НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Екатерина Стојкиду
МИРИС ЈАСМИНА
 
У овој књизи дата су сведочанства људи који су познавали светог Нектарија у време кад је он био на Егини, односно 1904-1920. године. Међутим, као изузетак овде наводимо причу о догађајима који се односе на период 1891-1893. године када је свети Нектарије био протеран из Африке и када је као обичан свештеник служио у Еубејској епархији. Разговарамо с Екатерином Стојкидис у њеној кући у Халкиди. И она и њен муж Андреас Стојкидис су представници аристократских кругова старог времена. Њихова кућа подсећа на галерију слика. Породица госпође Стојкиду, чије девојачко презиме је било Корокоста, је била духовно тесно повезана са светим Нектаријем. Породица њеног оца, његове сестре Елене Киопеку, Екатерина Беи и други били су с њим у присним односима.
„Госпођо Стојкиду, шта можете да испричате о светом Некатарију?“
„Свети Нектарије се дружио са многим породицама које су живеле у Халкиди. Међу побожним породицама, које су примале свеца, била је и породица моје тетке Фани Константину Јоакиму. Њихова кућа се налазила у улици Авондон, имали су предивну башту са јасмином и разним цвећем. Моја тетка је била добра домаћица и пекла је укусне посластице. Једне недеље после Литургије у храму Светитеља Николаја, Владика Нектарије је дошао у теткину кућу на кафу. Она је на послужавнику изнела разноразне колаче и однела у башту испод јасмина где је поставила сто. Одједном неко закуца на капију. То је била Циганка. Тетка извади новац из новчаника и пружи јој. Свети Нектарије је ухвати за руку и строго јој рече: „Фани, шта то радиш?“ „Владико, желим да јој помогнем.“ „Не треба тако. Узми послужавник, приђи јој и седи са њом док не поједе.“ Просјакиња је јела, а тетка после донесе још колача за Владику.
Мој отац је тада био млад и још није био ожењен. Његова сестра, госпођа Киријаку је имала богатог мужа. Године 1912. њихов син Георгије погину у рату. Свети Нектарије је допутовао с Егине у град Халкиду на острву Еубеја да их утеши. Примали су га у тој кући. Разместили смо му да спава у соби са малом терасом где су стајале иконе и коју смо због тога звали „кандило“. Прозори су гледали на зграду суда. У соби су стајали велики орман од ораховине, мермерни умиваоник и комода. Зид који је ову собу делио од ујкине собе био је веома танак. Ноћу су се из „кандила“ чули, час гласови мачака и кучића, час ударање гриља, чак некаква ужасна бука. Владика није спавао, већ се молио и кадио. Ујутро смо сишли у трпезарију да доручкујемо као да ништа није било. Упиташе га: „Ваше Преосвештенство, шта се то ноћу дешавало?“ „Нечиста сила – један у облику пса, други у облику мачке, а трећи у облику мајмуна дођоше код мене. Био сам врло уморан, али сам их отерао именом Оца и Сина и Светога Духа.“
Светом Нектарију се свиђала пита од спанаћа коју је правила моја мама, Марија Корокоста. Често је говорио сестрама: „Ето, сестре, кад бисте нам направиле питу од спанаћа…“ „Хајде, Ваше Преосвештенство, да направимо.“ „Али за то треба толико путера, толико брашна! Те намирнице би нам биле довољне за три дана! Добро, није нама сада до пите!“ Питала сам своју маму: „Какав је био светац?“ „Врло васпитан човек.“ Питала сам тетку Екатерину Корокоста-Беи, сестру мог оца и она ми је причала: „Нисам дозвољавала служавки да чисти његову обућу коју је преко ноћи остављао на прагу собе, сама сам журила да стигнем да је очистим као што млада трчи да угоди младожењи. Он је уливао најдубље поштовање.“ Сви одрасли и деца су журили код њега по благослов. Моји родитељи су се често исповедали код њега. 1912. године је последњи пут допутовао у Халкиду. Како су ми сестре причале он им је говорио: „Ма где да сам путовао нисам срео боље људе од људи у селу Кими.“
„А да ли се сећате свечевих чуда?“
„Наравно. Кројач Андрианопулос је имао велику породицу – седморо деце. Био је на самрти. Једном приликом свети Нектарије, пошто је завршио литургију у храму Светитеља Атанасија, обрати се саслужитељима: „Немојте да скидате одежде, оци. Сада ћемо отићи овако како смо обучени и молићемо се у кући једног самртника. Он има седморо деце и она могу да остану сирочићи.“ Они пођоше, клекоше на колена крај његовог одра. Свети Нектарије поче молебан. Ватрено се молио, а затим је благословио самртника. Нису стигли ни да се врате назад у храм, а болесник је већ потпуно оздравио!
За време рата свети Нектарије је био у Теби и обратио се становницима града: „Моја деца на Егини гладују. Помозите им.“ Тебанци су натоварили пшеницу и разне намирнице и одвезли на Егину.
Једном су ме монахиње питале за мати Атанасију која је била познатог рода, врло лепа и богата, из породице Аверар. Она је кренула за светим Нектаријем, постала је манастирски секретар. А и не само секретар. Чистила је тоалете, спремала шталу. Свети Нектарије јој није дао: „Остави Атанасија, те послове. Срце ти је болесно. Доста ти је смирења.“ „Не, Ваше Преосвештенство. Ове руке, које су носиле брилијанте, које су служиле слуге морају да се науче смирењу!“ Сви они који су били поред светог Нектарија су се учили смирењу. Угледали су се на њега…
Свети Нектарије је био велики пријатељ с архимандритом Јоакимом Специерисом. Кад је он допутовао код њега на Егину свети Нектарије га замоли: „Дођи, Јоакиме, благослови келије сестара.“ Светац га је за то замолио због свог смирења…“
„А када сте ви први пут доспели на Егину?“
„Моје прво путовање на Егину је било после окупације[1]. Муж и ја смо седели на броду и гледали острво. Одједном ми прилази човек и пита: „Куда идете?“ Помислила сам да жели да се упозна и оштро сам одговорила: „У манастир.“ „Код светог Нектарија?“ настави он. „Да ли ви то мене испитујете?“ „Ма не, шта вам је. Ја сам из Пиреја. Само што сам се вратио из албанског рата. Тамо је било опасно. Знате, поред мене је пала граната и направио се велики кратер. И одједном се однекуд појави свештеник и гурну ме у страну од места на које је пала граната. Чудом сам се спасио. Кад сам се вратио у Пиреј почео сам свуда да тражим свештеника који ме је спасио, јер је он тада одмах нестао, а ја сам био у шоку, и природно, пошто сам био збуњен, нисам ништа стигао да га питам. Међу фотографијама које су ми показивали била је и слика светог Нектарија. Препознао сам га. Зато идем у манастир. Желео сам да дам неки прилог. Рекли су ми да немају пара за цреп, па сам решио да им направим нови кров. Идем тамо већ други пут, а кад сам први пут тамо доспео сестре су ме дочекале као да су баш мене чекали: „А то сте ви дошли да нам направите кров?“ Скаменио сам се! Јер ја никоме ништа нисам говорио. Видећи моју збуњеност сестре ми рекоше да им се јуче увече јавио Владика и да им је то радосно саопштио…“
Тако смо заједно са овим младићем дошли до манастира. Отишла сам на гроб, клекла на колена и плакала. И у том тренутку се око мене разли необично опојан мирис јасмина. Почела сам да тражим жбун јасмина у близини. Мати Параскева ме упита шта тражим. Кад сам јој рекла она ми одговори: „Код нас у манастиру нема јасмина. Нема ни босиљка. То те је свети Нектарије тако дочекао.“ Од тада чврсто верујем у његову благодат. Када сам о њему причала у Халкиди сматрали су да сам сноб. А онда су га сви мало-помало „открили“. Славим име Господа што ме је удостојио да примим такву благодат. У мојој кући су често у гостима биле сестре: Нектарија, Христонимфи, која је обукла светог Нектарија после његове смрти у болници (некада се звала Карусу и била је медицинска сестра у болници „Благовести“), Атанасија, Магдалина, Теофана. Нека њихове молитве буду са нама…
 
Халкида, 23. мај. 1969. г.
 
 


 
 
НАПОМЕНЕ:

  1. Окупација Грчке од стране фашистичке Немачке је трајала од 1941. до 1944. године.

 
 

 
 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *