NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Ko su sinovi Božji?

 

PITANJE: Ko su „sinovi Božji“ u Prvoj knjizi Mojsijevoj, glava 6, stih 22? Od nekih sveštenih lica čuo sam da su to anđeli. No, kako bi to moglo biti kad se, po reči Gospodnjoj, anđeli niti žene, niti udaju (Mt. 22, 30)?

 

ODGOVOR: U delima starih hrišćanskih pisaca nalazi se, zaista, mišljenje da pod sinovima Božjim, na tom mestu, treba razumeti anđele. Tako Sveti Justin Mučenik († 162. g.), u svojoj Drugoj apologiji, govori o tome kako je Bog stvorio svet i sve podložio čoveku, a staranje „o ljudima i o onom što je pod nebom, poverio anđelima, kojima je to odredio. A anđeli, koji prestupiše svoj čin, pobeđeni opštenjem sa ženama, rodiše decu, a to su takozvani demoni“.[1] Slično o tome kazuje i apologet Atinagora (oko 180. g.) veleći da neki anđeli „padoše u pohotu prema devojkama, našavši se pobeđeni telom…I od njihove veze sa devojkama rodiše se takozvani divovi“.[2] Isto mišljenje o ovom biblijskom tekstu nalazimo i kod nekih drugih starih pisaca, npr. Klimenta Aleksandrijskog.[3] A na Zapadu kod Tertulijana[4] i Laktancija[5].

Neće biti da su pomenuti hrišćanski pisci usvojili ovo gledište neposredno iz mitologije Grka i Rimljana, ili drugih neznabožačkih naroda, o opštenju nižih i viših božanskih bića sa telesnim ženama, nego da su ga svakako prihvatili iz jevrejske tradicije, kao i Josif Flavije, koji u svome delu „Judejske starine“, navodeći ovo mesto iz Knjige postanja, veli: „Sitovi potomci, za sedam kolena, bili su se potpuno učvrstili u veri u Boga kao Gospoda i Vladara sviju stvari, i u blagočestivom ponašanju. No tokom vremena, od pohvalnih otačkih običaja odstupiše prema zlu. Niti su prema Bogu ukazivali nužno poštovanje, niti prema ljudima vršili pravdu. Koliko su ranije, u blagočestivom stremljenju vršili plemenitu utakmicu, toliko se sada pokazaše dvostruko rđavi i time učiniše Boga svojim neprijateljem. Uvukoše, naime, mnoge Božje anđele u zajednicu sa ljudskim ženama, te rodiše obesne sinove koji se razmetahu svojom telesnom snagom, o vrlini govorahu sa podsmehom, i bili su jednaki onima koji su kod Grka nazvani gigantima, i u svakom se zlu isticahu. Noje, koga je gledanje njihovih zlih dela punilo žalošću i tugom, trudio se svim silama da njihovu narav izmeni, te da se vrate na dobri put. No videći da svim svojim postupcima kod njih ništa ne učini, nego da je naklonost prema grehu njima sasvim ovladala poboja se od njih za život svoj, svoje žene i dece, te odluči da onu zemlju napusti“.[6]

Oko 200 godina ranije, ova tradicija izneta je mnogo detaljnije u apokrifnoj Knjizi Enohovoj. Njen prvi deo, u kome je izloženo ovo gledište, biće da je napisan na jevrejskom jeziku za vreme gonjenja pod Antiohom Epifanom, oko 166. god. pre Hrista.[7] U ovoj stvari tu se kazuje kako neki od anđela rekoše jedni drugima: „Hajde da izaberemo žene između dece ljudske i stvorimo potomstvo… Ovi, dakle, … uzeše žene, svaki izabra sebi po jednu. Tada počeše da im dolaze i smešaše se s njima…“.[8] Najpre će biti, dakle, da su pomenuti pisci bili povučeni na shvatanje o grešenju anđela sa ženama ovim kazivanjem, pogotovo što su smatrali knjigu Enohovu bogonadahnutom i kanonskom.[9] U tom ih je ubeđenju podržavalo i pominjanje Enoha i njegove knjige u poslanici Svetog apostola Jude (st. 14, 15). No, već Origen je ne smatra kanonskom veleći da se „rado uzimala kao sveta knjiga“, iz čega sledi da se sada tako ne uzima.[10] Takođe, navodi kako „u Enohu piše da je Maleleilo rodio Jareda u dane silaženja sinova Božjih kćerima ljudskim“.[11]

Od Svetih Otaca jedni se ne osvrću na ovu knjigu i njena kazivanja, npr. Sveti Vasilije Veliki i Sveti Grigorije Bogoslov, dok drugi ukazuju na mitski karakter pojedinih njenih stavova i bore se protiv njih. Tako Sveti Jovan Zlatoust, tumačeći pomenuto mesto Knjige postanja: „Videći sinovi Božji kćeri ljudske…“, veli: „Oni (neki ljudi) govore kao da je to rečeno ne o ljudima, nego o anđelima kao da bi njih Pismo nazvalo sinovima Božjim… Oni vele: „Stvarno to su bili anđeli, i zato što su sišli (s neba na zemlju) radi bezakonog dela, lišeni su svoga dostojanstva…“ No Pismo nas uči drukčije, naime, da su se još pre stvorenja prvog čoveka oni lišili toga svoga dostojanstva. ., kao što i kaže Premudri: „Zavišću đavola smrt uđe u svet“ (Prem. Solom. 2, 24). U stvari, da đavo nije pao još do stvorenja čoveka, kako bi, ostajući u svom dostojanstvu, bestelesan i nalazeći se u takvoj časti, pozavideo čoveku obloženom telom“?[12] Da pad anđela nije bio u spajanju sa ženama, 3latoust navodi i drugi biblijski dokaz: „A sa druge strane, zar nije bezumno govoriti da bi anđeli pali do sažiteljstva sa ženama i bestelesna se priroda unizila do sjedinjenja sa telima? Zar ne čuješ šta veli Hristos o anđelskoj prirodi: „U vaskrsenju niti se žene, niti se udaju, nego su kao anđeli Božji“ (Mt. 22, 30). Nesvojstveno je toj bestelesnoj prirodi da ima takvu (telesnu) želju. A povrh toga, treba rasuditi da bi primanje takvog mišljenja i po razumu bilo najveća besmislica“.[13]

Verovatno da i Sveti Atanasije Veliki, imajući u vidu mišljenje da je pad anđela bio u grehu sa ženama, određeno kazuje: „No satana nije zbačen sa neba ni zbog bluda, ili preljube, ili krađe, nego ga gordost baci u najdonji deo bezdana. Jer ovako reče: „Uzdignuću se i staviću presto svoj pred Bogom i biću sličan Svevišnjemu“ (Isa. 14, 40). I zbog te reči bi srušen i nasleđe je njegovo oganj večni. Dakle, gordost je u đavolu, a smirenje u Hristu“.[14]

Blaženi Avgustin († 430. g.) takođe dokazuje da se pod izrazom „sinovi Božji“ podrazumevaju ljudi, iako zna da umesto ove reči u nekim rukopisima stoji „anđeli Božji“. Najjasniji dokaz da su oni bili ljudi, Blaženi Avgustin vidi u kazivanju 3. stiha iste glave Postanja, te veli: „Da oni nisu bili anđeli tako da ne bi bili ljudi, kao što misle neki, nego da su nesumnjivo bili ljudi, o tome govori bez svake dvosmislenosti samo Sveto Pismo. Jer posle prethodnih reči: „Videvši anđeli Božji kćeri čovečje da su lepe, uzimahu ih sebi za žene između sviju koje izabraše“, odmah je dodato: I reče gospod Bog: „Heće duh moj prebivati (u Daničićevom prevodu: preti se) vavek sa ovim ljudima“. Blagodareći Duhu Božjem oni su bili anđeli Božji i sinovi Božji, no kad su se uklonili gorem, stali su se nazivati ljudima, po imenu prirode, a ne blagodati. Nazivaju se oni i telom zato što su ostavili duh, i po ostavljanju, za uzvrat, bili njime ostavljeni“.[15] Stoga, on jasno kazuje: „Što se tiče Svetih anđela Božjih, ja ni na kakav način ne verujem da bi oni mogli u to vreme tako pasti“, tj. u odnos sa ženama.[16] Govoreći o ovome, Blaženi Avgustin ima svakako u vidu izlaganje Knjige Enohove, za koju veli da sadrži nešto božansko, ali da su u nju jeretici uneli basne.[17]

Blaženi Teodorit († 460. g.), svoje savremenike koji su smatrali da se pod sinovima Božjim podrazumevaju anđeli, naziva nerazumnim i krajnje otupelim ljudima, i veli da takvo shvatanje „oni drže misleći, može biti, da nađu opravdanje svome ništavilu ako okrive anđele u tome sličnom“.[18] Za dokaz da se tu misli na ljude, kao i Blaženi Avgustin, navodi reči gospodnje u st. 3: „Heće prebivati duh moj vavek sa ovim ljudima…“ Iz toga treba razumeti da se ove reči ne mogu odnositi na anđele, jer „bestelesna priroda nema ni telo, ni života ograničenog vremenom, zato što su stvoreni besmrtnim“. Pored toga dodaje: „Ako su se anđeli smešali sa kćerima čovečjim, ljudima je učinjena nepravda od anđela u tome što su oni razvratili kćeri čovečije. A pretrpeli bi nepravdu i od Boga koji ih je stvorio, trpeći kaznu zbog pohotljivosti anđela. A to, mislim, ne bi se usudio reći ni sam otac laži“.[19]

U nekim rukopisima jevrejske Biblije, kao što pominje Blaženi Avgustin i Teodorit, na ovom mestu Knjige postanja (6, 2) stoji „sinovi Božji“, a u drugim „anđeli“. U štampanoj jevrejskoj Bibliji stoji „sinovi Božji“ (bene Ellohim), u grčkom prevodu LXX isto tako „ii tu Theu“. Izraz „sinovi Božji“, koji se ovde javlja prvi put u Bibliji, ima više značenja: 1. U knjizi o Jovu njime se nazivaju anđeli (1, 6; 2, 1; 38, 7); 2. U Knjizi izlaska Bog naziva tako narod izrailjski (4, 22, 23); 3. U psalmu 28 (29) nazivaju se tako sveštenici; 4. U pojedinim novozavetnim knjigama, pod tim izrazom podrazumevaju se hrišćani (Rim. 8, 14-16; 2 Kor. 6, 18; Gal. 3, 26). Da ne pominjemo poseban smisao koji u Svetom Pismu ima Sin Božji, gospod Isus Hristos.

Reč Ellohim u biblijskom jeziku označava pojam božanstva, ali se njome nazivaju i anđeli, i moćni ljudi na zemlji.[20] Sem toga, kako videsmo, Blaženi Avgustin kaže da se u Svetom Pismu rečju anđeo ponekad nazivaju i ljudi (Sveti Jovan Krstitelj – Mar. 1, 2), a takođe je „zbog neke osobite, tj. njemu date blagodati“, nazvan i prorok Malahija.[21] Razlog zašto se neki ljudi nazivaju anđelima ovaj je: „U Svetom Otkrivenju na nekim mestima reč „anđeo“ upotrebljava se u prenosnom smislu i označava ljude koje je Bog birao za vesnike svoje volje u svetu. Ovo izjednačenje anđela i ljudi po nazivu poteklo je zbog iste službe koju anđeli i Božji izabranici vrše među ljudima“.[22] Sve ove razlike u značenju pojedinih biblijskih reči, uz druge uticaje, i dovele su do nastanka raznih mišljenja o značenju izraza „sinovi Božji“ u kazivanju Knjige postanja.

Pravoslavno učenje da anđeli kao duhovna bića, koja su se samo javljala u telesnom vidu da bi ih ljudi mogli videti, ali se ne mogu ovaplotiti niti imati materijalno telo, utvrđeno je rečima Gospoda, a takođe iznetim kazivanjem Svetih Otaca i učitelja Crkve. Utvrdivši tako nemogućnost da se na ovom mestu pod sinovima Božjim mogu razumeti anđeli, ostaje samo mogućnost da je reč o ljudima. Koje, dakle, od tadašnjih ljudi treba tu razumeti?

Najprirodnije i najprihvatljivije je mišljenje koje iznosi Sveti Jovan Zlatousti da pod sinovima Božjim treba razumeti pobožne ljude koji su „vodili svoje poreklo od Sita i njegovog sina nazvanog Enoh (A on, govori Pismo, poče prizivati ime Gospoda Boga.). Ti njegovi dalji potomci, u božanstvenom Pismu nazvani su sinovima Božjim zbog toga što su dotle podražavali vrlinama predaka.[23] A sinovima čovečjim nazvani su oni koji su se rodili od Kajina i od njega vodili svoje poreklo“.[24]

Isto tako tumači ovaj izraz i Blaženi Avgustin veleći da su se divovi „mogli rađati i pre nego što su sinovi Božji, koji se nazivaju i anđelima Božjim, smešali sa kćerima čovečjim, tj. sa kćerima onih koji žive po čoveku, odnosno sinovi Sita, s kćerima Kajinovim“.[25]

Na istom stanovištu stoji i tumačenje Blaženog Teodorita: „Kao pobožni, nazvani su sinovima Božjim potomci Sitovi, zato što je rod Sitov bio odvojen i nije se mešao sa potomcima Kajinovim, zbog kletve koju je na njega bacio Bog sviju. No kad prođe mnogo vremena…, videvši lepolike kćeri potomaka Kajinovih, i verovatno prevareni pronađenim od njih muzičkim instrumentima (jer Juval, potomak Kajina, pokaza psaltir i kitaru – 1 Mojs. 4, 21), sjediniše se s njima i iskvariše svoje blagorodstvo… Ulovljeni krasotom bezakonih žena, povezali su dotle razdvojena plemena, i kao plod nasleđa primili konačnu propast“.[26]

Sveti Jefrem Sirin zastupa isto gledište: „Sinovima Božjim nazivaju se sinovi Sitovi. Oni kao deca pravednog Sita nazivaju se narodom Božjim. Kćeri čovečje, lepe po izgledu, koje su videli sinovi Božji, kćeri su Kajinove. Njihova lepota i ukrasi poslužili su kao zamka za sinove Sitove“.[27]

U udžbeniku zakonskih knjiga Starog zaveta za pravoslavne bogoslovije prota Stevan Veselinović, ukratko tumači ovo mesto kao i navedeni Sveti Oci: „Ubitačna mešavina sinova Božjih, tj. potomaka Sitovih, sa kćerima čovečjim, tj. kćerima Kajinovim, dala je povoda strogoj kazni Božjoj, potopu“, a tako isto prof. Hr. Andrucos: „U Postanju 6, 2 sinovi Božji su Sititi, a ne anđeli“.[28]

Lepota kćeri čovečjih, koja je potomke Sitove privukla kćerima Kajinovim i uvukla u propast, neće biti da je ona od Boga dana lepota ženskoj prirodi, što ju je od početka činila ženstvenom, privlačila čoveka da ostavi oca i mater i prilepi se ženi svojoj i budu dvoje jedno telo, kako bi ispunili zapovest Božju: Rađajte se i množite se i napunite zemlju (1 Mojs. 2, 24, 1, 28). Zračeći predanošću volji Božjoj da bude mužu „pomoćnik prema njemu“ (1 Mojs. 2, 18), ta iskonska ženstvenost, oplemenjena unutrašnjim prihvatanjem muka rađanja i materinstva, nije mogla voditi zlu, grehu. Takvu lepotu svakako su posedovale devojke potomstva Sitovog, sa kojima su se oni dotle ženili. Lepota pak kćeri čovečjih bila je nešto drugo, samo spoljašnja, telesna, bez one duhovne komponente, još potencirana mirisima, mazanjem lica i očiju, ukrašavanjem nakitom, pletenicama, skupocenim haljinama (1 Tim. 2, 9-10). Uz to muzika, neskromne igre i pesme. Sve je to i moglo da bude, kako kaže Sveti Jovan Zlatoust, „za njih uzrok bluda i neobuzdanosti… Oni su se uputili tome delu ne iz želje za dobijanjem dece, nego po neumerenoj pohoti“.[29]

Govoreći o toj prirodnoj telesnoj lepoti, Blaženi Avgustin veli da je „i ona dar Božji, ali se daje i zlima, da je dobri ne bi smatrali velikim blagom. I eto – nastavlja dalje isti Otac – više dobro, svojstveno samo dobrim ljudima, bilo je ostavljeno, učinjen je pad prema dobru manjem…“ Na taj način su potomci Sitovi „prešli vladanju zemaljskog društva, ostavili dobrotu koju su imali u društvu svetom“. Zaključujući, Blaženi Avgustin veli: „Jer ljubav prema lepoti telesnoj, koja mada je blago Bogom stvoreno, no blago privremeno, telesno i niže, ljubav je zla, jer brzo ispod sebe stavlja Boga, večno, unutrašnje i neprolazno blago“.[30]

Suština pada sinova Božjih bila je, dakle, u skretanju na put suprotan onome koji je Bog postavio stvarajući muško – žensko i kojim su dotle išli. Time su potomci Sitovi, kao otpre i Kajinovi, bili povučeni na jedno materijalističko shvatanje čoveka kao samog telesnog bića. Na to ukazuju reči Božje u st. 3: „Heće duh moj ostati sa ovim ljudima doveka, jer su telo“. Čovek nije samo duhovno biće – kao anđeli, niti samo materijalno – kao životinje, nego je i jedno i drugo, on je psihofizičko biće. Svakako, Bog koji ga je stvorio zna da je čovek i telo. Stoga, ovo naglašavanje „jer su telo“ ukazuje na to jednostrano gledanje na čoveka kao „samo telo“. Da ove reči treba tako shvatiti, kazuje i Sveti Jovan Zlatoust: „I da bi ti znao da je reč baš o tome… dodano je: jer su telo, tj. zato što su se oni potpuno predali telesnim delima i nisu se koristili kako treba sposobnostima duše, nego su život vodili tako kao da bi bili samo telo i nemali duše, božanstveno Pismo svagda ima običaj da telesne ljude naziva telom, a dobrodeteljne bestelesnim, kao što veli Pavle: A vi niste u telu (Rim. 8, 9), ne zato što oni ne bi bili obučeni u telo, nego zato što su, mada obučeni u telo, bili iznad telesnih pomisli. I kako je za prezrenje telesnog Pavle njima rekao: A vi niste u telu, tako je i one, zato što su se stalno zanimali telesnim delima, (Bog) nazvao telom“.[31]

Tim putem dospelo se do srozavanja ličnosti i u muškarcu i u ženi i pristupanja jednog drugom kao stvari za uživanje. Od čoveka je postao bludnik, a od žene prostitutka.[32] Takva vrsta moralne pokvarenosti nastavila je i posle potopa svoj hod kroz istoriju, dovela do sodomskog greha i kazne, do hiljada hramovnih bludnica neznabožačkog sveta (kedeša i kedešota) i savremenih seksualnih izopačenosti i perverzija.

Razumljivo da svetovni naučnici i pisci uzimaju bez daljeg da se u Bibliji izražava vera „u mogućnost bračne veze između Boga i smrtne žene… Videći sinovi Božji kćeri ljudske kako su lijepe – kaže se u Prvoj knjizi Mojsijevoj – uzimahu ih za žene koje htješe“.[33] Dr Andrija Gams takođe veli da „u Prvoj Mojsijevoj knjizi ima čak tragova polnog odnosa nebeskih bića sa ljudima“, i da su se „anđeli, sinovi Božji, ženili kćerima čovečjim“.[34] No, pored toga, ipak veli: „No motiv polnog dodira božanstva je stran jahvizmu, koji će se upravo u starozavetnom jevrejskom društvu boriti protiv kultova koji takav dodir simbolizuju kao obred za povećavanje plodnosti zemlje i stoke“.[35]

Treba da razmotrimo još nekoliko pojmova iz 3. i 4. stiha iste glave, koji sa ovim pitanjem stoje u izvesnoj vezi.

„Neće prebivati duh moj vavek sa ovim ljudima…“ Po tumačenju Svetog Jovana Zlatousta, ovde je Gospod „nazvao duhom svoju promisliteljnu silu, predskazujući njihovu propast“.[36]

„Biće dani njihovi 120 godina…“ Sveti Jovan Zlatoust vidi u ovim rečima veličinu Božjeg dugotrpljenja, koje tadašnji ljudi nisu iskoristili da se pokaju i isprave, nego su padali u još veće grehe.[37] Blaženi Avgustin u broju 120 godina takođe vidi ne skraćivanje ljudskog veka, jer i posle potopa ima ljudi koji žive 430 i 500 godina (1 Mojs. 11, 1, 17), nego vreme od izricanja ovih reči do potopa, odnosno „da je to Bog rekao pri kraju 500. godine života Nojevog, tj. kad je on proživeo 480 godina, jer je 600. godine života Nojevog, drugog meseca bio potop“.[38]

„A beše tada divova…“ Blaženi Teodorit navodi mišljenje nekih da se taj pojam odnosi na dugovečne, ili bogomrzitelje i bogoodstupnike. On pak smatra da se odnosi na njihovu neobičnu veličinu, te pominje Oga i Golijata (Pon. Zak. 3, 11; 1 Sam. 17, 4), kao i Enaka, za koga se veli da je bio potomak divova (Broj. 13, 34).[39] O divovima u starini kazuje se u Knjizi Varuhovoj da su „bili veliki i vični vojevanju“ (gl. 3, 26). Sveti Jovan Zlatoust takođe veli da divovima božanstveno Pismo ovde naziva ljude silne telom,[40] a Genadije Sholaris da „Sveto Pismo zna da naziva divovima veoma nepobožne i ohole, koji svojom silom sve dozvoljavaju (sebi)“.[41] I Flavije, kao što navedosmo, o njima se izražava da su bili obesni, razmetali se svojom telesnom snagom i u svakom zlu isticali.

Njihovo postojanje, prema duhovitoj primedbi Blaženog Teodorita, kazuje nam da je Bog mogao stvoriti ljude većim nego što su, ali to nije učinio iskorenjujući sujetu i gordost. „Jer ako se i u malim telima preuznose, ne samo jedan prema drugom nego i prema samome Tvorcu, šta bi tek činili dobivši tela veće visine?“[42]

Po Bibliji Kršćanske stvarnosti, kazivanje o divovima preuzeto je, bez proveravanja, iz narodne legende, po kojoj bi divovi bili „orijentalni titani rođeni iz veze nebeskih i zemaljskih bića“.[43]

Nesumnjivo, dakle, da se po učenju Pravoslavne crkve, pod anđelima, na ukazanom mestu Biblije, podrazumevaju ljudi, potomci Sitovi, a pod kćerima čovečjim devojke potomstva Kajinovog. Mešanjem ovih dvaju rodova, pokvarenost celog tadašnjeg čovečanstva došla je do tog stepena da se zemlja napuni bezakonja (st. 11) i Bog odluči da pusti potop na zemlju.

 

Glasnik, mart 1984.

 

NAPOMENE:


[1] Vivlionthiki Ellinon pateron, VEPS, Atina 1955, T. III, 202.

[2] Poslanica za hrišćane, gl. XXIV, izd. VEPS, Atina 1955, T. IV, 301.

[3] „Oni anđeli koji napustiše gornje (nebesko) nasleđe, i skliznuvši u nasladu, kazaše ženama što se nije smelo reći, što im je došlo do saznanja“ (Stromata, gl. 5, VEPS, Atina 1956, T. VIII, 414). Na drugom mestu ponovo govori o toj stvari: „Anđeli ostaviše lepotu Božju, zbog lepote koja vene, i tako sa nebesa padoše na zemlju“ (Pedagogos, III, gl. 2, VEPS, T. VII, 196).

[4] „Begunci od Boga, ljubitelji žena, od prijateljstva prema ljudima padoše s neba. Za njih kažemo da su od Boga i sa neba isterani zbog pohote prema ženama“ (Up. P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1959, T. I, 448.).

[5] “Stoga zadržavajući one (anđele) sa ljudima, lukavi gospodar zemlje, istim običajem postepeno privuče porocima i upravlja odnosom sa ženama. Tada, neprimljeni na nebo, zbog grehova u koje se zagnjuriše, odoše na zemlju. Tako ih đavo od Božjih anđela učini svojim pratiocima i pomoćnicima“ (Divinarum institucionum, Minj. P. L. T. VI, k. 330, 331).

[6] Josefus Flavius, Jüdische Altertümer, Uebersetzung von Dr. Fr. Kaulen, Köln am Rhein 1892, knj. I, gl. 3, 1, str. 8.

[7] Up. Die apokryphe Bibel am Rande des Alten Testamentes, herausgegeben von Henry Daniel-Roops, Zürich 1959, 31.

[8] Isto, 32. Da bi se makar donekle upoznali sa ovom apokrifnom knjigom, iznećemo ukratko celo ovo kazivanje.

VI glava
1. Kad se deca ljudska namnožiše, rodiše im se u te dane ljupke i lepe kćeri. 2. No anđeli, sinovi neba, ugledavši ih, poželeše ih, i rekoše jedni drugima: Hajde da izaberemo žene između dece ljudske i potomstvo dobijemo. 3. (Semjasa se poboja da oni svoju nameru neće moći izvesti i da će on sam postati kriv za jedan veliki greh). No svi mu odgovoriše: Svi ćemo mi položiti zakletvu i jedan drugom zaveriti se da ćemo u svojoj nameri izdržati. 5. (Zakletva i zaveravanje). 6. No oni (anđeli) behu dve stotine na broju koji u vreme Jareda siđoše sa vrha gore Jermona, jer su onde svoju zakletvu izvršili i jedan drugome zaveru utvrdili. 7. (Slede imena njihovih vođa.)

VII glava
1. Ovi, dakle, i s njima svi drugi, uzeše sebi žene, svaki izabra sebi po jednu. Tada počeše da im dolaze, i smešaše se s njima, i učahu ih o gatanju i vračanju, da seku korenje i (znanje) o drveću. 2 (Žene rodiše divove, koji sve pojedoše i najzad htedoše i ljude požderati). 5. Tada podiže zemlja kuknjavu protiv čudovišta (str. 32).

VIII glava
1. Azazel učaše ljude da načine noževe i mačeve, štitove i grudne oklope, i pokaza im metale i kovačku veštinu, grivne i nakit, i umetnost, da šminkaju ivice očiju i kapke ukrašavaju. On im pokaza lepo i dragoceno kamenje, i sva sredstva za bojenje, i tok sveta. 2. Tada vladaše velika bezbožnost svuda, oni bludničiše i lutahu i svi njihovi putevi behu pokvareni… 4. Kad ljudi dođoše do propasti, povikaše i njihova vika stiže na nebo (str. 33).

X glava
11. Tada gospod reče Mihailu: Idi sveži Semjasovu i njegove drugove koji su se smešali sa ženama, te se kroz to uprljaše svakom nečistotom. I njihovi će sinovi jedni druge ubijati, a oni će sami pad svoje ljubavi gledati. Stoga ih, za vreme 70 generacija, metni u lance pod brdima zemlje, do dana njihovog suda i njihovog kraja… Uništi, dakle, sve bezbožne duše i sinove stražara, jer su tlačili ljude (str. 34).

XVI glava
Od dana kad su pobijeni, uništeni i smrti predani divovi, duhovi (anđeli) su izgubili svoje materijalno telo; prouzrokovaše kvarenje, a ne snađe ih osuda. Tako će oni stvarati kvarenje do dana vršenja Velikog suda, jer će veliki krug vremena doći do svoga kraja (str. 38).

XVIII glava
Opisuje Enohovo viđenje jedne provalije gde ne beše ni vode, ni ptica, nego beše pusta i strahobna. „Tu sam video sedam plamenih zvezda koje svetljahu velikim ognjem i kad je zapitah o tome, reče mi anđeo: Ova mesta leže na kraju neba i zemlje“ (str. 40).

XIX glava
„Onda mi reče Uriel: Ovde će ostati anđeli koji su se smešali sa ženama. Na razne načine su njihove duše uprljale ljude i oni su ih zaveli na stranputicu da žrtvuju demonima kao bogovima, do dana Velikog suda, kad će po presudi biti uništeni. A njihove žene, koje su anđele zavele, biće pretvorene u Sirene“ (str. 40).

[9] Up. II. Trembelas, n. d. 449.

[10] Tum. Jovan. Evanđ., deo VI, gl. 42, VEPS, Atina 1957, T. XII, 40, 590.

[11] Isto, 50.

[12] Beseda na Postanje, Tvorenija… v russkom perev., S. Peterburg 1898, T. IV, 203.

[13] Isto, 204.

[14] O devstvenosti, 5, VEPS, Atina 1963, T. 33, 61.

[15] Tvorenija, v russkom perev., Kijev 1907, O gradu Božijem, knj. 15, gl. 23, str. 124, 125.

[16] Isto, 123. No što se tiče demona, izgleda da je Avgustin smatrao mogućim njihovo mešanje sa ženama, jer kaže: „Ja se ne rešavam da dam kakav bilo određeni zaključak u odnosu na to da li mogu kakvi bilo duhovi, koji imaju tela iz vazdušnog elementa… imati takvu vrstu pohote da stupe na taj ili drugi način u vezu sa ženama, osetljivo za ove poslednje“ (Isto).

Verovanje u mogućnost ovakve veze bilo je kod sviju starih naroda. U našem narodu, do najnovijeg vremena, verovalo se da vukodlak, ili vampir, dolazi svojoj ženi i spava s njome, „i kažu da to dijete nema kostiju koje se rodi s vukodlakom“ (Vuk St. Karadžić, Rječnik, Beograd 1973, 42).

[17] N. d. 126.

[18] N. d. 43.

[19] Isto.

[20] Mih. Heraskov, Rukovodstvo k posljedovateljnomu čteniju Pjatoknjižija Mojsejeva, Vladimir 1888, 66.

[21] N. d. 123, 124.

[22] Dr Justin Popović, Dogmatika, Beograd 1932, T. I, 227.

[23] U kazivanju Josifa Flavija, pobožnost potomaka Sitovih tokom sedam kolena iznenada se prekida, te oni na neobjašnjiv način padoše u takvu pokvarenost da i anđele Božje navedoše na greh i pokvariše. Tumačenje Otaca i učitelja, videćemo, izlaže jasno uzrok pada ovih ljudi i uzrastanja u zlu do toga stepena da je moralo doći do intervencije Božje potopom.

[24] N. d. 204.

[25] N. d. 123, 124.

[26] N. d. 43, 44. Arhim. Joil Janakopulos smatra verovatnim da je prva između kćeri čovečjih preko kojih se sjediniše, bračno povezaše dve grane, Sita i Kajina, i od kojih proiziđoše telesno divovi, a duhovno kvarenje ljudi, bila Noema, sestra Tovelova (Post. 4, 22) – N. d. 78. Noema jevr. znači lepa, lepotica.

[27] Tvorenija… v russkom perev., 1896. g., T. VI, 336.

[28] Lekcije…, Beograd 1908, 79; Andrucos, Dogmatiki, Atina 1956, str. 124, prim. 1.

[29] N. d. 205.

[30] N. d. 120.

[31] N. d. 206.

[32] Evangelička crkva u Nemačkoj, u tumačenju navedenog mesta 6. gl. Postanja, ne prihvata tumačenje Otaca Crkve, da je tu reč o bračnoj vezi između pobožnih sinova Sita i bezbožnih kćeri Kajinovih. U duhu Denikenovih izlaganja o povremenoj poseti vanzemaljskih bića zemlji, smatra se da je osnov ovog biblijskog kazivanja „provala jednog tajanstvenog, nadzemaljskog sveta u zemaljsku stvarnost. Ljudi koji su pokušali da se samovoljno održe nasuprot Bogu, bili su sredstvo strašne nadsvetske sile koja je prodrla u njihov život i u njihov svet. Duhovna, moralna pokvarenost u koju su oni time pali… I nikakvo tako moćno razviće snage… nije u stanju zaustaviti ovu pokvarenost“ (Stuttgarter Jubiläumsbibel mit erklärenden Anmerkungen, Stuttgart, 1937, str. 10). Smatram da izneto otačko tumačenje jasno objašnjava uzroke pada prepotopnih ljudi i da nema potrebe posezati za rđavim uticajem vanzemaljskih bića na ljude.

[33] Prof. V. Čajkanović, Mit i religija u Srba, Beograd 1973, 243.

[34] Biblija i društvo, N. Sad 1979, str. 76; 110, prim. 31.

[35] Isto, 76.

[36] Tvorenija, 206.

[37] Isto.

[38] Isto 128.

[39] Isto 45.

[40] Isto 207.

[41] Janakopulos, n. d. 80.

[42] N. d. 45.

[43] Zagreb 1968, Uvodi i napomene, str. 244.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *