NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Slikanje lika Hristovog i Svetih

 

PITANJE: U nedavno objavljenom odgovoru, na pitanje o kosi klirika, izneli ste da je izvesno, prema kazivanju Svetog apostola Pavla, Isus Hristos strigao kosu, po propisu kojeg su se držali i ranije i savremeni mu Jevreji.

Koliko znam, u crkvama i manastirima, u savremenim i starim, na freskama i ikonama, ne samo kod nas nego u Grčkoj, Rusiji i drugim pravoslavnim zemljama, Hristos se slika sa dugom kosom.

Ako je vaše izlaganje tačno, kad i kako je došlo do toga da se i na Istoku i na Zapadu, u pravoslavnim i rimokatoličkim crkvama On redovno slika sa dugom kosom?

 

ODGOVOR: Po tom pitanju, unekoliko je rečeno na kraju odgovora za savremeno puštanje duge kose klirika i laika.[1] No sada postavljeno pitanje svakako zaslužuje da se ova stvar razmotri detaljnije i jasnije.

Pre svega, treba ukazati na činjenicu, uočenu odavno, da pored mnoštva obaveštenja o životu, učenju i delima Gospoda Isusa Hrista, u Evanđeljima i drugim knjigama Novog Zaveta, ne nalazimo ništa o Njegovom liku i telesnom izgledu, tako da o tome nemamo direktnih, autentičnih saznanja.

Prvo vreme nastanka Crkve bilo je vreme gonjenja kako sa strane Jevreja, tako i neznabožaca, kad je sve staranje vernih bilo zauzeto Gospodnjim učenjem o cilju života, spasenju, zadobijanju Carstva Nebeskoga, zajedničkoj molitvi, pristupanju Svetoj Tajni Evharistije, itd. Onome, dakle, što je davalo snagu da se gonjenja izdrže. Sve drugo ostavljeno je po strani, pa i pitanje o telesnom izgledu Njegovom.

S druge strane, tada se nije ni moglo misliti o slikanju lika Njegovog, ni Svetih, zbog suviše strogog stava judaizma prema drugoj zapovesti Dekaloga, kao i mogućnosti profanacije od strane neznabožaca. Zbog toga se moralo pribeći simvolizmu, predstavljanju Isusa Hrista u obliku Dobrog pastira sa ovcom na ramenu, žrtvenog jagnjeta, ribe (zbog akrostiha IHTIS – grčki naziv ribe – Isus, Hristos, Theu, Iios, Sotir = Isus Hristos, Sin Božji, Spasitelj); ribe sa kotaricom hlebova – simvolu Svete Tajne Pričešća, itd.

Međutim, u drugom veku, Sveti Irinej Lionski, pišući protiv jeresi, pominje gnostika Karpokrata iz Aleksandrije. Pominje i neku Marcelinu „koja je u Rim došla pri Anikiti episkopu (157-168. godine), i beše zadojena za tu nauku (Karpokratijana)“; pominje i njegove druge pristalice. Pa dalje piše: „A oni imaju slike urađene bojama, a neke i od druge materije, govoreći da su lik Isusov načinjen od Pilata, u vreme kad je Isus boravio sa ljudima. Njih uvenčavaju vencima i postavljaju zajedno sa predstavama filosofa Pitagore, Platona i Aristotela i drugih. I ostalo im poštovanje ukazuju, kao što obično neznabošci čine“.[2]

O Karpokratu, njegovoj nauci i pristalicama piše u III veku i Ipolit Rimski, veleći da oni govore za Isusa, da je rođen od Josifa i Marije i sličan ljudima, ali pravedniji od ostalih, pa onda ukratko: „I prave slike Hristove govoreći da su nastale u vreme Pilatovo“.[3]

Verni su tako bili prinuđeni da se bore kako protiv gnostičkog jeretičkog učenja, tako i po pitanju ovih slika. Nemajući podataka o liku Hristovom u novozavetnim knjigama, morali su se obraćati starozavetnim proroštvima o Njemu. Tako već Sveti Justin Mučenik (oko 150. godine), oslanjajući se na kazivanje Proroka Isaije: „Videsmo ga i ne imaše izgleda ni lepote, nego izgled njegov ružan i unižen mimo sinova ljudskih“ (Isa. 53, 2-3), kazuje, u razgovoru sa Judejcem Trifonom, da je Hristos bio ružnog izgleda. Isto shvatanje ima Kliment Aleksandrijski, Origen, Sveti Vasilije Veliki, Kirilo Aleksandrijski, Teodorit. Na Zapadu Tertulijan i Kiprijan Kartaginski.[4]

Slobodom hrišćanstva, dobijenom od cara Konstantina, kad gonjena Crkva i verni izlaze iz katakombi, šuma i pećina gde su se krili, počinje snažno i njen spoljašnji razvoj: podizanje hramova, razviće bogosluženja, organizacija crkvenog javnog života u celom carstvu, slobodno propovedanje evanđelske nauke, književnost, donošenje kanonskih propisa na pomesnim i vaseljenskim saborima, itd. No pri svemu tome, shvatanje o ružnom izgledu Hrista ostaje i dalje.

Tek će Sveti Jovan Zlatoust, kako primećuje D. Ikonomidis,[5] ukazati na proroštvo cara Davida, koji u psalmu 44, 1-7, govori o Mesiji-Caru da je: „Krasan lepotom iznad sinova ljudskih“. U tumačenju toga psalma Sveti Jovan kaže: „Smatram da prorok govori o Hristu… Ispunivši se nadahnućem, on već besedi Njemu i Njemu upućuje svoju reč. Pri tome ne govori u upoređenju. Nije rekao „krasniji“ (grč. oreoteros), nego „krasan“ (grč. oreos) lepotom. Drugo je, veli, ova (Njegova) lepota, drugo ona (sinova ljudskih). I vidi kako on najpre o ikonomiji počinje reč“.[6]

Dalje se Sveti Jovan obraća onom drukčijem kazivanju, proroka Isaije, i kaže: „Kako, dakle, drugi prorok govori: Videsmo ga i ne imaše izgleda ni lepote, nego izgled njegov ružan i unižen mimo sinova ljudskih. Ne govori (on) o ružnom izgledu – nikako – no o uniženju (Hristovom) (U peri amorfias legon, mi genito, ala peri tu evkatafronitu). Pošto je jedanput pristao da postane čovek, (Hristos) je prošao sve stepene uniženja: Nije sebi izabrao za mater caricu; u pelenama je bio položen ne na zlatni krevet, nego u jasle; nije gajen u velikolepnom domu, nego u bednom domu drvodelje, … trpeo je uvrede, prezir, progone, gonjenje… . Zbog toga ovaj kaže: Videsmo ga i ne imaše izgleda, ni lepote, a onaj: Krasan lepotom iznad sinova ljudskih, pokazujući blagodat (grč. harin), mudrost, nauku, čudesa…“[7] „Takođe i zato što je pretrpeo smrt, sramotu i prokletstvo…, bio osuđen kao zločinac. Stoga je njegov izgled bio unižen“.[8] Na Zapadu, ovakav stav imali su Blaženi Jeronim i Avgustin.

Kako proroštvo psalma 44 (45), tako i ono proroka Isaije, prema Svetom Jovanu Zlatoustu, kazuje da tu nije reč o Hristovom spoljašnjem liku, nego o božanskoj blagodati u Njemu i uniženju od ljudi. Na taj način, kad se i u kakvom obliku javlja i kod ortodoksnih hrišćana prikazivanje Njegovog lika, ostaje i dalje otvoreno, a time na nama preuzeta obaveza da na to pitanje odgovorimo.

Dobijanjem slobode, prestali su uglavnom razlozi da se Hristos i dalje predstavlja samo simvolički i alegorijski. Sem toga, postojanje njegovih likova kod gnostika bilo je stalni izazov i za pravoslavne. Uz to, proročka kazivanja o Njemu u Starom Zavetu takođe su pobuđivala da se njegov čovečiji lik nađe pri molitvi vernih.

Svakako da se prve ikone Hristove nisu mogle pojaviti u sredini hrišćana iz judejstva, nego među vernima iz neznaboštva, koji su iz detinjstva navikli da gledaju predstave bogova i znatnih ljudi. Postavši hrišćani, svakako su primetili simvoličke predstave Dobrog pastira, i drugih, da su prikazane na antički način, te nije bilo teško da se i lik Hristov javi sa oznakama antičkog slikarstva: Hristos – Emanuil, bez brade i sa kratkom kosom, a onda i lik sa bradom i dugom kosom.[9] Određeno reći kad se to zbilo, za sada nismo u mogućnosti.

Najverovatnije da je počelo u četvrtom veku. Istoričar Jevsevije († 339. g.) u pismu Konstanciji carici, koja je od njega tražila da joj pošalje ikonu Spasiteljevu, odgovara da traži nemoguće.[10] U drugoj polovini IV veka Sveti Vasilije Veliki piše: „Po od Boga nazvanoj nam čistoj veri hrišćanskoj, priznajem, ispovedam i Bogorodicu, Svetu Mater koja je Njega po telu rodila. A primam Svete Apostole, proroke i mučenike i prepodobne… Stoga i njihove likove (grč. haraktiras) poštujem i klanjam im se. Osobito onih predanih od Svetih apostola i nezabranjenih, nego u svima našim crkvama naših predstavljenih“.[11] Sveti Vasilije tu ne pominje likove Isusa Hrista. Ali će svakako biti da je tada bilo i njih, dok već početkom petog veka, kao što će se docnije videti, ima mnoštvo Njegovih ikona. Da li je među njima bilo i u ružnom obliku ne znamo, jer ništa nije sačuvano.

Po toj stvari, kad smo već kod psalma 44, treba uočiti da se o Spasitelju govori kao o caru, Njegovoj carskoj odeći, prestolu, oružju u borbi za istinu, dobrotu, pravdu; o Njegovom pomazanju. Isto se kazuje kod proroka Jeremije (23, 5) i Zaharije (9, 9). Dakle, o Njegovoj carskoj službi, pobedi nad grehom, đavolom i smrću i, na kraju, carskom dolasku na poslednji sud.

Onda su uočena i proročka kazivanja o Hristovoj proročkoj službi (5 Mojs. 18, 18), izlaganju u potpunosti svega što je potrebno da ljudi znaju, i koliko mogu da shvate o Bogu, o svetu, o svom spasenju. Zatim o Njegovoj prvosvešteničkoj službi (Ps. 110, 4; Posl. Jevr. 6, 20; 7, 21), pri čemu se shvata da je On i prvosveštenik i žrtva, „Onaj koji prinosi i koji se prinosi“, kako se kazuje u molitvi Liturgije Svetog Jovana Zlatousta.

Ova dogmatsko-liturgička shvatanja, i na Istoku i na Zapadu, snažno delujući i na prikazivanje lika Hristovog, dovela su do mnoštva ikona, tako da već u V veku Blaženi Avgustin kazuje: „Telesni Gospodnji izgled, od mnoštva načina sagledavanja, predstavlja se raznoliko“.[12] U IX veku, patrijarh Fotije u istom pravcu stavlja pitanje: „Koja je predstava lika Hristovog istinska? Da li ona Rimljana, ili ona koju slikaju Indi, ili Grci, ili Egipćani, jer nisu jednake jedne sa drugima?“ Odgovarajući sam na to pitanje, patrijarh stvar rešava – kako navodi K. Kallinikos – tako što upoređuje razlike ikona Hristovih sa razlikama prevoda Evanđelja na raznim jezicima. „Kao i onde što se ne traži jednakost pisma, zvuka i reči, nego smisla, u kome se jedino traži bogonadahnutost, tako je i ovde spoljašnje drugostepeno, a unutrašnje znači sve“.[13]

Tako se, tokom vremena, hrišćansko slikarstvo oslobodilo primarnog simvolizma, ne padajući u antički estetizam, nego dobijajući prevashodno dogmatske liturgičke, etičke i pastirske oznake u kome se pravcu vizantijska ikonografija sve više uzdizala i razvijala. A njena suština sastoji se u naporu da predstavi i telesnu i duhovnu stranu svetih ličnosti, preko zemaljskog – čoveka nebeskog, preko smrtnog – besmrtnog, koji je skinuo starog čoveka koji propada u željama varljivim i obukao se u novog, sazdanog po Bogu u pravednosti i svetosti istine (Ef. 4, 22-24). Ona obraća pažnju da izobraženi Sveti ima svoj istorijski lik, ali telesne oblike ne daje po strogo anatomskim i fiziološkim oznakama, jer se ovde ne radi o predstavljanju telesne stvarnosti same po sebi, nego kao nosioca duhovne. Ide se, dakle, u pravcu potčinjavanja telesnog duhovnom, prolaznog neprolaznom.[14]

Zbog toga ikona Bogočoveka Hrista ne može da bude portret jednog velikog učitelja u broju velikih ljudi ovoga sveta, jer bi to bilo jednostrano prikazivanje samo Njegove čovečanske prirode. Vizantijska ikona teži da nam prikaže Bogočoveka, ličnost u kojoj „obitava sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2, 9). Ono, dakle, šta je sagledao Sveti Jovan u Hristu kad mu je došao na Jordan da ga krsti: Ja sam video i zasvedočio da je on Sin Božji… Jagnje Božje koje uzima na se grehe sveta (Jov. 1, 34, 29). Što je video Natanailo: Ravi, ti si Sin Božji, car Izrailjev, i apostoli, ostavljajući sve i polazeći sa Njim, na jedan Njegov poziv (Jov. 1, 49; Mt. 5, 20, 22).

U istom smislu, ikona Svete Bogorodice treba da prikaže ne jednu devojku, kakvih je bilo u Nazaretu, nego devojku koja je zbog svoje duhovne lepote (sva lepota kćeri careve je iznutra – Ps. 44, 13), izabrana između sviju naraštaja da bude mati Sina Božjega i stoga „časnija od heruvima i neuporedivo slavnija od serafima“. U njenom liku, dakle, treba da nam se prikaže ostvarenje jedne od osnovnih tajni naše vere – rođenje u telu Sina Božjega, radi nas i radi našega spasenja.

Ikone Svetih, u liku istorijskih svetih ličnosti: apostola, mučenika, episkopa, mirjana, sa njihovim prepoznatljivim oznakama, treba da prikažu ljude koji su otvorili vrata svoga srca Sinu Božjem, kao apostol Pavle, te s Njim zajedno mogu reći: Ne živim više ja, nego živi u meni Hristos (Gal. 2, 90). Ne, dakle, da ih predstave ma kako lepim, ali ipak samo zemaljskim, truležnim, kakvi su bili pre, nego kad su stekli blaženstvo, postali sveti. Na taj način da ikone posluže i nameni Crkve, da i sada i svagda budu uzor, podsetnik vernima da se svetost može postići na ovom svetu, i kojim to putem i načinom.[15]

Taj osobiti značaj vizantijske crkvene ikonografije lakše ćemo uočiti ako ju uporedimo sa zapadnom, renesansnom umetnošću, čiji duh vlada na Zapadu i danas, prodire i u Grčku i ostale pravoslavne zemlje. U njoj su i predstave Svetih, koje su dali najveći umetnici, u stvari umetnički nesumnjivo vrlo uspeli portreti ljudi ovoga sveta. Suviše tela, suviše zemaljskog, likovi pred kojima se „ne može moliti Bogu“, kako odlučno kazuje protojerej Sergije Bulgakov. Dok je još kao laik, profesor univerziteta i marksista, bio u Rimu, i u Sikstinskoj kapeli video Rafaelovu Madonu, on se divio i velikom umetniku i umetničkom delu. No postavši verujući, a onda i pravoslavni sveštenik, posle više godina ponovo je posetio Sikstinsku kapelu, i o tadašnjem utisku kazuje: „S naporom od uzbuđenja podižem oči. Prvi utisak je bio da nisam došao na pravo mesto i da preda mnom nije Ona… Čemu tajiti i pretvarati se? Ja tu nisam video Bogorodicu. Ovde jeste lepota, ali samo divna čovečanska lepota, sa njenom religioznom dvosmislenošću, no, sve u svemu … bezblagodatnost. Moliti se pred ovom slikom? Pa to bi bilo hulno i nemoguće! … Tvrdim čovečjim korakom hoda po pustim teškim oblacima, kao po okopnelom snegu, mlada mati sa starmalim detetom u naručju. To čak možda nije ni Deva, nego prosto prekrasna mlada žena puna čari, lepote i mudrosti. Nema ovde ni pomena o devstvu, a kamoli o prisnodevstvu, naprotiv, ovde caruje nešto sasvim suprotno – ženstvenost i žena, pol …

Videvši ovu telesnost, odjednom je zablistala preda mnom mudrost pravoslavne ikone. Ja sam jasno osetio i pojmio da se upravo naša ikona izlečila od zanesenosti Rafaelom kao i od čitave naturalističke umetnosti Zapada. Ona mi je otvorila oči za taj vapijući nesrazmer između sredstava i zadataka. U asketskom simbolizmu strogo vizantijskog ikonopisanja leži, pre svega, svesno odbacivanje i savladavanje tog naturalizma kao neupotrebivog i neprikladnog.

Kroz taj asketski simbolizam izbija znanje da je svet u natprirodnom, blagodatnom stanju. Zato ikona nema veze sa portretisanjem, jer se u njemu neizbežno krije naturalizam…

Ovim je predodređena sudbina cele Renesanse, kako u slikarstvu, tako i u vajarstvu i u neimarstvu. Renesansa je stvorila umetnost, na visini čovekove genijalnosti, ali ne i na visini religioznog nadahnuća.

Takođe ikone mogli su da naslikaju samo ljudi duhovne čistote koji su živeli verom koja je i stvorila te svete ličnosti. Oni se Bogu mole, poste, svesno se uzdržavaju od telesnog uživanja, pohote. Duša tako očišćena, dostiže smirenost i udostojava božanske blagodati, kojom oni jasno mogu da sagledaju duhovnu lepotu, svetost i onda kičicom da je izraze.

Lepotu te ikonografije ne mogu shvatiti i prihvatiti ljudi zarobljeni duhom ovoga sveta ni sada ni Prosvećenosti i Renesanse, okrenuvši se vraćanju uzorima starog grčko-rimskog roditeljstva slikarstva i vajarstva, oni su se okrenuli i prehrišćanskom shvatanju cilja i načina života.

Renesansni slikari, ma koliko bili obdareni i obrazovani, no živeći neevanđelskim životom, slikajući Svete, mogli su da ih vide samo kao lica ovoga sveta i da ih kao takve i predstave, ma koliko umetnički savršeni. A takve su slike odgovarale i bogatim svetovnjacima, umnogome i sveštenicima, koji su isto tako živeli i te slike naručivali za crkve i domaće potrebe. Njena lepota ne odiše svetošću, nego je to neko dvosmisleno demonsko svojstvo, koje odzvanja prazninom, i zato tamni osmeh lebdi na usnama Leonardovih junaka. Za tu renesansnu lepotu ne bi se moglo reći da bi ona mogla „spasti svet“, jer i njoj samoj potrebno je spasenje…

U ovom Rafaelovom slikanju Madone potajno se oceća muška osećajnost, muška zaljubljenost i pohota… I opet me nametljivo ozari misao: koliko mudro, s kakvom nepogrešivošću ovde postupa crkvena ikonografija, kad ne popušta pred sentimentalnošću i ne dozvoljava nikakvu čulnost…

Ta zapadna familijarnost sa Božanstvom, ta mistička sekularizacija, pripremili su opštu sekularizaciju, trijumf paganskog pogleda na svet, čije oruđe i žrtva behu stvaraoci Renesanse. Lepota, dvosmislena i zavodnička, zaklanja duhovni svet sa ružičastim oblakom, a umetnost se pretvara u magiju lepote…

Duhovna bolest… skrivena je kao zaraza u samom stvaralaštvu Renesanse, u vidu njenog paganstvujućeg hrišćanstva, u onim slikama rađenim po hramovima, kao da su ikone, a u stvari te slike nisu dopuštale nikakav religiozni molitveni odnos prema sebi, i ta njihova odbojnost bila je utoliko veća ukoliko su one bile umetnički savršenije. A to što sam ja tako duboko osetio u Sikstinskoj kapeli može se primeniti i na religiozno slikarstvo Renesanse u celini. Ono se svodi na srozavanje Božanskog na samo čovečansko, na ovozemaljsko: estetizam se nudi kao zamena religije, a naturalizam kao sredstvo ikonografije“.[16]

Prema svemu izloženom, pogotovo u odgovoru na pitanje o kosi klirika i vernih u sadašnje vreme, iznetom u pomenutom „Glasniku“, možemo dobiti određen odgovor na postavljeno pitanje. Pri tome neće biti potrebno uložiti mnogo truda oko domišljanja otkud to da se, od starine do danas, u vizantijskoj ikonografiji Isus Hristos slika sa dugom kosom? Treba, naime, samo uzeti u obzir koliko su puta, od trećeg veka do sada, pojedini episkopi, crkveni pisci i Sabori, kao i vizantijski carevi, bezuspešno ukoravali i zabranjivali gajenje duge kose muškarcima. U sredini u kojoj se tokom vekova insistiralo na nošenju duge kose nije bilo teško da se, u cilju opravdanja takvog svoga nastojanja, dodala duga kosa i Isusu Hristu. Savest se lako umirivala prihvatanjem pogrešnog shvatanja Tertulijana i Jeronima da je Hristos kao nazirej nosio dugu kosu. Da to nije tako, izneto je jasno u odgovoru u Patrijaršijskom „Glasniku“ br. 6, 1997. god. Ali time, čak i u sadašnje vreme, pojedini pisci opravdavaju na vizantijskim ikonama usvojeni način slikanja Isusa Hrista „sa dugom kosom, razdeljenom oko lica, po običaju nazireja“.[17]

Gledajući takav vekovni lik Hristov na ikonama i freskama, on nam je postao već toliko normalan i prirodan da bi nam sada sa kosom do ramena izgledao potpuno stran, da ne kažem neozbiljan i neprihvatljiv. I to ne samo kod grka, nego i kod nas Srba, Rusa i ostalih pravoslavnih naroda.

Svakako da zbog toga značaj vizantijske ikonografije neće izgubiti ništa od svoje stvarne vrednosti.

 

Hristos Pantokrator, ikona, prva polovina VI veka, tempera, Sinajski manastir.

 

 

Isus Hristos, detalj sa ikone Sveti ap. Petar, prva polovina VI veka, Sinajski manastir.

 

Raspeće, ikona, VIII vek, tempera, Sinajski manastir.
(Uz članak: Šišanje kose i brijanje brade kod sveštenih lica, knjiga II, strana 208.)

 

Da bi se neposrednije sagledala razlika između vizantijskog i zapadnog crkvenog slikarstva, na sledećim stranama ovoga priloga objavljujemo nekoliko likovnih predstava Gospoda Isusa Hrista i Presvete Bogorodice.

 

Gospod Isus Hristos, ikona oko 1260, manastir Hilandar

 

Isus Nazarećanin, Rembrant, galerija slika Dalem, Berlin

 

Madona (Madonna della seggiola), Rafaelo Santi, Galerija Palotina, Firenca

 

Presveta Bogorodica, ikona oko 1260, manastir Hilandar

 

Presveta Bogorodica, ikona 1350, manastir Visoki Dečani

 

Bogorodica s Bogodetetom (Sikstinska Madona), 1513-1514, Rafaelo Santi, Galerija slika, Drezden

 

Gospod Isus Hristos, freska oko 1309-1316, manastir Žiča

 

Glasnik, novembar 1997.

 

NAPOMENE:


[1] Glasnik SPC 1997, br. 6, str. 93-95.

[2] Minj, P. G. T. VII Kontra heresis, knj. I, gl. XXV, De Karpokrate, k 685.

[3] Vivliothiki Ellinon Pateron ke singrafeon, Atina 1955, T. V, Ippolitos Romis, Kata pason vreseon eleghos, knj. VII, 32, str. 133.

[4] Up: A. Golubcov, Isus Hristos po vnješnjem vidu, Bogoslovskaja enciklopedia Lopuhina, S. Peterburg 19, T. VI, k. 666-667; K. Kallinikos, O Hristianikos naos, III izdanje, Atina 1969, str. 264.

[5] D. Ikonomidis, Hristianiki tehni, Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1968, T. VII, k. 291.

[6] Minj, P. G. T. 55. Tumačenje psalma 44, 4; k. 185. Reč „ikonomija“ označava celokupno delo Spasitelja na našem spasenju, koje Zlatoust ukratko pominje rečima: blagodat, mudrost, nauka, čudesa, stradanje, smrt, Vaskrsenje itd.

[7] Isto.

[8] Tvorenija Sv. Jovana Zlatousta u ruskom prevodu, S. Peterburg 1900, T. VI, Tumačenje na knjigu proroka Isaije, gl. 53, 2-3.

[9] Up. N. Pokrovskij, Isus Hristos po pamjatnikam ikonografiji, Bogosl. enciklopedija, S. Peterburg 1906, T. VI, k. 676.

[10] Up. K. Kallinikos, n. d., str. 264.

[11] Sv. Vasilije Veliki, pismo 360. Julijanu Odstupniku, Minj, P. G. 32, k. 1100 – Kallinikos, str. 263.

[12] Dim. Ikonomidis, Hristianiki tehni u Thriskeskvtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1968, T. XII, k. 291.

[13] K. Kallinikos, n. d. 273-274.

[14] Konst. Kalokiris, Ikonografia vizantini, Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1964, T. V, k. 375-376; 381. Konst. Kavarnos, Vizantijska misao i umetnost, Ikonografija, Teološki pogledi, god. XI, 1978, str. 58.

[15] Isto.

[16] Leonid Uspenski, Na puti jedinstva, Teološki pogledi, 1988, br. 3-4, str. 148-149 (prev. R. Rakić).

[17] Up. Konst. Kalokiris, Ikonografia vizantini, Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia 1964, T. V, k. 375.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *