РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Георгиос Муртзис
БОР СЕ ДОБРО ПРИМИО
 
Осећао сам огромну радост приликом уласка у кућу чика Георгиоса. Он је унук мати-Анастасије која је посадила борић на месту где је сахрањен свети Нектарије. Отац чика-Георгиоса је Димитрис Муртзис – радник који је свакодневно радио у манастиру. То је био човек који је, када су гасили креч поред бунара Павлинерисових, потрчао зачувши буку и угледао како се после благослова светог Нектарија бунар, који је био пресушио, напунио водом.
Чика-Георгиоса сам затекао у постељи, био је болестан. Без обзира на телесну немоћ његов дух и разум су били потпуно здрави. Он је завршио школу, али је осим школе чика-Георгиос завршио универзитет живота и завршио га је са одличним успехом.”
“Чика Георгиосе, ваша породица је била у тесној вези са светим Нектаријем. Чега можеш да се сетиш о својима баки и деки?”
“Моја бака, монахиња Анастасија (мирјанско име Афродита Мурзи) живела је са породицом у селу Фрески у подножју Хрисолеонидијског манастира. Када је остала удовица одлучила је да се замонаши. Отишла је у манастир Свете Тројице[1]. Тада Владике Нектарија још није било на острву, она је била старија од њега. И моја бака се упутила у манастир заједно са још једном монахињом. 1904. године кад сам се ја родио Владика је дошао на Егину, градио је манастир. И мој отац је почео да иде тамо, требало је много да се копа. Сећам се како је причао да му је кожа на рукама између прстију пуцала од мотике. Владика је мом оцу говорио: “Мицосе, немој тако много да радиш. Уништићеш здравље.” Тада није било багера, шта да се ради? Тако су мало-помало и изградили келије.
Једном оцу прилази неки човек из села Месагро и каже му: “Слушај, Мицосе, ископај ми виноград. Платићу ти две и по драхме на дан више од онога што ти Владика плаћа.” “Доћи ћу,” обећа отац, “али ћу Владики да кажем да идем да копам свој виноград.” И оде да пита светог Нектарија да не дође: “Ваше Преосвештенство, сутра нећу доћи на посао. Треба да окопам свој виноград.” “Немој да дођеш, Мицосе, кад већ треба да окопаш виноград,” одговори Владика.
Мој отац је имао магаре које се звало Спифа. Ноћу је отац размишљао: “Устаћу у зору, узећу Спифу и брзо ћу отићи у Месагро.” Стаза је водила поред манастира и он се плашио да га не виде. Кренуо је док још није било свануло. Пролазећи поред храма Свете Катарине испод манастира одједном изненада пред собом угледа Владику! Обли га хладан зној. А свети Нектарије га осмехујући се упита: “Мицосе, а зашто ми одмах ниси рекао истину? Ја сам још јуче знао да ствари стоје потпуно другачије. Иди, дете моје! Тамо ће ти више платити! Иди, имаш малу децу која расту…” Отац ми је често причао о томе и плакао: “Па он није чуо како смо се договарали, како је онда сазнао?” Отац је увек говорио да је Владика још за живота био светац.”
“Једном су калемили манастирске винограде. Мој отац је копао рупе. Код Владике је свакога дана долазио један монах – Лаврентије, веома суров човек. На месту где је мој отац копао земља је била тврда. А монах стоји и каже: “Ниси добро ископао рупу, Димитрисе.” “А ти,” каже му отац, “узми мотику па ископај како треба.” Иако је Владика био далеко “чуо” је ову свађу. Приђе и рече: “Лаврентије, иди одавде и немој више да прилазиш Димитрису!” Монах оде. Али ни Владика није прилазио, а раније је често навраћао, давао савете, певао црквене песме. То је трајало недељу дана. Оде мој отац код Владике и каже: “А зашто ви, Ваше Преосвештенство, више не долазите код мене?” “А, Димитрисе, дао сам себи епитимију и зато нисам ни прилазио. Ти се ту купаш у зноју, а отац Лаврентије стоји беспослен, и још те учи памети. И њему и себи сам дао епитимију.”
“А када си се ти, чика-Георгисе, упознао са свецем?”
“Често сам ишао код њега у детињству. Бака ми је била тамо… разговарао сам са Владиком. Он је са мном разговарао као са одраслим. Био је веома љубазан човек, миран, душеван. Стално је благосиљао и одрасле и мале. Испиричаћу ти о својој баки, сестри Анастасији. Упутила се у Палиохору да скупља траву. Ископала је и тамо мали бор. Када је почела да га сади у манастиру приђе јој Владика и упита: “Анастасија, шта то радиш?” “Нашла сам борић, Ваше Преосвештенство, и хоћу да га посадим да нам касније даје хлад.” “Прво измери место за један гроб, па га онда посади.” Шта мислите, да ме сахраните овде кад умрем?” “Не, Анастасија, касније ћу ти објаснити.”
Моја бака остави место за гроб, а поред засади борић. Дрво се брзо примило. Лепо је расло. Бор се обично не прима баш најбоље кад се пресади. А овај… Мој отац је и говорио да су све то знаци Владикине светости. Раније су, када је падала киша облаци ишли са југо-запада, а чим се Владика доселио у манастир киша је почела да долази из правца манастира. Са доласком светог Нектарија на наше острво Егина је добила потпуно други изглед. Све је било на највишем нивоу!”
 
Леониди, 3. октобар 1989. г.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Манастир Свете Тројице на острву Егина је постојао пре него што је тамо дошао свети Нектарије. Тамо је у трошним келијама живело неколико монахиња које су се свакодневно скупљале на заједничку молитву. Тек после 1904. године по благослову Владике почела је рестаурација манастирских зграда, уведен је општежитељни устав. На територији манастира сачувао се мали храм у име иконе Мајке Божије “Живоносни Источник”.

Comments are closed.