НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Димитрис Павлинерис
МЛАДИЋ ОД ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА
 
Младић од осамдесет година – тако се може окарактерисати Димитрис Павлинерис. Родио се 1907. године. Кућа његових родитеља налазила се поред манастира светог Нектарија. Првих дванаест година живота мали Мицос као да се купао у зрацима светлости и топлине који су се изливали из старца. Играо се поред њега, постављао му питања, она питања која деца обично постављају, слушао је Владикине поуке, од њега се учио црквеном појању. То је можда једини још увек живи човек који је у току тринаест година практично свакодневно виђао и слушао светог Нектарија, свог вољеног „деку“, како га је он тада звао, свог Владику, како га зове данас, после много година када с напором задржава сузе од узбуђења.
Са чика Мицосом сам се упознао у манастирском дворишту после недељне литургије 28. јуна 1987. године. Седео је у келији оца Тимотија Каламбердиса, деведесетогодишњег старца, који је у манастиру служио више од трећине свог живота. Два добра стара друга су натенане беседила. Примише ме љубазно. Отац Тимотије ме познаје од детињства, од онда када ме је овде доводио мој незаборавни ујак – тада викарни епископ – Хризостом Јалурис, старешина храма Светог Спиридона у Пиреју, а касније – митрополит Хиоски. Чика Мицос ме је позвао, како се овде каже да увече свратим код њега „на чашицу“[1]. Пристао сам са великом радошћу. И буквално сам бројао минуте до заласка сунца и доласка вечери. На крају се упутих у госте. Домаћин је био видно узбуђен: „Од самог јутра, чим смо поразговарали – стално се присећам прошлости. Куда год да погледаш, где год да станеш – све подсећа на нашег Владику… Овде је седео, ено тамо је често стајао, на овај камен се наслањао, некада би нешто записивао, из овог бунара је пио воду, а кроз овај прозор би благосиљао нас децу кад смо били болесни.“ Покушао сам да запишем све о чему је чика Мицос Павлинерис говорио.
„Управо овде, где сада седимо расли су код нас дуд и дуња. Ове године нам је дуњу оборио ветар. Ево овде је готово сваки дан Владика долазио да поседи. У хладовиницу. Кад је Владика умро, имао сам већ 13 година, а од 3-4 године сам се врзмао крај његових ногу у манастиру. Кипариси су тада били величине мог штапа. Једном се Његово Преосвештенство и ја задесисмо заједно крај конака. Било је рано јутро. Он је седео и гледао ме и шалио се са осмехом кад ме одједном упита: „А шта ти, Мицосе, желиш да будеш кад порастеш?“ „Појац!“ Слушао сам како је он појао за време службе и то ми се веома свиђало. „Е, па кад хоћеш да постанеш појац хајде да те научим да певаш тропар светом Харалампију. Ено, тамо преко пута стоји капела која је њему посвећена.“
Стајао је поред мене и стрпљиво понављао са мном тропар све док нисам научио. А када смо завршили са учењем ја одмах заборавих тропар! Тако сам и постао чобан магараца, уместо да постанем појац.“
„А какав је био свети Нектарије? Како је изгледао?“
„Био је смирен, добар. Уопште није личио на Владику! Носио је скуфију, ишао са штапом, просто човек очима није могао да поверује да је то митрополит. Заправо, тешко да би рекао и да је монах. Час је прилазио козама, час је с радницима разговарао. Дружио се са свима: и са радницима и с градоначелницима! Замисли, он је сам шио папуче монахињама. Од собице која се налази испред степеништа његове келије направио је обућарску радионицу. Сећам се како сам трчао тамо, свиђало ми се да разгледам ексере. Једном приликом допутовао је ђакон Филотеј Зервакос (он је касније био игуман на острву Парос) да види Владику. Дакле, дошао је, како се прича, у подне у августу. Крај манастирских зидина срео је старца беле браде са сламеним шеширом у старој мантији подврнутој до појаса. Нешто је копао, лопатом је убацивао шут у колица и одвозио га некуда у страну. Ђакону се учинило да је то радник. „Је ли Владика ту?“ упита. „Овде је,“ одговори му радник, „А шта ће ти?“ „Иди и реци му да треба да се видим с њим.“ „Благословите, оче. Причекајте покрај конака, пренећу му.“
После неког времена прилази му Владика, са клобуком, у мантији, која овог пута није била подврнута, без лопате, без пијука и колица. То је он радио на врелом августовском сунцу. Радио је све што је могао: носио је камење, даске, мешао цемент, а био је у поодмаклим годинама. Желим да кажем да се није разликовао од последњег монаха.“
„Чика Мицосе, толико година си овде, немогуће је да не знаш за чуда светог Нектарија. Да ли можда можеш нечега да се сетиш?“
„Испричаћу ти два чудна случаја која су се догодила у мојој кући. Владика је купио креч – да ли је било сто кандара[2] или двеста, не могу да кажем. Овај креч су на коњима носили до наше куће да га гасе. То је било кад се још градио манастир. Код њих горе није било воде па су креч носили до нашег бунара. Радници су узимали воду, гасили креч и у једном тренутку нестаде воде. Пресушио је бунар. Спуштали су ведро, а оно је ударало о камење на дну. Моја бака Хриси седела је за ткачким разбојем и нешто је ткала. Онда устаде, и узевши свој „драгоцени штап“ (дрвени штап, стабло трске) и упути се храмајући код Владике у манастир.
„Нестала је вода,“ рече му, „а креч ће пропасти ако тако остане. Постарај се да га узмеш натраг. Једна ствар је гашени креч, а друго је кад је свеж, претвориће се у камен. Ако се охлади можеш слободно да га бациш.“ „Ако Мајци Божијој буде угодно, тета Хриси,“ одговори Владика, „вода ће доћи у бунар!“
Моја бака (а она је умрла у 90. години, 1917. године) се врати, сећам се, љута. После неког времена ето ти Владике код нас. Бака је била незадовољна што је није послушао, чак није ни устала од разбоја. И даље је седела. „Тетка Ангелика,“ обрати се он мојој мами, „хајде да погледамо шта се дешава код радника.“ Ови су седели испод смокве и јели. Владика их благослови и пожели им: „Добар завршетак посла.“ И више ништа не рече, ништа не упита. После тога сврати у кућу, ево овде, приђе под дуд да попије воде и одмах се врати у манастир.
Мајци није било јасно како то да је рекао „добар завршетак посла“? Па нема воде. Она оде до радника. Замисли, у том тренутку док су седели и јели испод земље се зачуо некакав звук. Помислили су да се бунар срушио. Одмах ускочи Мицос Муртзис, један од радника, најхрабрији, да погледа шта се тамо десило. И шта је видео? Дошла је вода! До на два метра од ивице бунара. Учинило му се да су се можда обрушили зидови и да је због тога дошла вода. Неколико пута је покушао да спусти пуно ведро како би досегао до дна. Чим је ведро „ударило“ о дно било је пуно воде (тамо има 20 метара у дубину) он одмах заплака. А у то време приђоше и други. Свима навреше сузе на очи кад су схватили шта се десило. Да, велики је то светац! А рекао је само неколико речи: „Добар завршетак посла. Даће Мати Божија.“ И отишао. Они почеше да вуку воду и завршише са гашењем креча.
„О каквом још чуду ћеш нам испричати, чика Мицосе?“
„Испричаћу ти о маслини. Ево ова коју ти показујем штапом. Дрво се разболело. На њему су се појавиле црвене мушице које су прождирале лишће.“
„Да ли су то оне које се зову маслинова рђа?“
„Не. Она квари плод. А ове мушице су прождирале лишће. Једне вечери код нас кући сврати Владика. Прилази му моја бака и каже: „Благослови нашу маслину иначе ће је мушице скроз појести. Ускоро ће се сасвим осушити.“ Поред Владике је стајала Афродита Лира која је касније постала монахиња Нектарија. Он јој је тада помагао. Сећам се да је сестрама често говорио: „Дајте јој иглу и конац, нека учи да шије.“ Управо њу је послао по крст. Она донесе крст, а он њиме благослови наше дрво. Одмах се са њега подиже облак мушица и одлете некуда. Од тада је дрво живо и здраво и даје нам најукусније маслине.
Ево чега сам се сад још сетио. Једном приликом рибари се пожалише Владици да у мреже улази крупна риба и кида их. То је велика штета, јер су људи били сиромашни. У корпи му донесоше сложену мрежу. Он је закрсти. Ноћу забацише ту мрежу и она се толико препунила рибом да само што се није покидала. Ујутру рибари најбољу рибу однесоше Владици. Рећи ћу ти да се по његовој наредби у манастиру није спремало месо и нису држали тигање. Јели су само кувано.“
„А где је свети Нектарије обично седео када би дошао код вас кући?“
„Владика је код нас долазио врло често. Волео је да седи испод дрвета које је прошле године оборио ветар. Седео би и разговарао с мојом баком, с родитељима, са свима који су свраћали. У манастиру је тада било мало зграда. Замисли да су се козе шетале по манастирском дворишту.“
„Колико често си виђао Владику?“
„На заборави да смо ми били суседи. Ево видиш како се и моји унуци сад овде стално врзмају. Где да иду? Код деде и код баке. Тако је било и са мном. Ја уопште нисам имао куда да идем. Читав дан сам проводио у манастиру. Стално сам трчао овамо-онамо и играо се тамо. Где да ме траже? У манастиру. Код Владике, код радника, час тамо – час овамо. А ако је некоме нешто било потребно опет се трчало у манастир. Ако је потребан телефон, или алкохол, или чак и парченце лимуна, сви су се тамо обраћали кад им је нешто требало.“
„Чика Мицосе, да ли ти је драго што си од првих година живота познавао светог Нектарија? Шта осећаш пошто си добио такву благодат?“
„Како да се не радујем! Код нас овде долазе из свих крајева света да би целивали његове мошти. А ја сам сваког дана био на рукама свеца. Наравно, шта да се каже, тада сам још био дечачић, како сам могао да схватим да је тај човек светац. Да сам био старији вероватно бих га питао о много чему и могао бих сада више да ти испричам. А манастир сам сматрао и сматрам својом кућом. Ја сам овде одрастао.“
„Да ли се сећаш како је свети Нектарије служио Литургију? Какве су биле његове проповеди?“
„Испричаћу ти о његовом последњем Васкрсу. Сећам се као да је јуче било, као да сад видим ту службу. Тада смо изашли из храма да бисмо чули „Христос васкрсе!“ Владика је био у средини, а сви ми око њега. Понекад све њих пребирам у сећању. Сећам се свих до једног. Дакле, тада није било ни пода да би он стао мало повише, ничег таквог није било. Он је једноставно стајао међу нама. По средини је био постављен налоњ, он је ставио Јеванђеље и почео да пева оно што се пева на васкршњој служби. Поред је била и икона Васкрсења. А он је лепо певао. Имао је нешто нижи глас, али је певао врло лепо.
А ја иако сам био мали, врло добро сам схватао све што је он говорио у својим проповедима. Говорио је врло једноставно, јер је знао да има посла с људима који нису поседовали неко велико знање.
Али вратимо се Васкрсу. Чим се зачуло „Христос васкрсе!“ ми уђосмо у храм да бисмо присуствовали Литургији. Нико није отишао кући. Од тада ми је остала навика да останем до краја службе. Није то оно што данас многи себи дозвољавају. Владика је лепо служио. Сви су говорили: „Ех, кад би служба дуже трајала!“ Он није ни обраћао пажњу на то што је било касно. Чак и ја који сам од трчања увек падао у кревет мртав од умора – чак ни ја нисам нимало желео да идем на спавање. Чим се завршила Литургија Владика је сео крај Царских двери на столицу. Поред њега са две стране – две калуђерице, чини ми се да су то биле Касијана и Акакија. Оне су држале послужавник, а он нам је давао нафору, по комадић хлеба, по једно црвено јаје и помало сира. Све освећено. Притом је свакоме честитао и свакога је благословио. Тако смо сви били почашћени.“
„А да ли се можда сећаш шта ти је тада рекао?“
„Како могу да се сетим! Дохватио сам оно што ми је дао и одмах изашао да што пре завршим с тим. Знаш, мајка нас је терала да постимо и то није била шала. Био је строги пост. Тога се сећам. Из манастира нисам избијао по читаве дане од ујутру до увече док ме не би покупили кући.“
„Чика Мицосе, а да ли си чуо за то како је свети Нектарије био оклеветан? Шта мислиш, због чега су људи то чинили?“
„Себи су направили горе! Била је нека старица мало ударена – свећарка, продавала је свеће. Живела је лоше, зато је мучила своју ћерку која је имала око 18 година. Била је то лепа и добра девојчица. Она је од ње и побегла у манастир. А старица је хтела да је уништи, да је отрује. Девојчица чистог срца дође код Владике. Старица онда поче да шири клевете. Отишла је у Атину и почела да шири гласине. Допутовали су представници власти да затекну Владику на делу. Господе, помилуј! И то кога? Свеца, свеца! Покушај да замислиш! А кад је дошао иследник и разговарао са њим Владика се стално молио. Био је потпуно миран. Иследник му је претио, псовао је, ужасно се понашао према њему, чак га је вукао за браду. „Не одговараш ми. Ставићу ја тебе иза решетака!“ викао је на њега. „Не схватам, шта хоћеш од мене?“ тихо рече свети Нектарије и настави да се моли. А знаш ли шта је било на крају? Кажу да је иследник полудео. Ето, такве ствари…“
„Да ли се сећаш нечега о смрти свеца? Како је текла његова сахрана?“
„Да. Али прво ћу ти испричати нешто друго. О томе шта је било пре него што је Владика последњи пут отпутовао у Атину. У кући сам слушао како се стално о томе разговара. За то смо сазнали од Нектарија. Иако је имао тешку болест и трпео страшне болове ништа није говорио како никога не би узнемирио. Он је све то крио. И све више је слабио. Последњи пут је посетио Хрисолеондијски манастир који је у то време био мушки. Боравио је тамо неколико дана, стално је писао, непрестано је певао црквене песме и молио се Мајци Божијој за све и свакога, за то да стигне да заврши своје послове. А чим се вратио у свој манастир његово стање се веома погоршало. Све време се молио у цркви са сузама. Нектарија је била поред њега. У једном тренутку он обриса уплакане очи и рече јој: „Идем да последњи пут благословим свој манастир и становнике Егине зато што одлазим…“ Нектарија га упита: „А где идете, Ваше Преосвештенство?“ „На небо!“ одговори Владика.
Сви су га молили да иде у болницу, било му је веома лоше. Сестре су све време плакале и молиле Господа да му продужи живот. А у болници је провео око два месеца. Тамо га је неговала Јефимија. Од нас се у други свет преселио 8. новембра 1920. године (Овде чика Мицос заплака.) Назвао је Костаса Сакопулоса. Он је био секретар Владике, његова десна рука. Неколико година после смрти светог Нектарија Костас је једног лета дошао код мене кући и дуго смо разговарали. Дакле, он нас је обавестио. Тело није балсамовано и довежено је на острво негде око 18 часова. Већ се било поприлично смрачило. Тамо, где видиш стуб, пролазио је пут којим смо се пели. Ковчег су овамо носили на рукама од саме луке. Сви су носили: и мушкарци, и жене, и радници, и свештеници – сви! Сва Егина се овде окупила и сви су неутешно плакали. Сећам се како је један старац повикао да је Егина изгубила свог свеца који је благосиљао њену земљу и чинио је плодном. Чини ми се да је то био чика Панделис, он је био фризер. Сви који су носили ковчег говорили су како им је било врло лако, испоставило се да тело није много тешко. Сећам се како су се сестре из манастира спуштале с фењерима као што је на погребењу Плаштанице, да би дочекале упокојеног. Сви су плакали. Изгубили смо свог Владику. И ја сам изгубио свог „деку“. Игуманија Ксенија је ишла између људи и тешила уплакане. Многи су ту ноћ провели у манастиру заједно са Владиком. Тамо су били и моја мати и мој отац и други. Они су тада причали да је игуманија Ксенија говорила да су тог дана, још пре него што је Владика умро монахиње добиле телеграм у којем им је саопштио да ствари иду набоље. Сви су се обрадовали, а Ксенија је знала да је Владики лошије и да је можда већ и умро. Она га је „видела“ у манастирском дворишту и он јој је рекао: „Дошао сам да се опростим са вама. Одлазим!“
После неког времена заиста је дошла тужна новост. Сви наши познаници су се окупили код нас те вечери. Било је много људи, пило се вино из бачве. Пило се и пило, а вина које је после тога остало у бачви било је довољно за целу годину! И после погреба опет су свратили код нас… Испричаћу ти за сахрану, никада то нећу заборавити. Кад је архимандрит Пантелејмон Фостинис изговарао опроштајни говор, он узе десну руку светог Нектарија, подиже је и њоме учини крсно знамење, као да благосиља народ. „Благослови, свети оче Нектарије, народ свој, који је дошао да те испрати,“ изговори Фостинис и прекрсти све нас свечевом руком. И његова рука је лако чинила све покрете, као да је била жива! А већ је било прошло неколико дана после смрти…
Три године касније Владикино тело је било ископано и стављено у келију, тамо где је ризница, преко пута олтара. Код нас кући дође Нектарија и рече да треба да идемо да целивамо мошти. Тада сам имао шеснаест година. Ево сад вам говорим о томе, а диже ми се коса на глави. Сећам се како је лице свеца било покривено воздухом, оним покровом којим се покривају дискос и путир. А брада се видела. Целивао сам његову руку, била је топла! Ево моја рука сад, док говорим с тобом је хладнија од његове онда. Наравно да сам се запањио, шта има да се прича. На одласку сам сакоом закачио за резу на вратима и исцепао га. Помислио сам (био сам дечачић) да ме то свети Нектарије задржава! Никада нећу заборавити, био је као жив. А кад је било обретење моштију и кад сам видео часну главу свеца и кад сам видео да су остале већ само кости нисам могао да задржим сузе. А шта да ти кажем о оном миомирису који се разливао по манастиру? То је било нешто посебно! Чинило се да су се унаоколо процветали милиони љиљана и да су миомирисали као вода у коју су потопљене латице цвећа.“
„Чика Мицосе, слушам те и не могу да те се наслушам. И размишљам каква је благодат било за тебе то што си у зору свог живота познавао светог Нектарија и разговарао с њим, он те благосиљао, причешћивао…“
„Ево шта ћу ти још испричати. Једном смо се разболели од шарлаха. Та болест није шала, нису то оспице или заушке. Од шарлаха човек може и на онај свет да оде. Замисли, чак су нам и кућу запечатили. Чим је Владика сазнао за то одмах је дошао из манастира. Стао је испод овог прозора, благословио нас и рекао мојој уплаканој мајци: „Не бој се, тета Ангелика! Деца ће оздравити. Ништа неће остати од болести, ништа.“ Тако је и било, као што је рекао. Много је волео нас, децу. Често сам се врзмао око њега, а он се увек осмехивао. Он се бринуо и о нашој малој Афродити. Кад је постала монахиња узела је име Агапија, а после свечеве смрти постала је Нектарија. Ја сам Маносил, целог живота сам у зноју лица радио на земље, имао сам имање. Али манастир и мој свети Нектарије су били изнад свега осталог у мом животу. Тако ће и бити док сам жив. И било би добро да га кад одем на онај свет (а већ има позива) тамо сретнем!..
„Чика Мицосе, искрено ти хвала! Хвала ти у име свих оних људи који ће прочитати твоје успомене. Много корисног човек може да извуче из ових речи. Хвала ти!“
 
Егина, 28. јуни 1987. г.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свратити на мезе. То није ручак, већ само хлеб, сир, поврће и чашица домаћег вина.
  2. Кандар – стара мера за тежину, 1 кг.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *