НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Монахиња Нектарија
КАО ДА ЈЕ ЈУЧЕ БИЛО
 
У Фанероменском манастиру Мајке Божије, који се налази у месташцу Хилиомоди у Коринтској области ево већ 36 година подвизава се мати Нектарија. До тада је била у другом манастиру на острву Идра. Мати Нектарија је блиска другарица баке Вангелио Беси. Оне веома личе једна на другу, нарочито по свом унутрашњем устројству. Родила се на острву Егини и напустила је родни крај пре више од 50 година, али су се у њеном сећању сачувале успомене на људе, догађаје и прве деценије нашег века, на време када је виђала светог Нектарија као да је то јуче било.“
„Шта можете да испричате о данима када сте још као сасвим мала девојчица видели Владику Нектарија у манастиру?“
„Моја мајка је била побожна жена и водила ме је у манастир од 8 година. Тада смо се светом Нектарију обраћали са „Ваше Преосвештенство“. Знате, када је он излазио из Царских двери било га је страшно погледати. Изгледало је као да те скроз-наскроз види. Владика је био јако добар, али уједно и веома озбиљан. Увек сам осећала неки свештени трепет пред њим. Тада је било десетак монахиња. Када смо хтели да узмемо благослов од њега увек су терали мене као најмлађу да отворим врата његовог кабинета. Ја сам била мала и због тога и храбра. А сви остали су осећали такво страхопоштовање да се нису усуђивали сами да отворе врата. Када се обављао Мали или Велики вход, прислуживале су му две монахиње-ђаконисе које су крстообразно носиле орар. А ако је требало да се рукоположе ђаконисе он се јако много молио да му Господ открије ко највише одговара обављању те дужности. Увек је молио Господа да покаже која од сестара је достојна да носи такво послушање. И видео би једну-две сестре у храму на које као да је био „стављен“ орар. Тада би их Владика позвао код себе, одмах би на њих стављао орар и говорио: „Сестро Евника, сестро Кириакија, ви ћете извршавати то послушање по благослову Божијем.“
За време поста био је веома строг према себи, а према другима – не. Говорио је: „Нисам створио свој манастир као место аскетских подвига, већ као место молитве и девствености.“ Тим двема стварима Владика је придавао велики значај. Једном приликом за време трпезе (била сам тамо у том тренутку) он рече: „Децо моја, доћи ће дан и наш манастир ће бити богат тако да ће овде и ексери бити златни.“ Али није доживео те дане.
У манастиру је било одређено правило: дању да се звони у звонце да би и чобани чули и знали време: зато што људи тада нису имали сат, веома мали број је имао. Када је владика умро сестре су престале да звоне. И једном приликом изненада зачуше да звоно само звони. Истрчаше и видеше како неки старац са црном скуфијом улази у олтар. То је био свети Нектарије!“
„Да ли се сећате слепе игуманије Ксеније?“
„Да, то је била света жена! Из њеног гроба се осећа миомирис. Често је увече на служби – већ после смрти светог Нектарија – „видела“ старца са црном скуфијом како хода за време службе. Била је слепа, али је све знала и када је улазила у храм говорила би: „Децо моја, зашто је на овим иконама прашина?“ Једном ми је рекла: „Зиновија, зашто носиш тако кратку хаљину кад ћеш бити монахиња.“
„Да ли се можда сећате неке од духовних поука свеца?“
„Свети Нектарије би се јако ражалостио када би видео непослушање. Једном је некој сестри забранио да ради нешто, а она није послушала. Увече је Владика као и обично седео на терасици и писао. То је радио сваке вечери и често би ујутро говорио сестрама: „Ноћас су се легиони демона скупили у дворишту.“ Те вечери је свети Нектарије схватио да монахиња није послушала његове речи и у том истом тренутку угледа демона који је седео на њеном рамену! Овом сестром је завладао ђаво. А свети Нектарије рече: „Ако сви бесомучни заједно дођу овде код мене сви ће се исцелити, а ово чедо се неће исцелити. Исцелиће се кроз муку!“ Он је имао у виду да ће ова монахиња претрпети казну због непослушања и тако се спасити.
Када би нека од монахиња ишла код њега и говорила: „Ваше Преосвештенство, крива сам због непослушања,“ он би одговорио: „Морате да сачувате завете и законе божанствене схиме. Треба да будете праве монахиње.“
Недељом би све сестре позивао у своју баштицу. На његовој келији су била вратанца, а поред – баштица. Тамо би позивао сестре и поучавао их. Оне су певале Богородичне, а затим би он одговарао на питања сваке сестре. Често им је говорио о милосрђу. И сам је био изузетно милостив. Када би га позвали да некога венча или да одслужи парастос он би сав новац којим би му платили раздавао сиромашнима. А када је градио зграде молио се и говорио: „Мати Божија, немамо пара да платимо раднике, помози нам.“ Следећег дана би обавезно стизала нека новчана уплатница!“
„А чега се још сећате, мати?“
„Често смо Владика и ја ишли у повртњак код тетке-Хрисе, баке Мицоса Павлинериса, који је живео близу манастира по краставце. А онда бисмо сели на камен. Владика је чистио краставце, а ја сам их разносила сестрама. Често смо ишли код радника. Једном је један од њих гадно опсовао. Владика га је исплатио и одмах га је отерао.“
„А какав је свети Нектарије био у манастиру?“
„Носио је црну пелерину, монашку скуфију. Ујутру би свраћао у кухињу, у трпезарију.“
„Неко ми је рекао да је он пушио.“
„Шта вам је, Господ с вама. Господе помилуј! Он је већ тада био светац. Целе ноћи је размишљао, дању је писао. Свети човек па да пуши? Боже сачувај!
„А шта знате о клевети која је била покренута против њега?“
„А, то је оно због Марије, свећаркине ћерке. Ми смо је примали у кућу. Тада још није била монахиња. Марија није желела да живи са мајком зато што се ова лоше опходила са њом. Моја мама је девојчицу посаветовала да оде у манастир и да тамо стекне мир. И Марија је отишла. Мати Ксенија ју је веома волела, зато је она касније у монаштву и добила то име. Њена мајка је довезла иследника из Атине да заплаши Владику, као да је он „одвео“ ћерку те жене. Иследник је претражио све келије. „Шта то ви овде радите са својим бројаницама!“ викао је на сестре које су замрле у збуњености и молиле се. А онда се обратио светом Нектарију: „А ти, Минотауре[1], чиме се бавиш овде? Зашто си окупио девојке око себе? Шта ти треба од њих, што их држиш овде?“ Владика га је мирно гледао својим крупним очима. У сећање ми се урезао његов лик. Не могу да га заборавим. Иследник је стално говорио и говорио, а Владика је стрпљиво чекао. Чим је овај заћутао старац га узе под руку и одведе га у своју собу. „Нека га нико од вас не служи,“ рече он сестрама, „сам ћу се побринути за њега.“ Скувао је иследнику кафу и трудио се да га послужи на сваки начин. Какво смирење! Није чак испољавао никакав протест. Само је после свега рекао: „Срећан пут. Иди. Нека ти Богородица помогне! Нека ти Господ опрости!“ када се иследник вратио у Атину изгорела му је кућа. Иследник и полицајци одвезоше Марију у Атину, на преглед. Владика јој је казао: „Иди, Марија, брзо ћеш се вратити!“ када су прелазили преко реке покрај манастира поново је зачула глас у близини: „Иди, Марија, не бој се, вратићеш се!“
„А чега се сећате у вези са смрћу Владике?“
„Био је у болници „Аретео“. Чим сам за то сазнала отишла сам му у посету. То је било три сата пре његове смрти. Пришла сам. Код њега су биле сестра Јефимија и сестра Евника. Када ме је видео изговорио је: „А зашто је наша малена сва у црнини?“ „Ваше Преосвештенство, пре месец дана ми је умрла мама.“ А он ју је волео. Чим је чуо за то извукао је руке испод покривача и подигао их високо према небу и помолио се. А затим се окренуо према мени и показујући прстом према небу рекао: „Нека ти помогне Господ и Мати Божија. У Њу се уздај.“
Када је умро и када су га одвезли на Егину отпутовала сам и ја. Ковчег је пратило мноштво свештеника, његови бивши ученици Ризаријске школе и маса народа. Цела Егина је изашла! Посвуда су биле спуштене завесе. Продавнице и куће су биле затворене и сви су кренули да испрате свеца. Ковчег су носили на рукама. Људи који су носили ковчег су причали да им је после тога одећа миомирисала тако да су је са страхопоштовањем окачили у ормане као светињу и више је нису носили. Сестре су са леве и десне стране пута држале покров и барјаке. А друге су ружама засипале ковчег. Све сестре, нас десетак, биле смо крај ковчега и држале кутијице са ватом. Стално смо брисале чело Владике, браду и руке између прстију. На тим местима је Миро пробијало као влага кроз зидове крчага! Цело лице је било покривено капљицама. То је трајало три дана и три ноћи. Сви људи су долазили и узимали ту вату. Миро је јако мирисало. Покојник је био исти као док је био жив. Нимало се није променио!“
„Можда можете још нешто да испричате?“
„Моја мама је била присутна када је мати Параскева примала велику схиму. Била је толико дирнута да је наглас изговорила: „Мати Божија, дај и мени да једном видим моје дете исто тако, а онда нека умрем истог тренутка.“ Чула ју је мати Ксенија: „Тета-Марто, хајдемо код Владике да упитамо хоће ли твоја ћерка бити монахиња.“ Мени је, господине Мелинос, тада било око 12 година. Нисам се плашила Владике. Често сам седела на његовој клупи, а он би ми давао бомбоне. И сестра Касијана упита: „Ваше Преосвештенство, тетка Марта се молила да њена ћерка постане монахиња. Хоће ли бити тако или не?“ Свети Нектарије стави своју руку на моју главу и рече: „Биће! И биће добра монахиња!“ Од када су то рекли мојој мами она као да је летела на крилима…
Сећам се, Владике више није било међу живима. У молитви му се за помоћ обратила мајка болесног детета. Свети Нектарије јој се јавио у сну и рекао: „Не могу сад да ти помогнем, мало касније. Сада чекам своје чедо Христодулу.“ Сестра Христодула је заиста умрла тог дана.“
Мати Нектарија, а шта осећате када се сетите да сте познавали светог Нектарија?“
„Осећам његову живу помоћ у свим својим пословима. Не стигнем ни да замолим за нешто, а он ми то већ даје. Веома га волим! Увек је као жив преда мном. Не сећам се толико своје мајке колико светог Нектарија! Увек видим поглед његових крупних очију којима нас је гледао. Нека буде са нама његова благодат.“
 
Село Хилиомоди, 28. септембар 1987.г.
 
 


 
 
НАПОМЕНЕ:

  1. Минотаур је чудовиште из старогрчке митологије са главом бика и телом човека. Атињани су сваке године Минотавру који је живео на оствру Криту слали по седам младића и седам девојака.

 
 

 
 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *