НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Монахиња Текла
НА ДВА ПЕДЉА ОД ЗЕМЉЕ
 
Са великом радошћу сам прихватио посету филолога и богослова Варваре Јанакопулу, научног сарадника богословског факултета Атинског универзитета. Она је узвишена природа, изузетно поштује светог Нектарија. Знајући да припремам издавање књиге пожурила је да ми преда једну врло драгоцену касету. То је снимак разговора са незаборавном монахињом Теклом, која се много година подвизавала у манастиру светог Нектарија.
Прво је у манастир отишла њена старија сестра, која је постала Теоклита. А за њом је кренула и Аргирула, у монаштву Текла. 1938. године обе су напустиле манастир из здравствених разлога. Отац им је саградио келијицу у име свете Параскеве у селу Селинији на острву Саламин. Сестре по телу и по духу су се тамо подвизавале до саме своје смрти. Теоклита је умрла 1972., а Текла – 1978. године. Обе су сахрањене у манастиру светог Нектарија на Егини.
В.Јанакопула је добро познавала сестре од 1968. године. Она је сатима разговарала са монахињама сакупљајући духовни мед као пчела са медоносних цветова – цветова које је у благословеном врту Божијем одгајио свети Нектарије. Сусрети са овим монахињама представљају истинску духовну насладу. Текла је стихове светог Нектарија изговарала као молитву:
 
Исусе Најслађи,
Својом слатком стрелом
Прободи моје срце,
Које у сузама стреми ка Теби.
Исусе мој, најслађе име!
Ти си благочестивих срца молитва –
Распламсаваш у онима који Те траже
Огањ Свој Божанствени.
 
Али дајмо реч монахињи Текли:
„У манастиру светог Нектарија сам била док је Владика још био жив. Видела сам сва његова чуда. Испричаћу вам о њима. Али прво да објасним како сам постала монахиња и добила име Текла. Моје мирјанско име је Аргирула. Када сам први пут дошла у манастир светог Нектарија постала сам искушеница. Нисам дуго била искушеница. Сваке године 24. септембра када је био празник Миртиотијске иконе Мајке Божије славио се и спомен свете првомученице Текле. На тај празник се увек служило свеноћно бденије, које је трајало целе ноћи. За један од таквих празника била сам у храму и за време службе мало сам села на стасидију[1]. Молила сам се тада светој Текли да ми помогне да у монаштву добијем њено име и да постанем слична њој. И гле чуда! Догодило се онако како сам се молила! Свети Нектарије, који је тог дана служио у олтару, зачу Христов глас: „Нектарије, Аргирулу ћеш назвати Текла и учини то данас.“ Свети Нектарије упита: „Како то да учиним, Господе? Имамо две искушенице које су дошле пре ње.“ Али глас понови: „Нектарије, учини онако како ти је речено. Вечерас ћеш Аргирули дати име Текла!“
Онда свети Нектарије позва ђаконису Магдалину, која је касније постала игуманија, и рече јој: „Иди, доведи овамо Аргирулу и стави је испред Царских двери.“
Прилази ми Магдалина и каже: „Хајде са мном, тако је рекао Владика.“ „Куда, због чега,“ узнемирих се, „нисам учинила ништа због чега би ме позвао.“ „А ништа није ни требало да урадиш. Чуо је нешто о теби у олтару и зато хоће нешто да ти каже.“ И узима ме за руку и води до Царских двери.
Свети Нектарије се обрати хору: „Сестре, молим вас прекините на пет минута.“ Оне заћуташе. Тада ме упита: „Аргирула, за шта си се молила вечерас?“ „Молила сам се светој Текли да учини нешто да добијем њено име и да јој будем слична, Ваше Преосвештенство.“ А! Зато ми је било речено оно што сам чуо у олтару.“
И одмах се обрати слепој мати Ксенији: „Ксенија, молим те дај ми своју мантију.“ Узима мантију, покрива њоме моју главу и леђа и изговара следеће: „Вечерас сам чуо глас Господа и морам да извршим Његову вољу.“ Свети Нектарије прочита молитву за ношење мантије и нарече ми име свете првомученице Текле. Кроз два месеца је обавио постриг и обукао ме у схиму.
Испричаћу вам и о другим чудима. Била сам на послушању у манастирској кухињи. Дође неки рибар из Егине да нам прода рибу. Сестра Касијана ми каже: „Иди код Владике и питај да ли да узмемо рибу.“ Ја отрчах у келију. Чим сам ушла у трпезарију видим да су унутрашња врата отворена. Оно што сам видела иза њих ме је запањило и изазвало трепет у мени. Владика је стајао у ваздуху. Није се дотицао пода и као да је лебдео у ваздуху на два педља[2] од земље! Руке су му биле подигнуте у ваздуху, био је испред иконе Мајке Божије и молио се. Његово лице је имало потпуно особен изглед – то је био лик свеца. Видевши то чудо осетих неописиво усхићење. Ништа не упитавши да га не бих узнемирила вратила сам се у кухињу. Притрчавам мати Касијани и кажем да Владика није могао да нам одговори, молио се, и ја нисам хтела да га узнемиравам. Купиле смо рибу без његовог знања и спремиле. Однесосмо Владики готову порцију да поједе. Чим је видео тањир он рече: „Шта је то, купиле сте рибу данас?“ Сестра Јефимија која му је прислуживала одговори: „Да, Ваше Преосвештенство, Текла је ишла код вас да вас пита, али сте се ви молили и она није хтала да вас прекида.“ „Реците Текли да дође.“
Сестра Јефимија ме позва, ја се попех код њега у келију. Мирно ме гледајући Владика упита: „Текла, јеси ли данас долазила да питаш да ли треба да купите рибу?“ „Да, долазила сам.“ „А зашто ме ниси питала?“ „Зато што сте се молили и нисам хтела да вас прекидам.“ „Добро си учинила што ме ниси прекинула. Добро је учинила и Касијана испољивши иницијативу и купивши рибу. А када си дошла код мене шта си видела?“ „Видела сам вас, Ваше Преосвештенство, како лебдите на два педља од земље са подигнутим рукама. Ваше лице се потпуно преобразило. Била сам врло усхићена због свега тога и зато сам отишла.“ „Текла, слушај ме. О ономе што си видела никоме немој да причаш. Јеси ли ме разумела?“
Свети Нектарије је то молио зато што није желео славу. А ја сам од узбуђења гласно испричала Касијани. За то су сазнале сестре, а затим и цео манастир.
Десио се још и овакав случај. Једном је на Егини умро неки човек, не сећам се пре колико година. Неколико пута су га сахрањивали, а он никако да иструли. То је трајало читавих десет година[3]. Његови рођаци дођоше у манастир код светог Нектарија и замолише: „Дођите и прочитајте над његовим гробом разрешну молитву.“
Следећег дана Владика је допутовао у Егину и одслужио Литургију. По завршетку Литургије отишао је на гроб овог човека, клекао на колена, прочитао трисвјатоје и разрешну молитву. А затим рече рођацима: „После четрдесет дана отворите гроб и видећете да је иструлио.“ Отворили су гроб после четрдесет дана и нашли само кости…“
 
Острво Саламин, 1978.г.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Стасидије су столице са високим наслонима и седиштима на расклапање које стоје дуж зидова храма, обично у манастирима.
  2. Са грчког – мера за дужину величине једног длана.
  3. Нетрулежни остаци човека који заударају сматрају се за казну Божију. Сам Господ и земља не примају мртваца одбацујући га због грехова.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *