РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Анастасије Кефалас
“НЕ БРИНИТЕ СЕ НИ ЗА ШТА, ЈА САМ УВЕК СА ВАМА”
 
Анастасије Кефалас, Димосов син јесте управо свети Нектарије. А Анастасије Кефалас, Харалампијев син, јесте свечев рођак и кумче, тринаесто и последње дете његовог рођеног брата – учитеља Хараламија Кефаласа. И чика Анастасије је једини блиски рођак свеца, који је још међу живима. Он је човек који је последњи разговарао са њим и добио његов благослов два-три сата пред смрт. То се одиграло у скромној болничкој соби “Аретео” 8. новембра 1920. године у 22 сата и 30 минута.
Разне мисли су ме обузеле у тренутку када сам на кућној табли прочитао “Анастасије Х. Кефалас, иконописац”. Врата ми отворише ћерка господина Кефаласа – веома љубазна госпођа Јована и њена мајка, госпођа Мелпомена. Када је ушао господин Анастасије учинило ми се да је то сам свети Нектарије, само без мантије и без браде, толико личе. Исто држање главе какво видимо на Владикиним фотографијама. Запањујућа је и сама грађа главе. Из овог лица зрачи мир. Поклонио сам се и пољубио му руку. И он је мене загрлио и пољубио. Био сам толико узбуђен да су ми наврле сузе на очи. Седели смо један поред другог и никако нисам мога да се нагледам овог човека.
“Господине Анастасије, испуњава ме усхићење и радост због тога што сам сада са вама. За мене је то благодат Божија и благослов светог Нектарија. Колико знам, ви сте били његов омиљени рођак. Тринаесто дете, последњи изданак његовог вољеног брата и некада колеге, учитеља Харалампија Д.Кефаласа. Знам како вас је свети Нектарије волео, он вас је лично крстио и дао вам своје мирјанско име – Анастасије.”
“Пре свега желео бих да вам се захвалим за ваш оригиналан рад који се без сумње одвија по благослову светог Нектарија. Мој отац Харалампије Кефалас је био најмлађи брат светог Нектарија. Моји дека и бака Димос и Василики су имали укупно седморо деце. Мислим да је свети Нектарије био треће дете. Када се он, тада Анастасије Д.Кефалас спремао да се замонаши у Неа Мони на Хиосу, том древном византијском манастиру са познатим мозаицима, замолио је мог оца да га замени у школи у селу Лифи, где је тада радио. Мој отац се упутио тамо и тамо се упознао с Лемонијом, којом се касније оженио и са којом је имао тринаесторо деце. Ја сам се родио у граду Хора[1], где је мој отац добио премештај. Тамо је наша породица живела до ослобођења, до 1912. године. Моја старија браћа су тада већ отишла у иностранство. Затим нас је отац све узео и преселили смо се у Атину. Живели смо у старом граду на Плаку, у Аполоновој улици 13. Тамо сам и одрастао.”
“Господине Анастасије, а када сте срели свог стрица, светог Нектарија?”
“1920. године, када се разболео све нас је позвао да дођемо. Сва моја браћа су отишла, а мене, најмлађег, су оставили код куће, али је стриц молио: “Доведите ми и Анастасија.” Тада је моја сестра Аспасија и мене довела у “Аретео”, у болницу у којој је лежао. Ушли смо у собу. То је било 8. новембра увече. Чим сам га видео одједном сам се уплашио и почео да плачем. Веома је личио на мог оца.”
“Зар га нисте раније видели?”
“Не, видео сам га кад сам био врло мали, и нисам га добро запамтио. Ишао сам у манастир са једном од мојих сестара кад сам имао 4-5 година. А тада у болници сам се уплашио зато што сам у њему видео свог оца који је умро годину дана пре тога, 1919. године . Стриц се молио у манастиру за покој душе мог оца и свог брата Харалампија, којег је веома волео. Дакле, кад ме је угледао он се осмехнуо и позвао ме да дођем, говорећи: “Дођи, Анастасије.” Поред њега је била мати Јефимија, чини ми се, и још сестра Атанасија. Мислим да је тог дана допутовала и Агапија. Неутешно сам плакао, стално ми се чинило да видим живог оца, пред мојим очима је живо стајала слика његове недавне смрти. А свети Нектарије ме је са очинским осмехом упитао: “А зашто плачеш, дете моје?” Кроз сузе сам одговорио: “Као да сам у теби видео живог свог оца.” “Он и јесте жив! Добро му је тамо где се сад налази. Анастасије, немој да плачеш зато што је твом оцу тешко кад види да плачеш… Добро му је тамо где је сад…” Пришао сам кревету. Ставио је руку на моју главу и мазећи ме по коси рекао: “Ти ћеш бити добар дечак.”
Мало сам се смирио после његових речи и са осмехом му целивао руку. Он је лежао, брада му је била скривена испод покривача. Затим ме је благословио: “Анастасије, благосиљам те, дете моје! “Лаку ноћ, стриче,” поново сам му целивао руку. “Оздравите.” Отишао сам узбуђен. То је било три сата пре његове смрти. Сећам се да је био бодар. Његов поглед, осмех, нежност – све је било тако живо…”
“Био је миран?”
“Необично миран. Када су нам следећег дана рекли да је умро нисам могао да поверујем у то. Како то, мислио сам, па он се осмехивао, благословио ме је, целивао сам његову руку, очи су му сијале док ме је гледао. “Благосиљам те,” рекао ми је. Никада нећу заборавити те речи…
Испричаћу вам једно од чуда светог Нектарија. Када је дошло време да идем на фронт у Албанију догодило се нешто чудесно. Без обзира на то што сам био одређен да идем у морнарицу, зато што сам рођен на острву Хиос, послали су ме у пешадију. Учествовао сам у бици у рејону Попотиста у Албанији близу села Корица. Тада смо се борили са Италијанима. Али нам ни Албанци нису давали мира. Сећам се да је био новембар-децембар 1940. године. Рат тек што је био објављен. Прво су нас послали на границу код Александропоља, а онда су нас пребацили.”
“Да ли се можда сећате у ком батаљону сте били?”
“Двадесет трећи пешадијски, у њему су били житељи острва Лезбос, Хиос и Самос. Све су нас бацили тамо. Дакле, кад смо стигли на одредиште требало је да заузмемо позиције, и ја сам изненада налетео на ограду од дрвета и бодљикаве жице. На њу је нападао снег и није се видела. Испод снега нам је све исто изгледало. Осетих како ми је нога негде пропала и како сам упао у дубоку јаму. Док сам падао зачух глас нашег водника: “Готово, пропаде Кефалас.” Заиста сам буквално пропао у снегу. Падајући два-три пута сам се окренуо у ваздуху. На срећу, имао сам ранац на леђима. Водник нареди: “Брзо пронађите Кефаласа!” Али ја одједном поред себе осетих нечију “руку”. Односно, нека невидљива сила ме је извукла горе. Као да ме је неко подигао узевши ме испод руку. Тако сам се извукао из снежног наноса и пао ничице. Лежао сам гледајући у небо и шапутао кроз сузе: “Свети Нектарије, стриче, хвала ти! Хвала ти што си ми помогао. Знао сам да ћеш доћи.” Треба да кажем да сам имао уза се икону светог Нектарија. Ту ме угледа наш водник: “Јеси ли ти, Кефаласе? Како си? Јеси ли жив? Био си већ готов и вратио си нам се.” Снег ми је падао на лице. А ја сам га осећао као капљице свете водице. Не можете да замислите какву радост сам тада осетио…!”
“Уз вашу дозволу, господине Кефалас, хајде да се вратимо у болницу “Аретео”. Каква је била соба у којој се налазио свети Нектарије? С каквим осећањима сте изашли одатле?”
“Лежао је, на себи је имао скуфију беж боје. Чувам је. Није ставио црну монашку. Имао је густу браду. Био је потпуно сед. Умро је, као што знате кад му је било 74 године.”
“Да ли је било других болесника у соби?”
“Соба је била двокреветна. Стричев кревет и кревет још једног човека. Чуо сам да је био парализован и да се исцелио исте вечери кад су на њега ставили кошуљу светог Нектарија.”
“Како је даље текао ваш живот?”
“Отпутовао сам у Француску 1947. године, 24 године сам живео у Паризу. Брат Георгиос, једанаесто дете у породици нас је наговорио да идемо. Он је уз помоћ светог Нектарија постао велики уметник. Све слике које овде видите су његови радови. Сматра се да је он један од највећих уметника у Француској. А ја сам се бавио трговином. И он је такође имао своју продавницу, али није остављао сликање. Гледао сам како је он сликао, па сам мало-помало и сам почео да сликам, али ја сликам само иконе светог Нектарија.
Често сам сањао стрица. Испричаћу вам један сан. Моји супруга, зет и кћерка су се вратили у Грчку – зету није одговарала француска клима. А ја сам тамо остао сам на две године да свршим све послове. Управо у том периоду (1964-1965. г.) често сам сањао светог Нектарија! Притом је једном био у мокрој мантији. Ја као да спавам, а он ми прилази и каже: “Помери се, умирем од умора.” Почесмо да разговарамо: “Стриче зашто сте скроз мокри?” “Не говори, Анастасије, помери се, дете моје.” Померио сам се и он леже поред мене. Те вечери сам сликао његову икону на платну. Затим сам је послао у Грчку и купио ју је један свештеник са острва Схинус. Те вечери ме је обузео страшан умор. Кад сам ставио руку на његово чело и моја рука је била мокра, тргао сам се и пробудио. Мислио сам да се можда нешто десило код куће. Не, све је било у реду. Хвала Богу!..”
“Шта осећате пошто сте рођак и кумче свеца, његов рођак по крви, син његовог вољеног брата?”
“Осећам огромну одговорност пред свецем, и ја лично, и моја породица; многи долазе код мене и желе да се упознају. Једном је мој зет Дионисије видео свеца како седи ево у овој фотељи. Окрену се, а светац му каже: “Не брини се ни због чега, Дионисије! Ја сам са вама сваког дана. Са вама сам чак и кад једете.”
 
Атина, 4. септембар 1987. г.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Назив луке – главног града острва Хиос.

Comments are closed.