РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Монахиња Ксенија
КАО НЕТАКНУТИ СНЕГ
 
Монахиња Ксенија је трагична личност. Чак и кратак сусрет са њом оставља неизбрисив утисак. Када би ме замолили да једном речју изразим оно што осећам излазећи из њене кућице рекао бих: “Потресно!” Заиста је тако… Стални сапутници осамдесетогодишње монахиње су сузе и горке успомене. Патње су оставиле трага на цео њен живот. Гледао сам кроз широм отворени прозор поред којег она проводи бесконачне сате седећи у својим инвалидским колицима и чинило ми се да подижем завесу пред почетак кулминационог чина древне трагедије. Преда мном је био човек готово без тела, саме кости. Као да се са надом и бригом загледала у реалност која је очекује после смрти. То је за њу једини исход, једино средство да исцели рану која се не зацељује, ево већ седамдесет година.
Све се одиграло без њене воље, по сценарију који је смислила њена мајка – свећарка, како су је звали. Управо она је одиграла главну улогу у распаљивању клевете против светог Нектарија. Сама монахиња Ксенија је, не учествујући у њој и остајући чиста, по њеним сопственим речима, као “нетакнути снег”, много година носила, а и сада на својим повијеним плећима носи сву тежину неправедних оптужби због онога што никада није учинила. Болесна машта њене мајке изнедрила је и интерпретирала “догађаје” који се никада нису догодили. Она се за своју мајку моли целог свог живота: “Господе, не подижи гнев Свој на њу…” Свети Нектарије се, наравно, није љутио. Напротив, он се радовао овом венцу срамоћења знајући шта то значи. Али монахињу ипак не напушта бол.
Код ње сам био усред лета, а изгледало је да је напољу Страсна седмица. Наш отворени разговор се одвијао у емоционално врло напетој атмосфери.
“Мати, да ли је свети Нектарије већ био овде када сте дошли на Егину?”
“Наравно, већ је имао манастир овде.”
“Како сте се упознали са њим?”
“Шта да ти кажем, дете моје. Он је био оваплоћење љубави и молитве. Веома је поштовао Свету Тројицу. И нама је говорио: “На првим бројаницама, децо моја, молите се светој Тројици. То је изузетно важно! Говорите овако: “Пресвета Тројице, Боже наш, помилуј и спаси нас.”
“Колико година вам је било када сте први пут видели светог Нектарија?”
“Тада сам била дете. Мама ме је довела и рекла Владики: “Благослови је, зато што ми је непослушна девојчица.” “Шта ради што не треба? Не, она је добро дете,” одговори Владика. Добра кћи.” Благословио ме је крстом. И одједном рече мојој мами: “Она ће постати велики човек!” Одмах поред нас је стајала моја другарица Андроника. Свети Нектарије рече: “О ова ће имати породицу. “Твоја ће,” понови он, “постати велики човек.”
“Имао је у виду да ћете постати монахиња. А када сте поново видели светог Нектарија?”
Тог дана смо се моја мама, покој јој души, и ја вратиле кући. На Егину смо се преселиле зато што је мој брат Стелиос служио војску на острву Парос (нестао је без трага за време рата 1940. године). Једном смо ишле на острво Парос да га посетимо. Почела је олуја, мама се уплашила и сишле смо на острву Егина. Тај крај јој се веома свидео. Касније смо овде изнајмиле лепу кућу на обали и преселиле се.”
“Да ли је ваша мама радила?”
“Да, бавила се трговином. Продавала је тамјан, свеће и разне друге ствари. Зато је и имала надимак “свећарка”. Отац је тада већ био умро, а мама је била јако строга, много се напатила у животу. Сахранила је два сина, они су умрли од богиња. Живот моје маме је био веома горак и због тога је постала веома сурова, тукла ме је буквално ни због чега…”
“Прича се, мати да сте били веома добра девојка.”
“Да, никоме нисам чинила нажао. По цео дан сам се бавила ручним радом. У школу сам ишла само до четвртог разреда. А онда ме је мама исписала. “Не треба више да учиш,” одлучила је.
Прошле су године. Мама је почела да уговара моју свадбу са Георгиосом, не сећам се како се презивао. Имао је бакалницу. Мама ме је изузетно јако истукла терајући ме да се верим. А ја сам у себи одлучила: “Ах, тако значи! Отићи ћу! Одох у манастир.” Једном згодном приликом 1918. године сам и отишла. Сестре су ме прихватиле. Отишла сам код игуманије, слепе мати Ксеније и рекла јој: “Желим да останем овде, свиђа ми се овде!” Нисам тада умела ни да кажем како треба. Мати игуманија ме је одвела код Владике. “Ваше Преосвештенство,” кажем му, “мама ме тера да се удам. Ја хоћу да живим овде у девствености.” “Дете моје, то је врло тешко. Овде је живот тежак.” “Издржаћу, Ваше Преосвештенство.” “Да ли твоја мама зна да си дошла овамо?” “Не, Ваше Преосвештенство. узела сам иглу и конац и рекла да идем код другарице да започнем нову чипку. А оставила сам игле и конац и отишла другим путем.” “Дете моје, да ли си знала пут довде?” “Чула сам који пут води овамо,” одговорих, “и дођох.” “Добро, остани кад не желиш да се вратиш. Видећемо како ће се понашати твоја мама.”
“Мати, а какав је био свети Нектарије?”
“Са скуфијом, са малим крстом средњег раста, седе браде. Имао је баршунаст глас, служио је врло лепо. За све се интересовао. Долазио је и у кухињу. “Шта спремате, сестре?” питао би понекад осмехујући се. “Пасуљ и боб, Ваше Преосвештенство.” “Хоћете ли и мени дати?” “Па не, вама ћемо скувати нешто друго.” “Дајте и мени то.”
Манастир је био врло сиромашан. Живот је био тежак у то време.”
“Чуо сам да је свети Нектарије сам шио обућу.”
“Да… И ја сам се научила. Научила ме је једна од сестара којој је Владика показао како се то ради. Не сећам се како се звала.”
“Да ли се свети Нектарије некада шалио?”
“Не.”
“А где и како је пио кафу?”
“Кували су му средње слатку кафу. Пио ју је испод бора који је растао испод прозора његове келије. Узимао је столичицу и увече седео тамо, обично сам. Понекад би поред њега села нека од сестара. И ја сам му понекад кувала кафу кад сам радила у кухињи. Храну му је носила најстарија сестра. Мати Јефимија се бринула о њему. Ако би му однели нешто посебно он би нежно прекоревао: “Зашто сте ми посебно спремале?”
“А чега се још сећате из манастирског живота?”
“Једном приликом сам возила креч код мајстора. Он ме је случајно испрскао док је радио. То је било дању. А када сам се вратила већ је звонило за вечерњу. Потрчала сам како бих стигла не пресвлачећи се. На речи “Да исправитсја молитва моја” излази Владика да кади, зауставља се близу мене и говори: “Дете моје, иди да се пресвучеш. У храму све мора бити пристојно, зашто си дошла овамо тако замазана?” “Ваше Преосвештенство, трчала сам да стигнем и да не пропустим ниједну реч из службе. Помислила сам да ћу пропустити девети час док се будем пресвлачила…”
Прошло је годину дана, и даље сам била у манастиру. Моја мајка је све подигла на ноге: где сам, шта је било са мном. Рекли су јој да су ме видели како се пењем узбрдо. “Иди, пријави у полицију,” саветовале су јој комшије, “да она пронађе твоје дете.” Отпутовала је у Атину, написала изјаву против Владике. А затим је отишла код иследника и рекла: “Вратите ми ћерку, затворили су је у манастир и држе је тамо на силу…”
Долази иследник у манастир, веома зао човек, говорио је врло строго. Са Владиком је био јако груб, чупао га је за браду, вукао за мантију. “Ја ћу тебе, стари, да стрпам у затвор,” викао је, “ако се девојци нешто десило затворићу ти манастир!”
“Односно, ваша мајка је отишла и рекла да је…”
“Да, као да је хтео да буде близак са мном зато што сам била лепа. “Дете моје,” говорио је Владика иследнику, “Сам Господ ће ти открити, Сам Господ ће ти све показати.” Свети Нектарије није подозревао одакле то потиче. Сестре су, јаднице, плакале и молиле се. Када је завршено ислеђивање позвали су ме у Владикину собу. Владика ме је одвео у своју собу и рекао: “Дете моје, ти си још млада. Можда је у свету остала нека твоја симпатија. Можда се са тобом нешто дешава. Реци ми целу истину. Видиш да ми због тебе прети опасност. Могу да ме ставе у затвор и да затворе манастир.” “Како то због мене, Ваше Преосвештенство?” “Да, дете моје! Ставиће ме у затвор ако се са тобом десило нешто лоше. Зато ће иследник сада да те поведе са собом и да те одведе код лекара. Тако жели твоја мајка. Све то ће ти се рачунати као мучеништво. Преживећеш ту ужасну процедуру уз Божију помоћ. Сети се свете Февроније коју су скинули и ругали се са њеним девственим телом. Реци ми, дете моје, можда се са тобом некада десило нешто лоше?” “Не, оче,” кажем му, “не, Ваше Преосвештенство, није било ничега. Чиста сам и непорочна као нетакнути снег!”
У том тренутку су ми на памет пале управо те речи. У том моменту се окренух према њему и рекох: “Ваше Преосвештенство, немој да се љутиш на моју мајку да јој не би било лоше на оном свету.” “Шта ти је, дете моје, зашто да се љутим? Господ ми шаље такав венац, а ја да га одбацим?”
“Прекрасне речи, мати. Само свет човек може да каже нешто тако!”
“Да, само светац! После оних ужасних речи које му је рекао иследник…”
“А ми, мали људи се стално љутимо, мати.”
“Зато и јесте светац што је такав крст понео.”
“А неки и данас клевећу на њега…”
“Ја ни у шта од тога не верујем! Знам да долазе болесни и бесомучни и да се исцељују на његовом гробу! Како би могли да се исцеле кад он не би био свет? Кронара, ако сте чули за њу, се овде исцелила. И друга, Константина, којој су у монаштву дали име Евпраксија. Како би се она исцелила да он није светац? А Митродора? Она се исцелила на самом гробу свеца. Срце ми говори: то је био заиста свет човек!”
“Мати, а где се одиграло ислеђивање?”
“У манастирским одајама Владике. Ако се стане крај спољашњих олтарских врата могу се видети мала врата. Она воде у велику собу испод које је сад гробница свеца. Тамо сада примају ходочаснике. Још ћу нешто испричати о његовом добром срцу. Када ме је позвао да дођем сама код њега и постављао ми питања, сва сам дрхтала од ужаса, а после разговора ме је повео у своју кућицу. Кад смо се пели уз степенице, тамо су тада још биле плочице и одмах после плочица улаз и одмах ту – бифе. Свети Нектарије га отвори, узе велику супену кашику, скиде са полице теглу са слатким од вишања и захвати кашиком. (У очима монахиње се појавише сузе.) “Дођи овамо, дете моје, даћу ти мало слатког.” Свети Нектарије је мислио да ће ми од слатког – а ја сам била готово дете, бити радосно и да нећу бити тужна. “Не могу да прогутам, Владико.” “Све ћеш лепо да прогуташ.” Дао ми је слатког као добри дека. Пошто је поразговарао са мном одвео ме је код иследника и рекао: “Предајем ти ову девицу. Чувај је као зеницу ока. Она је чиста. И није онаква као што о њој говори њена мати.”
Иследник ме је одвезао у Атину, одвео ме је код јавног тужиоца. Судски извршитељ ме је послао код лекара. Обавили су преглед, дали писани закључак. Чим је моја мајка то сазнала рекла је: “Имала је новац, платила је лекару и зато је он написао да је девица.” Ја, наравно, ни драхму са собом нисам имала. Нисам имала за шта да купим ђеврек. Замолили су жену у јавном тужилаштву да ме претресе. Ништа нису нашли. “Она нема ни пребијене паре,” рече жена. А потом ме послаше код другог лекара, то је било већ следећег дана, да се још једном увере. И овај лекар је дао писани закључак. Узела сам оба папира од лекара, сместили су ме на брод. Свети Нектарије је иследника замолио: “Пошаљи ми назад девојчицу.” Тако сам се вратила после осам дана.
Сестре су тако волеле свеца и тако су биле узнемирене да су и нехотице сматрале да сам крива за цео тај случај. Мислиле су да су мојом кривицом покренуте све те глупости против њега и нису желеле да ме оставе у манастиру. Разумем их. Била је једна жена која је била блиска манастиру, Василики Занети са ћерком. Послали су ме код њих док се све не смири. Оне су живеле близу цркве Мајке Божије у граду Егини. Госпођа Василики је била јако добра. Редовно сам ишла у храм. И у манастир сам ишла пешке.”
“Да ли је игуманија Ксенија била добар човек?”
“Изузетно добар. Била је врло лепа! Она ме је волела. Док сам живела код госпође Занети недељом сам ишла у манастир. Игуманију су доводили на одређено место да би разговарала са мном. Сестре су тада још увек биле јако љуте. Разговарале смо, а ја сам је стално питала: “Мати када ћете ме поново узети?” “Не жури, дете, истрпи још мало,” умиривала ме је. Када су се сестре смириле поново сам дошла у манастир. Мати Ксенија је још увек била жива.”
“Да ли сте одмах постали монахиња?”
“Не. Прво сам била на послушањима која су ми давали.”
“А када сте постали монахиња?”
“Допутавао је Владика Хризостом[1] из Атине. Он је био јако добар, пришла сам му и рекла: “Ваше Преосвештенство, већ толико година сам у манастиру. Да ли бих могла да добијем монашко име, прочитајте ми молитву.” Он ме је обукао у расу.
“А до тада нисте носили расу?”
“Не, ишла сам у скромној одећи сиве боје. “Добро,” одговори Владика. “Ако те позовем сутра на Литургији прићи ћеш Царским дверима.” Следећег дана се завршава Божанствена Литургија и он иза Царских двери пита: “Где је Марија? Где је наша малена?” “Овде сам, Ваше Преосвештенство.” “Дођи овамо, дете моје,” каже ми. Приђох и он прочита молитву за ношење расе.”
“Да ли сте знали да ће вам дати име Ксенија?”
“Не, то је било неочекивано. Ето, тако сам касније и ја постала монахиња.”
“Шта је било са вашом мајком? Како се то касније завршило?”
“Када се потврдила моја невиност иследник јој је рекао: “И зар те није срамота, стара, да такве глупости причаш о својој ћерки и да је оптужујеш за неморал? А због тога ћу те протерати!” То јој је рекао у Атини у јавном тужилаштву. А затим су је заиста протерали са острва Егина.”
“Можда је вашу мајку ђаво искушавао и можда се она због тога тако понашала?”
“Откуд ја то да знам, дете.”
“Да ли још памтите зло мајци која вам је приредила такву муку?”
“Какво зло? Шта ти је, дете моје! Само ми је горко. Зашто јој је све то било потребно?”
“Да ли сте јој опростили?”
“Да! Опростила сам јој, али је у мени остала горчина. Покој јој души!
“Када сте отишли из манастира?”
“Када је умрла мати Ксенија, три године после светог Нектарија. Упутила сам се код мати Касијане у епархију. Затим сам молила да ме приме, помогли су ми отац Лаврентије и Мардикија Каламаки и почела сам да живим при цркви Свете Варваре. Тамо сам провела више од 20 година.”
“Мати, када бисте данас срели светог Нектарија шта бисте му рекли?”
“Шта бих му рекла, дете моје (плаче)? Само бих му се захвалила за то што се не љути на мене, што је опростио што је био оклеветан због мене…”
“А шта ћете рећи светом Нектарију сада гледајући његову фотографију? Шта је он био за вас? (Показао сам мати фотографију светог Нектарија коју сам донео са собом.)”
Она је узе у руке и немо поче да плаче. Гледала га је тужно, као мало дете и нешто шапутала и уздисала. То је било врло дирљиво.”
“Он ми је био све. Какву горчину је претрпео због мене! Какву горчину…”
“Шта сте му то сада прошапутали?”
“Да ме узме код себе. Да ме узме што пре, зато што сам већ болесна, тешко ми је овде. Седим непокретна у инвалидским колицима већ четири или пет година. Имала сам две операције, седим и плачем од боли. Када доносе мошти у саборну цркву из манастира ја се често клањам и плачем и стално се молим. Јер нико не зна за бол мога срца.”
“Мати, толико муке вас је снашло! Да ли се кајете што сте пошли тим путем?”
“Не, не кајем се!”
“Значи, када бисте почели све од почетка, опет бисте отишли у манастир?”
“Да, то је било од свег срца.”
 
Егина, 1. август 1987.г.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Хризостом Пападопулос, архиепископ Атински, он је после светог Нектарија био директор Школе браће Ризари.

Comments are closed.