НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Филип Капос
ПО НАРУЏБИНИ БЛАГОГ ГОСПОДА
 
Филип је седео са једним од својих пријатеља у црквеној порти саборне цркве града Егине. Када смо објаснили који је циљ наше посете он је буквално скочио са столице узвикнувши: „Оно за шта ме молите је за мене част и радост.“ Очи му се засијаше чим је чуо име светог Нектарија и он поче да прича:
„Мој отац је радио у манастиру као грађевински радник. Јели смо хлеб из Владикиних руку. Отац ме је често водио са собом. Сви су ме гледали са осмехом. Владика је био у простој радничкој одећи, помагао је саветима: радници су га слушали отворених уста. Ја, наравно нисам придавао значај ономе што је Владика говорио зато што сам био мали. Он је и са мном разговарао, али се ја, наравно, не сећам шта је говорио. Када сам мало порастао почео сам сам да идем у манастир. Пешке, бос. Свако јутро сам носио оцу доручак, сам сам молио да носим храну оцу – стално сам тражио изговор да што чешће одем у манастир зато што ми је то причињавало велику радост.
Једном мати Антонија рече Владики: „Ава, немамо више намирница и имамо још мало хране за стоку.“ А Владика јој мирно одговори: „Мати, Господ ће помоћи.“ Позва раднике и рече им да узму магарце и да се упуте у Сувалу да нешто натоваре. Тада је тамо била главна егинска лука. „Шта да натоваре, Ваше Преосвештенство, ништа ни од кога нисмо наручивали,“ зачуди се мати. „Наручили смо од Благог Господа,“ рече Владика.
Ја сам у то време радио као послуга у једној богатој кући. Газда се звао Спирос Маколес. Био је познат трговац дрвеном грађом и ја сам извршавао разне ситне поруџбине: доносио сам новине, писма. Овај Спирос Маколес је често давао намирнице као прилог за манастир. Оног дана када је Владика рекао мати да пошаље раднике у Сувалу по робу мој газда је разговарао са женом: „Марика, одавно нисмо слали намирнице у Свету Тројицу, вероватно више ништа немају.“ Тог дана као да га је неко навео да помисли на то он подсети жену да пошаљу намирнице у манастир. Ја сам присуствовао том разговору. Одмах смо послали пуна кола у Сувалу. Свети Нектарије је још за живота чинио чуда. Мати Антонија се бринула о њему, од ње сам и сазнао за то. Причала је да Владику нико није унапред обавестио кад је он дао налог да се радници спреме и пошаљу у луку. Светим Духом је знао да их тамо чека драгоцени товар за манастир.“
„А чега се још сећате, чика Филипе?“
„Много година после Владикине смрти, 1939. године у манастир су довели човека опседнутог злим дусима. Одвели су га на гроб свеца, тада још није било капеле, поред је растао само бор. Свештеници су изговарали име бесомучног, читали над њим молитве покрај гроба, бесомучника су држала четири мушкарца. Он им се буквално отимао, све унаоколо је било као у ковитлацу. У једном тренутку сви се уплашише: „Свети Нектарије, ти си ме спалио! Спалио си ме!“ После неколико минута бесомучник паде на земљу као мртав. Исцелио се! Са сузама је целивао гроб светог Нектарија понављајући: „Хвала ти, свети Нектарије, ти си ме спасио.“
Једном су довели девојку опседнуту нечистом силом, рикала је као звер. Сви су били ужаснути, њено лице је било тако изобличено да ју је страшно било погледати. Исцелила се када су изнети Свети Дарови. Одмах се умирила и пролепшала. Сви су видели да је јако лепа. Сви смо плакали, а звона су звонила! Ето како је било!“
 
Егина, 23. септембар 1989. г.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *