prijemljet čast svjatago hljeba i razdeliv tuju na dvoje…“ Pominjući pak dalje đakona i njegovo traženje oproštaja od sveštenika, ovde se veli: „Diakon že pristupiv, stvorit poklon jedin, ne do zemlji, so vsjakim blagogovenijem prosja proščenija…“.[15] Najpre će biti da ovaj izraz znači da đakon ne treba da čini veliko metanije, jer se u rukopisima na tom mestu veli da đakon „čini metanije svešteniku“,[16] ne objašnjavajući pobliže kakvo, pa, možda, da se ne bi pomislilo „veliko“, do zemlje, ovde se opominje „ne do zemlji“, to jest, da ovaj izraz znači isto što i mali poklon.[17]

Pored malog poklona, oproštenje se tražilo i rečima. Iz starijih rukopisa ne može se zaključiti šta se govorilo. U njima kratko stoji, kao što je izneto: I proštenije isproš, ili „I potraživši oproštaj“. No već u grčkom pergamentnom svitku Esfigmenske biblioteke iz početka XIV v. (1306. god.) navode se ove reči: „Oprosti mi, Vladiko sveti“.[18] U nekoliko drugih grčkih rukopisa od XVI do XVIII v. govori jerej đakonu: „Oprostite mi, brate!“ A đakon njemu: „Oprosti mi, Vladiko, grešnom“![19] Jedan rukopis naveden kod Goara, i jedan pariski kodeks iz XV v.[20] navode da jerej govori: „Brate i saslužitelju, oprosti mi grešnom!“ A đakon: „Blagoslovi Vladiko! Oprosti mi grešnom“. Jerej je na ovo odgovarao: „Bog da ti oprosti!“ Savremeni ruskoslovenski Služebnik uopšte ne navodi reči za traženje oproštaja, bugarski iz 1928. god. navodi ove: „Oprostite mi, oci i bratije, i pomolite se za me grešnog.“ U prevodu Svete Liturgije dr Justina Popovića govori sveštenik đakonu, ili saslužiteljima: „Brate i saslužitelju, oprosti (ili oprostite) meni, nedostojnom svešteniku“, kao što je i u grčkom Ieratikonu od 1962. god.

Slične reči navode i liturgički pisci: „Oprostite mi“ (arhiep. Venijamin); „Blagoslovite, oci sveti“.[21] Najopširnije molbu oproštaja navode Bulgakov, K. Kern i Maljcev. Oni vele da sveštenici tada govore onu formulu koja se nalazi na kraju svakodnevne polunoćnice: „Oprostite mi, oci i bratije, sve što zgreših delom, rečju i mislima i svima mojim čuvstvima“.[22]

U suštini sve ove reči imaju isti smisao i zavisi od sveštenika koje će u datom momentu upotrebiti. Glavno je da budu od srca, sa iskrenom željom za mirom sa svima. Ako bi me neko upitao, smatram da je najprikladnije reći kratko: Oprostite, oci i bratije!

*

U pogledu vremena, kad sveštenoslužitelji treba da traže oproštenje pred Pričešće, smatram da je i to jasno određeno kako u propisima starih rukopisa i u savremenom Služebniku, tako i kod navedenih liturgičkih pisaca. Po rukopisnim Služabnicima, sveštenik traži oproštenje pre podele čestice „Hristos“ na potreban broj delova za Pričešće sviju sveštenoslužitelja koji služe. Prema Arhijerejskom Činovniku pak, i pojedinim piscima, posle podele čestice „Hristos“ (npr. kod Bulgakova, Maljceva, ep. Melentija), ali u svakom slučaju pre no što uzmu deo čestice „Hristos“ radi samog Pričešća.[23]

Nije, dakle, pravilan postupak onih sveštenika koji, pošto dadu đakonu česticu Svetog Hleba i sami je uzmu, tek onda mole oproštaj obojica i klanjaju se s Telom Hristovim u ruci. Da je takav postupak pogrešan, ubeđuje nas kako istorijsko razmatranje postupanja u starini, tako i sama logika stvari. Pre svega, Gospod naređuje, kad se već prišlo oltaru, treba i u tom momentu ostaviti žrtvu da bi se izmirili sa uvređenim. S druge strane, nesaglasno je s beskonačnim veličanstvom Cara nad carevima, koga smo primili u ruke, da svu svoju pažnju ne usredsredimo na Njega, neizmerivu cenu Njegove ljubavi koju nam je ukazao i svagda ukazuje, nego da oči tela i duše skrećemo u stranu, Njegovim slugama. Rasudimo, kako to izgleda kad, držeći Njega u rukama, upućujemo poklon ne Njemu, Bogu, nego iznad Njega, klanjamo se ljudima! Jeste da to ne činimo zbog drugih razloga, nego zbog poštovanja Njegove zapovesti o miru sa svima. Ali vreme i okolnosti u kojima izvršujemo tu zapovest – ne odgovara. Trebalo je to učiniti ranije. Ovako, izabrani momenat je najblaže rečeno, nepodoban.

Sagledavši još jednom sve što je ovde izneto, možemo sa S. Bulgakovim reći: Običaj onih sveštenika koji se pred Sveto Pričešće klanjaju zaslužuje odobravanje, „zato što očigledno pokazuju iskrenu želju… da se pričeste Svetim Tajnama u miru sa svima“.[24]

Ovo klanjanje i moljenje oproštaja služeći sveštenici treba da čine neposredno pred deljenje čestice „Hristos“, ili odmah posle tog deljenja (a đakoni – pristupajući da prime Sveto Telo). Nikako, pak, pošto već uzmu božanstveno Telo u ruke da se s njim okreću i klanjaju ikome. Nego, prignuvši glavu rukama, u kojima drže Cara nad carevima, da usredsrede svu pažnju samo na Njega i molitvu Njemu.

 

Glasnik, decembar 1974.

 

NAPOMENE:


[1] Isa. 9, 6; Gal. 2, 14.

[2] Jn. 14, 27; Lk. 24, 36; Jn. 20, 19, 21, 26.

[3] Mt. 5, 23.

[4] Jevr. 12, 14; Rim. 12, 18; 1 Kor. 7, 15.

[5] Diataksis patr. Filoteja, grč. rukopis man. Vatopeda br. 133 iz 1354-1376. god., u Krasnoseljcev, Materijali dlja istoriji činoposljedovanija liturgiji Sv. Ioana Zlatoustago, Kazanj 1889, 36.

[6] Nedelja Svete Pedesetnice, Ujvidek 1942, 330.

[7] Na Pređeosvećenoj Liturgiji, u Arh. Činovniku, po ulivanju teplote veli se: „Taže Arhijerej tvorit proščenije so soslužitelji“, a zatim „vzem svjatih tajin jedinu časticu… molitsja po običaju: Vjeruju Gospodi i ispovjeduju…“ Isto ovako nalazi se i u rukopisnom Arh. Čin. koji je 1686. g. prepisao Hristifor Račanin: „Po sem svetitelj prijem proštenije sa svešteniki, i prijemljet čest svetago hleba…“. Muzej SPC, br. 252. Takođe i u Arh. Čin. Pećke patr. br. 21 iz XVII v. i br. 55 iz 1716. g.

[8] Npr. Dečanskom br. 123, br. 130; Muzeja SPC br. 227; Man. Sv. Trojice kod Pljevalja br. 114, svi iz XIV v.; Dečanskom br. 125, br. 126 (Arh. Čin.), br. 132; SPC br. 108; Man. Sv. Trojice br. 60, br. 67, br. 86, Služabnicima iz štamparije Božidara i Vincenca Vukovića (iz 1519. i 1554.) iz XVI v.; Muzeja SPC br. 4, 252 i Zbirke prof. Grujića br. 50 iz XVII v.

[9] Kod prof. Trembelasa u jednom rukop. iz XVIII v.: „Prilazeći đakon čini smerno metanije, moleći oproštaj. A slično čini i jerej njemu metanije“. U devet drugih iz XVI, XVII i XVIII v.: „A sveštenik klanjajući se đakonu i tražeći oproštaj govori: Oprosti mi, brate… I prišavši đakon čini poklon svešteniku, sa svakom smernošću moli oproštaj govoreći: Oprosti mi, gospodaru, grešnom“ (E tris liturgie, Atina 1935, 138, 139).

[10] Nalazi se, ali samo za đakone, sličan propis u rukopisnom Evhologionu Patr. bibl. u Jerusalimu br. 362 iz XIV v.: „A đakoni najpre otišavši u jedan kraj oltara, i potraživši i primivši oproštenje jedan od drugog, pa ukrstivši svoje orare, prilaze i oni i pričešćuju se Sv. Hlebom i Sv. Putirom“ (A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 316).

[11] U ovom rukopisu Diataksisa, u drugim grčkim i mnogim našim rukopisima nalazi se jedna interesantna pojedinost o tome kako je sveštenik tada uzimao česticu Sv. Hleba za sebe, a kako je drugu davao đakonu. Navodimo je prema našim rukopisima: Pošto je potražio oproštaj od đakona, sveštenik „vazimajet jedinu čest svetago (hleba) i razdeliv ju na dvoje i jedinu ubo čest sam prijemljet i držit va nutar dlani desnije ruki. Druguju že vazam tremi prsti toježde ruki glagoljet malmi (tiho) diakonu: Pristupi…“. Ovako stoji u dečanskim rukopisima br. 122, 123, 125, 126, 129, 130, 132, 134; Muzeja SPC, br. 4, 108, 117, 214, 227, 238 i br. 50 Zbirke prof. Grujića; Man Sv. Trojice kod Pljevalja; br. 60, 67, 86, 106, 110, Služabniku Božidara i Vincenca Vukovića iz 1519. i 1554.; takođe u devet rukopisa, od XVI do XVIII v. koje navodi prof. Trembelas, n. d. 138.

Sveštenik, dakle, nije najpre davao česticu Sv. Hleba đakonu, pa onda uzimao za sebe, kao što biva danas, i kao što navode neki rukopisi u starini (npr. pergamentni svitak Sinajske bibliot. br. 1020 iz HII-HIII v.; rukopis br. 986 iz XV v. iste biblioteke – Dmitrijevskij n. d. 145, 613 – kao i Filotejev Diataksis kod Goara, 66), nego je u desnu ruku uzimao najpre česticu za se, i dvama prstima (malim i domalim) pritegnuvši je uz dlan, s ostala tri prsta uzimao drugi deo čestice „Hristos“ i davao đakonu.

Razlog za nastanak ovakvog postupka mislim da je u tome što se smatralo da primanje Sv. Hleba treba da ide po redu: od višeg čina nižem, a ne obratno. Pošto se u rukop. Evhologionu Patrijarš. bibliot. u Jerusalimu br. 362, iz XIV v., sličan postupak navodi pri služenju patrijarha (tj. da patrijarh ne uzima sam sebi česticu Sv. Hleba, nego mu je daje novorukopoloženi, ili najstariji služeći episkop. „A on (patrijarh) uzevši je trima prstima desne ruke i pritisnuvši uz dlan, ostalim dvama prstima uzima drugu česticu i daje njemu (novorukopoloženom ili najstarijem episkopu)“, verovatno da se on pojavio najpre u patrijaraškom služenju, pa odatle prešao dalje, na služenje sveštenika i đakona. No ova se praksa nije mogla preneti u celu Pravoslavnu crkvu i dugo održati, zbog osećanja da se davanjem čestice Sv. Pričešća najpre đakonu svešteničko dostojanstvo nimalo ne unižava, nego naprotiv, pokazivanjem smirenja, pre uzdiže: pogotovo što i đakon, iz istog razloga, može malo pričekati i ne pričestiti se ranije od sveštenika. Drugo, što pri pomeranju ruke i davanju čestice đakonu ima mnogo mogućnosti da od čestice pritisnute s dva ili tri prsta, i to uz dlan okrenut naniže, ispadne koja mrvica Sv. Hleba. I treće, što se na ovaj način postupa veoma nedolično sa Sv. Pričešćem, i to iz pobuda pre gordosti i uzdizanja, nego smirivanja. U našim rukopisima, ovakav način pričešćivanja iza XVI v. nalazi se retko.

[12] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1908, 235-236.

[13] Evharistija, Pariz 1947, 315.

[14] Liturgikon, Berlin 1902, 146-147; Nastoljnaja knjiga, Kijev 1913, 795; Posobije, S. Peterburg 1900, 454; Pravilnik, Zaječar 1907, II, 100, 115; Liturgika II, Beograd 1966, 113.

[15] Krasnoseljcev, Svjedjenija o njekotorih rukopisah vatikanskoj biblioteki, Kazanj 1885, 189, 190.

[16] Grčki rukopis Diataksisa patr. Filoteja, kao i ostali navedeni kod Trembelasa, i naši navedeni rukopisi.

[17] Nije nemoguće da se ovim izrazom u stvari pobliže objašnjava da „mal poklon“, obojica, sveštenik i đakon, treba jedan drugom da čine „ne do zemlji“. Pošto se mali poklon vršio sagibanjem glave dok se ne dođe rukom do zemlje, to će prema navedenom biti da pri klanjanju jednih drugima treba samo prikloniti glavu, ali ne tako duboko da se rukom dođe do zemlje, kao što činimo klanjajući se pred Sv. Pričešćem, Sv. ikonama itd. Prema tome, kao i prema naredbi da se đakon i sveštenik kadeći malo poklone bratiji, kao i oni njima, izlazi da postoje tri vrste poklona: veliki, gde se padalo na zemlju dodirujući je rukama, kolenima i glavom; mali poklon, kao što rekosmo, sagibanjem glave dok se ne dođe rukom do zemlje, i još manji, sagibanjem glave „rukom ne do zemlje“.

[18] Dmitrijevskij, n. d. 268.

[19] Trembelas, n. d. 139.

[20] Isto, 143

[21] Ep. Melentije, n. d. 115.

[22] Bulgakov, n. d. 795; Kern, n. d. 315; Maljcev, n. d. 147.

[23] Jedino prema poretku koji izlaže grčki rukopis Vatikanske bibl. br. 1213 iz XVI v., izgleda da je sveštenik najpre uzimao česticu Sv. Hleba u ruku, pročitao molitvu Verujem i ispovedam…, pa onda tražio oproštenje. No moguće je da se tu samo iznosi uopšte šta treba sveštenik da čini, bez namere da se iznese poredak sledovanja pojedinih postupaka. Na to ukazuje uopšteni način kazivanja za pričešće Sv. Krvlju: „Onda tako traži oproštenje i pričešćuje se Sv. Hlebom, takođe i Sv. Putirom“, i potpuno ćutanje o đakonu koga je dotle pominjao (Krasnoseljcev, Svjedjenija, 136).

[24] N. d. 795.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *