NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Monahinja Marija
MATI LJUBAV
 
Koliko mogu da se setim svi žitelji ostrva Egine koji su sa nama podelili svoje uspomene su kao karike jednog dugačkog lanca: jedan čovek me je, po pravilu, odmah slao kod sledećeg propovedača. S mati Marijom se desilo nešto drugačije. Pre će biti da su me kod nje doveli Promisao Božija i intuicija. Stekao sam utisak da sam posle susreta s njom pogledom obuhvatio svu Eginu. Nju bismo mogli da nazovemo „mati Ljubav“, „mati Dobrota“ i t.sl. Njen jednostavan osmeh nije upućen samo neposrednom sagovorniku već i svim ljudima i predmetima na koje pada njen pogled. Treba reći da je ona jedini čovek među nama koji je od svetog Nektarija imao koristi i kao od učitelja. Današnja shimnica mati Marija, nekada bajna Mardikula, išla je u školu koju je u manastiru osnovao sveti Nektarije. Da, ona je po njegovom diktatu pisala azbuku na tabli! Ona ima mnogo šta da ispriča. I to vrlo rado čini. Sa osmehom se seća kako joj je sveti Nektarije pomagao da obuje cipelicu – eto takav je dečji nestašluk.
„Često bi se desilo da na jednu nogu obujem cipelicu, a drugu nosim na ramenu i idem da me on obuje… Vladika. Htela sam da baš on to uradi!“ „Dete moje, Hristos s tobom, idi kod mati Akakije da te obuje.“ „Ne! Neću da me obuje mati Akakija, hoću da me ti obuješ, ti si moj deka.“ Mnogo sam ga volela. A i on mene. Često mi je sipao bombone u kecelju.
Vidi šta smo jednom uradili. U maloj pećini pored manastira sakrili smo lutku, zatim sam ja krišom od Vladike u manastiru uzela ulje i zapalila kandilo u pećinici. Ljudi su prolazeći tuda uveče videli da nešto svetli. Stene su bile veoma strme. Tada se Vladici obratio Janis Dzanos, koji je imao polja pored manastira i rekao: „Vaše Preosveštenstvo, u manastiru gori sveti oganj!“ Posle nekoliko dana, kad su i drugi ljudi počeli da mu govore o vatri, Vladika je odlučio da ode i vidi to mesto. Prvo nas je upitao da li mi nešto znamo. Nešto je predosećao. Morala sam da mu priznam, sve sam mu ispričala, ali onako kako je to meni odgovaralo: „Vaše Preosveštenstvo, Afrodita ima lutku. Ukrala ju je od mene! Donesite mi je, inače će mama da me grdi. Išli smo u pećinu i palili kandilo. Donesite mi je.“ Vladika nas nije grdio. „Deco moja,“ reče on, „neka vas Gospod prosveti. Daj Bože da se ovde zaista zapali sveti oganj. Nikome neću ispričati o vama, ali ću u svojoj propovedi objasniti kakva je to svetlost bila zato što ljudi svašta misle o tome.“
U nedelju je tako i učinio: „Braćo, ono što ste videli noću pored manastira nije bio sveti oganj. To su se deca igrala i zapalila vatru tamo. Svi smo mi ljudi grešni. Da bismo bili udostojeni da vidimo znamenje treba da imamo jaku veru. A mi je nemamo.“ I to je govorio čovek čija vera je bila čvrsta kao stena.“
„Mati, koliko je meni poznato vi ste jedna od danas malobrojnih ljudi koji su prilično dobro poznavali svetog Nektarija. Vaša kućica stoji baš preko puta manastira. Naravno, vi imate šta da ispričate.“
„Pre svega treba da znate da je Vladika bio veoma dobar čovek. Na Eginu je doputovao 1906. godine. Prvo je imao malo monahinja. Kseniju, Akakiju, Haritinu i Hristodulu. A zatim je Vladika u manastir primio Afroditu – moju sestru od strica (to je monahinja Agapija, kasnije Nektarija) s kojom sam zajedno odrasla i mnogo drugih devojaka.“
„Hteo bih da vas upitam da li se sećate kako je Vladika služio i propovedao?“
„Naravno da se sećam. U svojim propovedima je uvek bičevao podlost i lopovluk. Tada je kod nas bilo mnogo prevaranata. Mnogi su skitali po planinama, neki su dezertirali iz armije i živeli u pećinama. Govorio je vrlo jednostavno i razumljivo. I predivno je služio. Znate li šta je bilo neobično? Kad sam se pričešćivala iz njegovih ruku odmah bi me obuzimao san. U meni se razlivalo neko blaženstvo! Ništa više nisam želela. Osećala sam da je Sveto Pričešće najvažnije u životu i više mi ništa nije bilo potrebno, samo da zaspim kao dete u majčinom naručju.“
„Čuo sam, mati, da je Vladika bio veliki molitvenik…“
„Sećam se kako se jednom molio na kolenima sedam sati bez prestanka. On je i nas decu često vodio sa sobom i peli smo se s njim na planinu. Vladika nas je satima učio da izgovaramo „Raduj se, Presveta Vladičice!“ Jednom mama nije znala gde sam i krenula je da me traži. Otrčala je do mora, u grad, gde sve nije bila. Zatim je na kraju odlučila da ode u manastir. U Vladikinim odajama je sve zatvoreno, sestre su na poslušanjima. Pita Nektariju da li me je videla, a ova odgovara da nije. A mi smo bili na vrhu planine – Vladika, moje sestre od strica Marija i Kula Mira, još dve monahinje i ja. Popeli smo se još dalje iza crkve Svetog Dionisija, gde je brdo sa kapelicama – na sami vrh! Vladika nas je stavio da kleknemo na kolena i učio nas je da se molimo. Učio nas je da pravilno izgovaramo „Oče naš…“. Da izgovaramo, a ne da žvaćemo reči, da izgovaramo polako i jasno. „Reči treba izgovarati sa skrušenošću i strahopoštovanjem, deco moja,“ govorio nam je. „Ono što izgovarate morate da osetite u sebi.“ I on je klečeći, podizao svoje ruke i kao da se prenosio u drugi svet. A mi deca smo ga gledali širom otvorenih očiju. Kad smo završili sa molitvom vidimo kako trči otac Venijamin. Rekao je da nas traže.
Počesmo da silazimo. Ispred – Vladika, a iza idemo mi i igramo se. Sveti Nektarije nam je naredio da skupljamo kamenje sa staza da se niko ne bi spotakao. Na kraju siđosmo. Dole su nas čekali roditelji. Moj stric Manolis, otac mojih sestara, videvši nas izdaleka povika: „A sad ću da uzmem veliki štap i da vas istučem!“ Sestre priđoše Vladici i rekoše da su se roditelji jako zabrinuli. Posle toga me je mama prekorela: „Jako smo se zabrinuli, zašto nas niste obavestili?“ „Dete moje,“ odgovorio joj on, „išao sam da se molim. A deca su krenula sa mnom, nemojte da ih grdite. Sve im je bilo na korist. Njihova dečija srca i prostodušnost pomažu u molitvi.“
„Mati, takođe sam mnogo čuo o prostodušnosti svetog Nektarija. Kažite nešto o tome.“
„Dete moje, Vladika je u manastiru išao sa skufijom na glavi i sa malim krstom. Nije nosio ni krst sa ukrasima, ni klobuk, ništa slično. Šio je papuče za sestre i popravljao ili pravio obuću. Mnoge je naučio da prave obuću, naročito Teklu. Imam jedan par obuće iz tog vremena. Ne nosim tu obuću, čuvam je kao svetu uspomenu. Te papuče obuvam samo u onaj dan kad se pričešćujem. Napravili su mi ih sam sveti Nektarije i Tekla…
Da ispričam još nešto o njegovoj prostodušnosti i dobroti. Ako bi Vladika video prljavo dete uzeo bi ga za ruku i sam odveo da se umije. Tada sam imala šest godina. Do devet godina, odnosno dok nisam krenula u školu sam Vladika mi je davao časove. Sva deca u kraju – ja, Panajota Vatikiotu, Marianfa Radi i druge – azbuku smo naučile iz usta svetog Nektarija. Sveti Nektarije je bio dobar, kao pravi otac! Tada su naši roditelji pekli đevreke od ječma, a mi bismo ih nosili njemu, svako dete. „A evo jedan đevrek ćemo da blagoslovimo i da ga podelimo na parčiće, da biste i vi malo jeli,“ govorio je. „Hvala vam, deco moja, Gospod će vam vratiti za taj đevrek!“
Često smo trčali oko njega, smejali se. Ponekad smo krali krastavce iz povrtnjaka čika Manolisa Mirasa i nosili ih Vladici. A on nas je grdio: „Zašto uzimate tuđe? To je greh…“ „Ja, oče, kradem krastavce od njega zato što me on bije kaišem,“ nalazila sam opravdanje.“ „Svejedno nemoj to više da radiš. To nije dobro.“
Često smo ga viđali kako radi zajedno sa radnicima. I nama je davao korpice i govorio: „Deco, daću vam hleba i sira ako očistite ove stazice. Stavljajte po četiri kamenčića u korpicu i nosite. Više ne treba.“ Često bismo iz neposlušanja ili iz šale bacali kamenje gde smo hteli. A on se osmehivao. Nikada nas nije grdio. Bio je tako dobar! Njegovo lice je sijalo i bilo je tako mirno!“
„Čega još možete da se setite o svetom Nektariju?“
„On je bio veoma milostiv. Nikada ne bi čoveku dao da ode, a da ga ne nahrani. Kad su postavljali sto obavezno bi pozvali još nekoga, radnike na primer. Jednom, sećam se kao sad (to sam lično videla), u manastir dođe prosjakinja. Bosa. Čim ju je ugledao Vladika odmah skide svoju obuću i reče: „Dete moje, obuj, a ja ću biti u čarapama.“ I zove Afroditu i moli je: „Donesi mi moje papuče.“ Davao je odeću. Poklanjali su mu razne stvari, ali on nije ništa ostavljao za sebe, sve je delio. Dešavalo se da nabere pregršt kajsija i zove nas: „Dođite, lepi moji, dođite ovamo. Evo, već sam ih oprao.“ „Čime si ih oprao, svojim suzama?“ drsko sam se šalila. A on se dobrodušno osmehivao. Nikada se nije ljutio. Nijedan rođeni deda ne bi bio tako dobar.“
„Mati, čega se sećate iz kasnijeg perioda?“
„Imala sam sedamnaest godina kada su Vladiku poslali u bolnicu „Areteo“; svi su mislili da je običan monah. Zajedno s njim pođoše Afrodita i Jefimija. One su posle toga stalno putovale. Afrodita je dežurala kraj bolesničke postelje, a uveče je dolazila kod mene u školu. To je bila Kraljevska škola u Atini u kojoj sam učila da krojim i šijem. Tamo mi se desilo iskušenje od kojeg devet godina nisam mogla da se izbavim. Po nauku lukavog sve sam grdila i svakome otkrivala ono što je učinio. Svakoga dana su mi čitali molitve Vasilija Velikog, svenoćno bdenije svako veče, najstrožiji post. Pričešćivala sam se svaki drugi dan. Potpuno uzdržanje u svemu. Celo ostrvo Egina zna za to.
Otac Sava Kalimnij i otac Venijamin odlučiše da me odvedu kod čudotvorne Tinoske ikone Majke Božije (na ostrvu Tinos). Sa nama je krenuo i otac Pantelejmon Fostinis. Osam dana sam bila kao oduzeta. Pred ikonom se nešto u meni preokrenulo i postalo mi je lakše. Nestao je i deo vizija, kako rekoše oci. A u potpunosti sam se čudom iscelila. Jednom sam u hramu ugledala našeg Vladiku – svetog Nektarija. Približio mi se. Ne, nisam spavala. „Ne boj se,“ reče mi. „Iscelićeš se. Sada idi kući i jedi malo. Znaš šta treba da jedeš? Samo pasulj i ništa više.“ Zaista, kad smo došli kući moja mama je kuvala pasulj. A posle toga me poslaše u manastir i zamonašiše. Potpuno sam se iscelila. Slava Bogu!“
„Mati, a šta znate o klevetama koje su pričali protiv svetog Nektarija? I vi ste to doživeli?“
„Klevete su poticale od surove majke naše drugarice Marije koja je i dan-danas živa, sad se zove Ksenija i invalid je. Tako je dopustio Gospod. Devojka je rešila da ode kod Vladike zato što ju je njena mati, svećarka, terala da se na silu uda za Georgija Murtzinosa – bakalničara. Devojka nije htela da se udaje. Bila je jako mlada i vrlo lepa. Udaja joj nije ni padala na pamet. Dakle, ona ode u manastir. Vladika ju je pažljivo saslušao. Video je da devojka nipošto ne želi da se vrati kod majke i dao je naredbu da se smesti u keliju sa jednom monahinjom. Akakija ju je uzela kod sebe. Svećarka je htela da zapali manastir. Dovezla je islednika, govorila da su joj nasilno oduzeli kćerku. Islednik je prvo otišao kod igumana Hrisoleonidijskog manastira, Lavrentija, i vrlo drsko počeo da ga prekoreva: „Čime se to, vi monasi, bavite u manastirima?“ „Kako čime? Molimo se, održavamo crkvu, radimo razne poslove.“ „Priča se da je Vladika našao sebi mladu devojku.“ „Gospode pomiluj! Da su mu bile potrebne mlade,“ usprotivi se otac Levrentije, „on bi ostao u Atini, ne bi došao u pustinju…“
Sa Vladikom su bile slepa mati Ksenija, Akakija i Jefimija. Sve one su njegova duhovna deca, dolazile su kod njega na ispovest još u mladosti. Sećam se kako smo skupljali sve kamenje u selu Kondo da njime gađamo islednika. Vladika nam je zabranio. A islednik je vukao sveca za mantiju i vikao: „Gde si sakrio decu koju si imao od ove devojke?“ „Ona je anđeo, malo dete,“ odgovori mirno Vladika. „Zar ne vidite?“
Bilo je i suđenje, i pokazalo se da je sve to kleveta. Devojčicu je uzela Vasiliki Zaneti dok se sve ne slegne. A posle ju je uzela gospođa Zerva, majka Ifigenije Ksidea. U to vreme svetog Nektarija više nije bilo među živima. 1928. godine odvezla sam je u hram svete Varvare u Asomati. Nosila sam joj odeću i obuću da nekako stane na noge. Tamo je živela 23 godine. Njena majka je na kraju proterana na ostrvo Sifnos, zatim na ostrvo Siros. Tamo je, poludela, umrla je sama, u pećini u jadnom stanju…“
„Mati, šta osećate danas, kada već imate shimu, sećajući se svog tako dobrog poznanstva sa svetim Nektarijem?“
„Stekla sam ljubav, dete moje, ljubav prema Hristu. Blagodat sveca osećam i danju i noću. Stalno razgovaram sa Vladikom. Gledam njegovu fotografiju, – vidim ga onakvog kakvog sam ga poznavala i govorim: „Oče, šta čekaš? Vidiš da ne mogu više, bolujem. Sa mnom se dešava to i to, pomozi.“ Razgovaram sa njim kao da je pored mene. Prizivam, dete moje, na tebe i na sve ljude svečevu blagodat i molim ga za zastupništvo pred Gospodom.“
 
Egina, 9. avgust 1987.g.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *