NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Koja se hrana upotrebljava uz post?

 

PITANJE: U jednom odgovoru, prošle godine u Glasniku, izneto je dovoljno opširno o suštini i obaveznosti posta za sve verne. Mene interesuje detaljnije objašnjenje: koja se posna hrana upotrebljava prve sedmice, a koja ostalih, kada se upotrebljava riba, ulje, masline itd. tokom Časnog i ostalih postova?

 

ODGOVOR: Odmah na početku možemo reći da u kanonskim propisima postoje samo uopštene odredbe o postu: Tako 69. apostolski kanon naređuje da svi verni moraju da drže post Svete Četrdesetnice i sredom i petkom preko godine, ali kako, na kakvoj hrani – ne kaže ništa. Određenije govori o tome, polovinom IV v., Laodikijski sabor, koji 50. kanonom naređuje da „treba kroz celu Četrdesetnicu postiti suhojedenjem“. Kanon 56. Šestog Vaseljenskog sabora određuje da se subotama i nedeljama uz post ne može upotrebljavati sir i jaja. O upotrebi ulja uz post govori 10. pravilo Timoteja Aleksandrijskog († 385. g.) da ga uz post mogu upotrebljavati bolesnici, i 16. pravilo Svetog Nikifora Ispovednika († 818. g.) da se može jesti pri teškim poslovima. Ribu pominje samo 5. pravilo istog Svetog Nikifora Ispovednika, veleći da se jede na Blagovesti i kad padnu na Veliki Četvrtak i Veliki Petak.[1]

Ovo odsustvo preciznijih propisa ne treba da nas dovede do zaključka o ravnodušnosti Crkve u to staro vreme prema načinu držanja posta, nego pre da nam posluži kao svedočanstvo o revnosti tadašnjih vernih u držanju posta, o čemu jasno iznosi, krajem IV v., Eterija u svom putopisu: „Jelo pak u ovim danima Četrdesetnice ovo je, da ne jedu ni hleb, jer se ne može dobiti, niti ulje…, nego (uzimaju) samo vodu i umerenu čorbu od brašna“.[2] I još slobodu koja je, po crkvenom istoriku Sokratu Sholastiku, ostala od apostola: „Da bi svako ne iz straha, niti sile, izvršavao dobro“.[3]

Određenije i detaljnije odredbe javljaju se tek od IX v. u pojedinim manastirskim Tipicima, Triodima i najzad Nomokanonu pri Velikom Trebniku. Ali razlike koje u njima nalazimo, u pogledu posne hrane, veoma su primetne, tako da dok jedni naređuju suhojedenje, drugi dopušaju vino i ulje, čak i ribu, ako bi je doneo koji „hristoljubac“. Navešćemo ukratko šta se o upotrebi pojedinih vrsta hrane navodi u Ipotiposisu Svetog Teodora Studita, pa dalje u drugim manastirskim Tipicima, uglavnom prema: A. Dmitrijevskij, O postu prema postovnom Triodu (Bogoslovski Glasnik, Sr. Karlovci, god. V, 1906).

Za prvi dan Velikog posta, Čisti ponedeljak, propisuje se pristupanje jelu posle večernje (Sveti Teodor Studit, IX v., i Prepodobni Atanasije Aton., H v.). Po Tipiku Svetog Nikole Kasulanskog, u Italiji, iz 1160. g., tad se jeo hleb i kvašena fava (vrsta sitnog graška); za piće voda i to umereno. Po Tipiku carice Irine, iz 1110. g., Evergetidskom, 1153. g., i Hilandarskom, 1192. g., u Čisti ponedeljak ne jede se ništa. Po Orbeljskom Triodu, HII-HIII v., i štampanom crkvenoslovenskom, ne jede se ni u Čisti utorak sve do srede po Pređeosvećenoj Liturgiji, a po Svetogorskom ustavu preporučuje se da se ne pije ni voda. Onima koji ne mogu izdržati, i starima, daje se uveče hleb i kvas. Od utorka do petka: hleb, kuvan pasulj, ili bob, kiseo kupus bez ulja, po 5 smokova, šljive i kestenje. Za piće voda ili „ukrop“, tj. vruća voda začinjena biberom, kimom i medom. Po ustavu patrijarha Aleksija (1025-1043. g.), upotrebljavala se čorba od graška, ili pasulja i sok od šljiva. Vino ove sedmice dopuštalo se samo bolesnim i prestarelim. Po Pantokratorovom ustavu (1136. g.), Mamantovom (1166. g.) i Ilije ton Vomon (1162. g.), vino je davano, po pola krasovulje, svima monasima. U petak se jela kaša (Hilandarski tipik), a po Evergetidskom – dva jela bez ulja; a po Kasulanskom kvašena fava i koljivo. Po Pantokratorovom pak i Aleksijevom, u kupus je sipano ulje, a po Tipiku carice Irine, dva jela s uljem. Vino su razrešavali svi Tipici zbog pomena Svetog Teodora. I po štampanom crkvenoslovenskom Tipiku, u Čisti petak su bila dozvoljena dva jela s uljem i vino, kako je – dodaje se – primljeno iz manastira Svetog Save Osvećenog i Svetog Jevtimija Velikog, ali se odmah dodaje: „No ne tvorim sego za čestnost dne“. U Teodorovu subotu propisana su dva jela s uljem, a po Ustavima carice Irine, Mamantovom i Ilije ton Vomon, dopušteni su rakovi i oktapodi. Oktapode-hobotnice dopušta i Hilandarski ustav, a Studenički i ikru.[4] Ovakav propis važio je i za druge subote i nedelje uz Veliki post.[5]

Ostalih sedmica, sredama i petcima hrana je po svim Tipicima bila strogo posna, jednom na dan, kao prve sedmice. Po Ipotiposisu, ista je takva određena za ponedeljke. No po Pantokratorovom, ponedeljcima su kuvana jela i to jedno s uljem, a davana je i mala krasovulja vina. Po Kasulanskom, upotrebljavano je vino, ali ne i ulje. Utorkom i četvrtkom, po Ipotiposisu, kuvana su dva jela, davane masline, ali bez ulja. Bez ulja je hrana u te dane i po crkvenoslovenskom štampanom Tipiku. Vina se davala – mala krasovulja. Po ustavu patrijarha Aleksija, priređivana su dva jela bez ulja, ali s tucanim orasima – za piće ukrop. Po Mamantovom i Ilije ton Vomon, utorcima je bilo jelo bez ulja, sa crnim maslinama, a četvrtcima dva jela od kojih jedno sa uljem.[6] Po Evergetidskom i Hilandarskom tipiku, a tako i Kasulanskom, i utorcima i četvrtcima od dva jela jedno je bivalo sa uljem.[7] I po Svetom Nektariju Eginskom, u te dane treba da se drži polupost, tj. hrana sa uljem posle podne.[8]

U sredu Krstopoklonu i četvrtak pete sedmice (Velikog kanona) većina Ustava predviđa hranu kao i za ostale ovakve dane, no Pantokratorov ustav, Mamantov i Ilije ton Vomon predviđaju hranu kao za subote i nedelje. Po Studitskom pak u tu sedmicu, pre nego u druge, treba da bude suhojedenje, jer su to dani plača, a po ustavu jeromonaha Nila, iz 1210. g., tad se čak ne postavlja ni večera, ali u petak, zbog napora na Akatistu, pojcima je davano da se založe.[9]

Prema Ipotiposisu Svetog Teodora Studita i drugim Tipicima, u pojedine dane u koje nije dozvoljavano ulje, slobodno su upotrebljavane masline. Tako se u Ipotiposisu veli za petak prve sedmice posta: „Jedimo kuvan bob s belim i crnim maslinama“, što je u crkvenoslovenskom Tipiku preneto na Teodorovu subotu. Po istom Ipotiposisu, utorkom i četvrtkom ostalih sedmica jede se sočivo s naljuštenim maslinama. Po Tipiku patrijarha Aleksija (koji je u Rusiji uveo prepodobni Teodosije Pečerski i koji je onde važio sve do XIV v.), „svakog dana da se predloži voće i masline. Masline da se ne jedu prve nedelje, a u druge dane posta da se ne brane, sem sredom i petkom“. Po Tipiku Mamantovom i Ilije ton Vomon, utorkom uz post jeo se kuvan pasulj, crne masline i tome slično.[10] I crkvenoslovenski štampani Tipik (36. glava u odeljku O sočivje i ovoščiji) veli da se pri tom suhojedenju daje bratiji po puna čaša za vodu maslina.[11] X. Enislidu takođe ne računa masline u jela s uljem, a takođe sezam i od njega spremljenu halvu.[12]

Ovi različni stavovi o upotrebi ulja uz post u stvari se mogu svesti na svega dva. Po prof. V. Stefanidisu, oba ova stava nastala su prema tome kako se shvata pojam „suhojedenje“, na kojem, videsmo, da je 50. kanon Laodikijskog sabora odredio da se posti cela Četrdesetnica. „Izraz suhojedenje“, veli prof. Stefanidis, „označava biljnu hranu no bez ulja. Ova velika strogost nije zavladala, nego se oformiraše dva druga načina posta. Po jednom načinu, jeli su hranu spremljenu od ulja samo subotom i nedeljom. Po drugom, nisu jeli ovakva jela samo sredom i petkom. Prvi način posvedočava Teodor Studit (IX v.), koji govoreći o postu Velike Četrdesetnice veli: „Suhojedenje, tj. varivo bez ulja i vina, osim subote i nedelje. A (tada) jedemo i sve neškodljive reptilije (ostrakoderma) i ikru, bez nedoumice“ (Minj. 99, 170). O drugoj vrsti posta svedoči Jovan Damaskin (VIII v.), koji o postu Velike Četrdesetnice veli: „U kojoj se uzdržava od sira i sličnog, i mesa“ (Minj. 95, 69). Očigledno ne pominje se zabrana ulja, te se, dakle, njegova upotreba dozvoljavala; po sebi se razume da se upotreba ulja nije dozvoljavala sredom i petkom“.[13]

Ovo dvojstvo shvatanja o hrani uz post primećuje se i u pogledu upotrebe ribe. Ostavićemo po strani Tipik manastira Svetog Nikole Kasulanskog, iz 1160. g. i Tipik Vatikanske biblioteke br. 1877, iz 1929. g., po kojima se riba ne upotrebljava cele Velike Četrdesetnice, sem u bolesti, s obrazloženjem: „pošto smo usred mora i imamo ih cele godine kad god hoćemo“.[14] Po ovom poslednjem Tipiku, samo na Blagovesti, ako hoće iguman, mogla su bratija da jedu ribu, i to ako praznik padne pre Velike sedmice. Samo na Blagovesti dozvoljava ribu i Sveti Nikodim Svetogorac veleći u svom Pidalionu: „Označi da u celoj Četrdesetnici samo jedanput razrešavamo na ribu, tj. samo na praznik Blagovesti, kao što rukopisni Tipici Svete Gore određuju. No ako Blagovesti padnu Velike sedmice, razrešavamo samo na vino i ulje, prema Tipicima rukopisnim i štampanim. Stoga potiče od novije ruke što piše u štampanim Tipicima i Triodima da razrešavamo ribu i na praznik Cveti“.[15] Crkvenoslovenski štampani Tipik propisuje, kao što veli i Sveti Nikodim, dvaput jedenje ribe, na Blagovesti i Cveti. No navođeni stariji Tipici dozvoljavaju upotrebu ribe nesravnjivo više puta. Orbeljski Triod dozvoljava ribu i uoči Blagovesti i na njihovo odanije ako ne padne u sredu i petak. Neki je dozvoljavaju i na Lazarevu subotu (Orbeljski i jeromonah Nila), zatim na Obretanje i Mladence (carice Irine, Mamantov i Ilije ton Vomon).[16] Po Evergetidskom i Hilandarskom Tipiku, riba se jela na Blagovesti i sutradan na odanije, ako bi pali pre Velike nedelje i sreda i petaka.[17] Na Obretenje i Mladence ovi Tipici razrešavaju na hobotnice i ulje. A po Tipiku patrijarha Aleksija, davana je bratiji riba i na dan Aleksija čoveka Božjeg, a takođe u utorak treće nedelje posta, da bi bratija „odmorivši se malo, bila bodrija na dalji post“.[18]

No po Tipicima carice Irine, Evergetidskom, Kosmosotirovom, Mamantovom, Ilije ton Vomon i jeromonaha Nila, kroz ceo Veliki post (sem prve sedmice i srede i petka ostalih) mogli su monasi jesti ribu ako bi koji verni doneo je bratiji kao ponudu. Čak i vrlo strogi, u pogledu potrebe ulja uz post, Nikon, iguman Crne Gore kod Antiohije, iz XI v., dozvoljava da se riba, doneta u manastir kao ponuda, može jesti u vreme Velikog posta ako je donosilac prisutan, da se on ne uvredi; ako li nije prisutan, da se ostavi za subotu i nedelju.[19] Pred kraj Vizantijskog carstva, Grigorije Protosinđel, 1431. g., navodi da se u Carigradu postupalo različito: „Jedni subotama i nedeljama Svete i Velike Četrdesetnice jedu ribu, i drugi i u druge dane, a neki se od toga uzdražavaju“.[20]

Ruskoslovenski Tipik iz 1553. g. dozvoljava mirjanima ribu, pored Blagovesti i Cveti još u Nedelju Pravoslavlja i Krstopoklonu, „jer u ovom postu“ – veli – „četiri je puta njima određeno da jedu ribu“.[21]

Pravilo 223. Nomokanona pri Velikom Trebniku zauzima strogi stav Svetog Nikodima Svetogorca: „A koji jedu ribu na dan pravednog Lazara, ili u nedelju Krstopoklonu, ili na Svetog Teodora… primiće osudu, osobito se neće pričestiti ni na Pashu, za kaznu svog slastoljublja. Kako se usuđuje na to u ove dane kad pravilo ni na Cveti ne dozvoljava razrešenje na ribu mirskim ljudima – ako neki Ustavi to i dozvoljavaju“!

Sveti Nektarije Eginski zauzima blaže stanovište i smatra da se uz Veliki post, sem srede i petka, ostalih dana može upotrebiti ulje, ili najviše suva riba i ikra, a subotama i nedeljama razrešiti sasvim na ribu.[22]

I u našim starim rukopisnim Tipicima nalazimo oba ova stava, kako u pogledu upotrebe ulja, tako i ribe. U Dečanskom rukopisnom Trebniku br. 68, iz 1422. g. propisuje se za Veliki post: prva i poslednja nedelja suh hleb; u Veliki Petak i u Veliku Subotu ništa, ni suh hleb, sem na Veliku Subotu uveče malo hleba i čašu vina. A u druge srednje: subotom i nedeljom jedu ulje, a mirjani ribu; na Svetih 40 mučenika monasi ulje i vino, a mirjani ribu. Isto ovako stoji u Trebniku br. 69, s kraja XIV v., iste biblioteke. Tipik manastira Remete (sada u Patrijaršijskoj biblioteci u Beogradu, br. 130, iz 1631. g.) preporučuje mirjanima da postupaju po rasuđivanju duhovnika i drže prema svojoj moći, te prve sedmice i oni treba da ne jedu do srede, a potom da jedu do subote. Ako ne mogu, onda u te dane da drže suhojedenje. Subotom i nedeljom i monasi i mirjani ulje i vino. Ribu mirjani u vreme Velikog posta mogu upotrebiti četiri puta, „a mnihom takmo na Blagoveštenije jasti ribu; maslo že i vino takmo va subotu i nedelju“. U Božićnjem i Apostolskom postu mirjanima se dopuštala riba utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom, monasima samo subotom i nedeljom. Od Svetog Nikole do Božića riba se ne jede, a vino i ulje uzima subotom i nedeljom. Ovaj rukopis pominje i Uspenski post, u kome se vino i ulje upotrebljavaju samo subotom i nedeljom, a riba samo na Preobraženje, kao što je i u crkvenoslovenskom Tipiku. U Psaltiru s posledovanjem Vincenca Vukovića, štampanom u Mlecima 1546. g. pominje se takođe Uspenski post, uz Veliki, Apostolski i Božićni, i veli se da „u utorak i četvrtak ribu ne jami, ” nego samo ulje i vino; u ponedeljak, sredu i petak ni ulje ni vino „na tvorim jedinoju jadenije va tije dni“. Kad je Sveti sa polijelejem, u utorak i četvrtak jedemo ribu; ako li je u ponedeljak, jedemo ulje i pijemo vino. Ako li je u sredu i petak, „jedemo dvaput i vino pijemo“. Ako bi bilo Svetom bdenije u sredu ili u petak, „jami maslo (ulje)“, ako li u ponedeljak, jedemo ribu. Ako se desi hramovni Sveti u sredu-petak, „jami ribu“. U rukopisnom Trebniku br. 70, XVI v., riba se dozvoljavala samo na Blagovesti i to ako padnu van Velike sedmice. U druge praznike i nedelje strogo se zabranjuje istim rečima kojima i u 223. pravilu Nomokanona pri Velikom Trebniku. Rukopisni zbornik zbirke prof. Grujića, Patrijaršijske biblioteke u Beogradu br. 1, XVI v., propisuje: „U Sveti i Veliki post niko da ne jede ribu, kao što smo primili, nego u tri dana nedelje da se jede suho: u ponedeljak, sredu i petak sirovim zeljem da se hrani, i bobom, ili grahom, ili lećom kvašenom, i smokvama i orasima. A piće – voda smešana s medom i kimom i „devkoju“. U utorak i četvrtak zelje i sočivo vareno bez masla (ulja) da jedete. A da piju vino umereno. U subotu i nedelju i s uljem da jedu“ (L. 14).

Na Veliku Subotu po Dečanskom rukopisu br. 114 i br. 115, oba s kraja XIV ili početkom XV v., posle Liturgije ne izlazi se iz crkve, nego se dobija po četvrtina blagoslovenog hleba, krasovulja vina, „i po šest smokava, ili finika (urme), ili suvog grožđa, ili istucanih oraha, ili badema“.[23] U pomenutom Dečanskom rukopisu Trebnika br. 70. XVI v., za Badnji dan i navečerje Bogojavljenja stoji da se ne jede riba i ulje, nego samo pije vino, ali ako bi pali u subotu i nedelju, po večernji jede se ulje i pije vino. Ulje i vino uzima se na praznik Vozdviženja Časnog krsta u koji dan se desi. Međutim, rukopisni Časoslov Muzeja SPC br. 213, za Vozdviženije Krsta veli: „Ne jami maslo pijem že vino“. Za Usekovanje ovaj rukopis predviđa ribu.

*

Prema iznetom, prva nedelja Velikog posta drži se po svim Tipicima gotovo jednako. Oni koji mogu, ništa ne jedu niti piju do Čiste srede posle Pređeosvećene Liturgije. Za one koji ne mogu – suhojedenje uveče. U Čisti petak, po Pređeosvećenoj, jelo bez ulja, ili sa uljem i vino. Subotama i nedeljama upotrebljava se ulje i reptilije, ostrige i puževi, a mirjani mogu i ribu. Ostalih sedmica ponedeljak, sreda i petak suhojedenje (tj. jelo bez ulja i maslina), utorak i četvrtak jelo bez ulja sa maslinama, ili jelo sa uljem. Obretenje i Mladenci, ako ne padnu u sredu i petak, razrešenje na ulje, ili na ribu; sredom i petkom vino, ili ulje. Na Blagovesti se razrešava na ribu, sem Velike sedmice kad se razrešava na ulje i vino (na Veliki Petak ne razrešava se ni na ulje). Riba se razrešava i na Cveti. Na Lazarevu subotu, po crkvenoslovenskom Tipiku, razrešava se na ikru, po drugima na ribu.

Ostali postovi, po crkvenoslovenskom Tipiku, drže: Božićni i Petrovski ponedeljkom, sredom i petkom suhojedenje, utorkom i četvrtkom ulje, subotom, i nedeljom i na praznike riba. Od 20. decembra riba se ne razrešava. Gospođin post: ponedeljak, sreda i petak suhojedenje, utorak i četvrtak jelo bez ulja, a subotom i nedeljom ulje. Riba na Preobraženje, Velika Gospođa i Petrovdan ako padnu u sredu i petak, razrešavaju se na ulje i ribu. Krstovdan i Usekovanje razrešavaju se na ulje, ali se kod nas ta dva praznika drže bez ulja, kao što je bilo po Dečanskom rukopisnom Trebniku iz XVI v., i u starini. Badnji dan i Krstovdan uoči Bogojavljenja razrešavaju se, po Liturgiji, na ulje i vino.

Svi ovi propisi o hrani uz post odnose se na zdrave. Za bolesne, kao što u početku napomenusmo, kanoni dozvoljavaju celog posta razrešenje na vino, ulje, ribu. Kao što veli Sveti Timotej Aleksandrijski: „Treba dopustiti bolesniku da uzme jela i pića koliko može da podnese…“, jer je „post ustanovljen radi smirenja tela. Ako li je telo u smirenju i bolesno, treba da uzima jela i pića koliko hoće i može da podnese“.[24] Isto se odnosi na porodilje i prestarele.

Ublaženje na ulje preko celog posta i jedenje ne samo jedanput na dan dozvoljava se i zdravim monasima, pogotovo mirjanima, koji rade na poljskim i drugim teškim poslovima.[25] Prema ovome što je rečeno o upotrebi ribe u manastirima, svakako da je ona još pre razrešavana monasima i mirjanima pri poljskim i drugim teškim radovima.

Završićemo navodom iz Svetogorskog Tipika: „Ovo iznosimo ljubavi vašoj, pa koji hoće da se spase neka bira jedno od ovoga za koje drži da je ugodnije Bogu“.

 

Glasnik, april 1978.

 

NAPOMENE:


[1] Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 91, 439, 670, 726, 728; Milaš, Pravila, N. Sad 1895, I, 141, 542; II, 99, 446, 523, 527.

[2] L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 296.

[3] Istorija, knj. 22, u Nektariu Kefala, mitr. isitapoleos, Istoriki meleti peri ton diatetagmenon nistion, Atina 1956, 8.

[4] Dr V. Ćorović, Spisi Sv. Save, Beograd – Sr. Karlovci 1928, 64.

[5] Dmitrijevskij, n. d. 338.

[6] Isto 179.

[7] Ćorović, n. d. 64

[8] N. d. 13.

[9] Dmitrijevskij, n. d. 180.

[10] Isto 171, 174, 179.

[11] Moskva 1877, l. 32, b. Našoj ljudskoj logici može izgledati čudno – ako baš ne cepidlačenje – dozvoliti da se jedu uz post masline, a zabraniti ulje. No logika Otaca je svagda tačnija i dalekovidnija od naše. Sv. Vasilije kaže da je post slika rajskog života. A u raju, za hranu ljudima, Bog je odredio „sva drveta rodna koja nose seme“ (1. Mojc. 1, 29). I masline su, kao plod drveta, takva prirodna hrana. Dok je živeo u raju čovek se njome zadovoljavao. Tada mu, kako kaže Sv. Vasilije, „nije padalo na um što je docnije pronađeno ljudskim izmišljanjem: ni upotreba vina, ni klanje životinja, ni sve ono što um čovekov čini mutnim“. I sada za vreme posta, veli dalje Sv. Vasilije Veliki. „prestaje nož kuvara, dovoljna su jela prirodna“ (Vivliothiki Ellinon Pateron, izd. Apostoliki Diakonida, Atina 1976, T. 54, str. 12, 13, 16). Najrazličnija jela i kolači mogu se spremati i pržiti na ulju, ne na maslinama. Drugo su, dakle, masline, drugo ulje.

Pored toga, da su Oci rekli da se ne jedu uz post masline, jer sadrže ulje, koje se u staro vreme samo iz njih dobijalo, mi bismo bili u sumnji i teškoći: da li da jedemo ne samo orahe, bademe, kokosove orahe, koštice od tikava, nego i soju, kukuruz i slične plodove, jer i oni sadrže ulje koje se danas uveliko iz njih proizvodi. No prosvetljeni Bogom, Oci su uz post ostavili potrebno, a zabranili nenužno.

[12] O thesmos tis nistias, Solun 1972, 69.

[13] Ekklisiastiki istoria, Atina 1970, 319, 320.

[14] A. Dmitrijevskij, Tipika, Kijev 1895, I, 818, 863.

[15] Pidalion, 92.

[16] Dmitrijevskij, O postu, 172, 175.

[17] Po crkvenoslovenskom Tipiku, navečerje Blagovesti, pre Lazareve subote, razrešava se na ulje i vino (gl. 32).

[18] Dmitrijevskij, isto, 174

[19] Isto, 341.

[20] Nektariu Kefala, n. d. 12.

[21] Dmitrijevskij, isto, 338.

[22] N. d. 13. Sv. Nektarije smatra da je Velika Crkva s pravom dozvolila Rusima upotrebu ribe u Velikom postu (n. d.), jer zaista šta se onde moglo jesti uz post, osobito u ranije doba, kad u dve trećine ruske zemlje ne rađa ni pasulj, sočivo, grašak, masline, smokve, šljive, grožđe, bademi, pa ni jabuke, kruške; u mnogim rekama nema ni rakova, a kamoli oktapoda, kalamara itd. (up. Dmitrijevskij, n. d. 345).

[23] U Ipotiposisu u gl. 30, O postu, pa Veliku Subotu i Veliki Četvrtak, po otpustu večernje pilo se po tri krasovulje vina, pored ribe jeo sir i jaja (esthiomen tiron ke ihtiis, ke oa). No u drugoj redakciji, na istom mestu stoji: „Esthiomen de arton, ke oporas, pinomen ke inon otiria dio” (Dmitrijevskij, Tipika, XIX, Nektariu Kefala, n. d. 12).

[24] Prav. 10. i 8, Milaš, Pravila II, 446; Pidalion, 669, 670.

[25] Upor. 16, 23. i 48. kan. Nikifora Ispovednika.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *