НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Марија Стронгилу
ЛИТУРГИЈА АНЂЕЛА
 
Код уважене госпође Стронгилу (наводим њено девојачко презиме, исто које је имала и њена тетка, прва игуманија манастира – слепа мати Ксенија) доспео сам по савету веома љубазне мати Теопистије, која се подвизава у обитељи коју је изградио свети Нектарије. Био сам изузетно захвалан, јер је мој сусрет са 86-годишњом старицом био право откровење.
Стан у којем она живи са породицом своје рођаке Марије Јанакопулу налази се у густо насељеном делу града. Прешавши праг њене куће осетио сам као да сам на острву Егини 1913-1924. године. Преда мном као да се показало 7 година свакодневног општења са светим Нектаријем и 10 година живота проведеног заједно са светом игуманијом Ксенијом. Ове успомене су веома драгоцене. Треба рећи да је осим свега осталог она сопственим ушима чула претње иследника упућене светом Нектарију. Да, то је живи сведок, тадашња 17-годишња Марија Стронгилу.
Благослов светог Нектарија је добила још док је била у мајчиној утроби. Нема речи које би описале љубав коју она осећа према свецу.
„Госпођо Стронгилу, испричајте нам чега се сећате о својој тетки – човеку светог живота – слепој мати Ксенији и о светом Нектарију.“
„Прво ћу нешто рећи о тетки. Знате, када се она молила изгледало је да се одваја од свега земаљског. Као да је доспевала на Небеса! Ја сам била још увек дете и нисам то схватала. Она је била потпуно слепа, а ја бих јој прилазила за време молитве и гурала је да је уплашим… Она се крстила и шапутала: „Одлази од мене, сотоно“ – и одлазила би иза олтара да тамо заврши своју молитву. Тада је било много ствари које нисам разумела.“
„А како је мати Ксенија доспела у манастир?“
„Знате, она је често ишла у један храм у Атини који се налази у кварту Полигона, у цркву Архангела Михајла и Гаврила. И носила је монашку одећу. Тамо ју је видела госпођа Катарина Матфопулу, побожна и богата жена. Пришла јој је једном приликом и рекла: „Госпођице, да ли би хтела да дођеш код мене у госте?“ „Не могу, зато што ће се мама бринути.“ „Добро, хајдемо онда код твоје маме да је замолим.“ „Шта ће вам она?“ упита мајка. „Она је потпуно слепа, неће моћи ништа да вам помогне.“
„А зашто је госпођа Матфопулу хтела да узме девојчицу код себе?“
„Да би се она код њих молила. Она је заова оца Јевсевија Матфопулоса. И у то време је била у другом стању па је хтела да се девојчица моли за њу. На крају крајева ју је ипак узела у кућу. Једном приликом је код њих умро неко од рођака и они су позвали Владику Нектарија на опело. Он је тада био директор Ризаријске богословске школе. Кад је опело завршено сви кренуше у кућу код рођака. Онда госпођа обраћајући се Владици рече: „Ваше Преосвештенство, ја сад имам много посла. Дозволите ми да вас закратко напустим како бих поставим сто. Опростите ми. Довешћу девојку светог живота да Вам прави друштво како Вам не би било досадно.“ И довела је код њега моју тетку. Свети Нектарије је упита: „А зашто ти, дете моје не идеш у манастир?“ „Ваше Преосвештенство, ја сам сиромашна. Немам новца. Како да идем у манастир?“
Породица мог оца, господине Мелинос, се доселила са Крита. Били су избеглице. Моја тетка, мати Ксенија се родила у Атини. Тада је Крит још увек био под влашћу Турака. Чим ју је чуо свети Нектарије одмах рече: „Примићу те у манастир.“ После извесног времена свети Нектарије се упутио на Егину. Тамо се упознао са градоначелником, господином Пепасом. Он је био лекар, предиван човек! „Господине градоначелниче,“ обратио се свети Нектарије, „хтео бих уз Божију помоћ да оснујем манастир на Егини.“ „Ваше Преосвештенство, ми већ имамо манастир где живе жене које нису оптерећене породичним бригама. Хајдете да погледамо.“ Светом Нектарију се свидео мали манастир, који је носио име по цркви која је тамо била саграђена „Живоносни Источник“. „Ваше Преосвештенство, предајемо Вам га,“ рече градоначелник. То је било управо оно место где се данас налази манастир светог Нектарија.
Владика је одмах написао писмо мојој тетки и Касијани и оне су прве допутовале код њега. Касније су дошле и друге. Тако су почели да обнављају манастир. Позвали су и мог оца, он је био тесар.“
„Госпођо Стронгилу, када сте и како ви дошли у манастир?“
„Моја мама је умрла од уједа бесног пса и ја сам остала сироче. То је било 1907. године. Још нисам била кренула у школу, наравно, после тога сам ишла; тада сам имала 6 година, наша Стела – 4 године, мала Хрисанфи – 2 године. Двоје прве деце моје маме је умрло. И када је била у другом стању (у осмом месецу) и носила мене моја тетка Хрисанфи (Ксенија) ју је одвела у Ризаријску школу код Владике Нектарија да је он благослови. Он јој је дао благослов и рекао: „Дете које родиш ће живети.“ Тако сам добила благослов светог Нектарија још у мајчиној утроби.“
„Вратимо се, госпођо Стронгилу, на онај моменат када сте дошли у манастир.“
„Да. Мама је умрла, отац је био шеф градилишта и ишао је по градилиштима, водио ме је са собом. Заједно смо били у хотелима, тавернама, кафићима. Претворила сам се у правог обешењака! Бака моје маме ме је грдила и много се бринула што тако растем. Онда је решила да напише писмо тетки – мати Ксенији. Моја мама је још раније молила Ксенију да ме узме у манастир. Плашила се да ћу ја, пошто сам била тако неваљала лако да утичем на друге сестре. Тада јој је моја тетка одговорила: „Марија је још врло мала, а ја сам слепа, нећу моћи да је негујем и пазим. Нека одрасте до 10-12 година, и обећавам да ћу је онда узети у манастир.“ Кад је мати Ксенија примила бакино писмо, забринула се и отишла код светог Нектарија. „Ваше Преосвештенство, ослободите ме од обећања које сам дала. Дала сам га својој сестри на умору.“ Тетка му је све испричала. Онда Владика одлучи: „Твоје ослобађање ће бити да се то дете доведе овде.“
Тако су ме довели у манастир. Нисам хтела тамо да живим. Али је лик свеца од првог тренутка на мене оставио дубок утисак. Био је врло пријатан човек. Стално сам плакала. А Владика ми је говорио: „Куда ћеш да одеш? Како ће наш манастир да остане без Марије?“ Тако је говорио да би ме задржао. Једном сам се спремила да побегнем одатле. Прво сам отишла у башту. Дали су ми два букета ружа да однесем у Атину. Свратила сам у цркву са цвећем. Приђе мати Христодула, виде да држим цвеће, донесе две вазе да их стави: једну – испред иконе Исуса Христа, другу – испред иконе Мајке Божије и натера мене да то урадим. Ја одох и ставих вазе. Излазећи из храма сретох Владику. „Ваше Преосвештенство, ја одлазим!“ „Како ћеш нас оставити без Марије?“ Нисам знала шта да одговорим. Тако сам и живела тамо до 1923. године док није умрла моја тетка. Године 1924. је дошао митрополит Атински Хризостом. Он ми је рекао: „Ако немаш намеру да постанеш монахиња нема смисла да остајеш овде.“ Замолила сам га да ми помогне да се запослим у болници „Благовести“ као медицинска сестра. У часописима на сликама сам видела како медицинске сестре негују болеснике и то ми се свиђало. На крају сам се запослила у болници „Благовести“ 1924. године.“
„Хајдете да се сада вратимо неколико година уназад. Да ли се сећате службе светог Нактарија?“
„Када је он служио то је било нешто неизрециво. Када би износио путир ја сам увек падала ничице. У том тренутку – са светим путиром у рукама светац није додиривао земљу! Ноге су му клизиле као да је летео! Испричала сам то тетка Ксенији. А она је одговорила: „Наш Владика је свети човек! И када служи не додирује земљу!“ Од тог тренутка када смо тетка и ја о томе разговарале ништа слично више нисам видела. Његова светост се не може описати! Када је служио бденије чинило нам се да не стојимо на земљи него на Небу. Као да смо остављали све земаљско.“
„Прича се да је био једноставан човек…“
„Да, није био горд. У жарко летње подне тетка Ксенија би ме затварала да не излазим, да не скачем по верандама и не сметам сестрама да одмарају. А Владика је у то време ишао по воду, чула сам његове кораке и отварала врата. „Марија,“ говорио би ми, „молим те, донеси ми чашу воде из бунара.“ Сада је поред тог бунара гробница светог Нектарија. И ја бих му донела воде. „Ваше Преосвештенство,“ обратила бих му се, „хоћете ли да донесем и слатко?“ „Донеси, Марија, да поједемо и мало слатког?“ Сећам се да је пробао слатко и дао ми да лизнем са његове кашике. Али ја нисам могла да једем једном кашиком, хтела сам чисту, и зато сам отишла у кухињу по чисту кашику. Сећам се како смо ми девојке на Велики Петак брале цвеће. Он се осмехивао и говорио: „Здраво, девојчице!“ – и благосиљао нас.
Ја сам сваког јутра скупљала дудиње које су падале са дрвета које се налазило преко пута његове кућице да Владика не би згазио и да се не би оклизнуо, а и да се под не би прљао. Чучнула бих и скупљала плодове. Излазио је Владика и говорио: „Ево, колико плодова скупиш, Марија, толико ћеш мојих молитава имати.“
Понекад су ме сестре због нечега грдиле и ја бих плакала. И кад би ме водиле поред његове куће трудила сам се да плачем јаче, да би он чуо и изгрдио моје „увредитељке“. Владика би их прекорио: „Марија опет плаче? Опет је кажњавате, не умете правилно да васпитате дете…“
Магдалина (она је касније постала игуманија Хрисолеонидијског манастира) је била учитељица и најчешће ме је она кажњавала. Она је била строга, давала ми је часове. Код ње сам научила да пишем, научила сам математику. Највише сам волела Касијану. Али, наравно, још више сам волела Владику. Трудила сам се да увек будем близу њега. У подне, када сам му доносила воду он би ме питао о задацима које смо мати Магдалина и ја радиле, питао би ме са великим интересовањем и ја сам му постављала разна питања, а он би одговарао. Једном сам му задала загоднетку: „Ишао човек путем и одједном угледа чудовиште са пет глава, са двадесет удова и сто прстију! Зар може да постоји такво чудовиште, Ваше Преосвештенство?“ „То је покојник. Његова глава и главе људи који су га носили – укупно их има пет. Петоро људи има двадесет руку и ногу, а прстију – сто.“
Још да кажем да сам мало јела, и то не све, нисам волела цвеклу. Једном ме је моја учитељица изгрдила зато што нисам све појела. Ја сам почела да плачем и отишла горе. Пролазећи поред Владикине куће ја заплаках још гласније. Он ме чу и оде у келију код моје тетке: „Шта је са Маријом?“ „Она, Ваше Преосвештенство, неће да једе.“ „А шта сте јој дали?“ „Цвеклу.“ „Како то да неће, донесите тањир овамо, ево видећете како ћемо сад нас двоје заједно све да поједемо.“ Села сам и почела да једем цвеклу заједно са Владиком.“
„А какав је свети Нектарије био у манастиру?“
„Веома једноставан. На њему су били мали крст и скуфија. Архијереске панагије никад није носио, окачио их је поред иконе Мајке Божије. Служио је као обичан јереј.“
„Чуо сам да је светац волео да ради у башти, да је шио папуче сестрама…“
„Научио је сестре да шију папуче. Монахиња Кипријана се после њега бавила шивењем обуће.“
„Да ли је јео са сестрама?
„Не, обично је јео сам.“
„Због чега је толико ценио мати Ксенију, вашу тетку?“
„Моја тетка је била чиста душа, врлински човек. Када се она молила подизала би руке високо, са страхом Божјим. Ја сам, наравно, била мала и нисам схватала. Она је подизала руке, као да се узноси на Небо, а ја бих се пришуњала отпозади као лукави, и узнемиравала је.“
„Да ли је она била слепа од рођења?“
„Не, ослепела је са 11 месеци кад је прележала менингитис. Била је добра песникиња. Сећам се једне њене песме:
Душа, достојна жалости,
Стално јеца и жали,
И име Божије спомиње,
Вичући из све снаге.
И говори: „О Господе, спаси ме,
О Господе, помилуј.
Види сву таму моју
И изведи на светлост.“
 
„Да ли је имала дар прозорљивости?“
„Једном приликом дође сестра моје маме од ујака, Катина. Она је живела са једним човеком који је служио у морнарици. Моја тетка, иако јој апсолутно нико о томе није причао све јој сама каза. Катина је родила дете и дошла на четрдесети дан у манастир. Свети Нектарије је благословио малишана, крстио га, а после тога причестио. Она се на крају удала за тог човека чије је било дете и имали су петоро деце!“
„Колико година сте живели поред светог Нектарија?“
„Седам година: од 1913 године, од оног дана када сам дошла у манастир до 1920. године када је он умро.“
„А да ли се сећате чика Павлинериса који је живео близу манастира?“
„Да, то су били свети људи! Они су ме одгајили. Тетка Хриса… Она је светом Нактарију поклонила много земље за манастир и говорила: „Ако ти, Владико, буде требало још земље, даћу ти.“ „Не, тетка Хрисо, доста је,“ одговарао би он. Прво је то био мали манастир. Тек сада је тако велик. Свети Нектарије је замислио да оснује школу у манастиру да се деца не би возила у школу у удаљено село Франгину. Али није стигао, почео је рат…“
„Вероватно се сећате клевете која је покренута против светог Нектарија. Да ли можете да испричате нешто о томе?“
„Оклеветала га је свећарка, а он је био светац. Када је свећаркина ћерка Марија дошла у манастир ја сам била напољу, испод еукалиптуса поред манастира. Имала сам хлеб и сир, и јела сам. Прилази Марија, била је лепа девојка, ми смо вршњакиње и каже: „Треба ми Владика.“ Ја сам била прва особа коју је она срела у манастиру. „Нећеш моћи да видиш Владику,“ рекох ја. „Али ћу да те одведем код своје тетке, код мати Ксеније.“ И одведох је. После разговора са њом тетка ју је одвела код Владике. „Остави ту девојчицу овде, преподобна Ксенија, а после ћемо да видимо,“ рече он. Тако су је оставили. А њена мајка, ох, какав је она човек била! Једном је дошла у манастир, ушла у храм баш у тренутку када смо добијале нафору из Владикиних руку. Ја напред, а Марија позади! Ја сам већ доста била чула о њеној мајци, па сам се зато и ја уплашила. Док смо узимале нафору и док смо излазиле из храма сва сам се била најежила од страха. Видела сам да је ту жену обузео гнев и зато сам се уплашила.“
„Каква је била та Марија? Заједно сте се играле.“
„Добра девојка. Знате, ми нисмо имале нешто нарочито времена за играње, ја сам ишла на послушање.“
„А шта је било када се у манастиру појавио иследник?“
„Све сам тада видела својим очима. Свети Нектарије је седео крај врата моје тетке, а ја сам прала степенице. Одједном видим, долази овај иследник и почиње тако грубо да се опходи према Владици: „Ја сам иследник из Атине, дошао сам да вас испитам.“ Владика га је одвео у одаје које се налазе преко пута олтара. А доле је био подрум са дрвеним подом. Ја сам шмугнула тамо и слушам. Знате ли шта га је питао иследник? „Старче, где закопаваш децу која се од тебе рађају? Где их избацујеш? Кажи!“ Ту нисам издржала па истрчах. Видим иде моја тетка и пренесох јој све што сам чула. „Одмах је одведите у кухињу,“ рече она сестрама. Одвели су ме. А најзанимљивије је да сам, када се иследник спремао да оде дохватила циглу да га гађам. Владика то виде и задржа моју руку: „Шта то хоћеш да урадиш дете моје? Ја сам му већ опростио.“ Чак је хтео да га угости младом јагњетином. Али смо му ми већ сипале чорбу од пасуља и он оде куда га ноге носе.“
„Госпођо Стронгилу, а чега можете да се сетите у вези са болешћу светог Нектарија и његовом смрћу?“
„Када је отишао у болницу, ја сам га пратила до храма Свих Светих. Са њим су биле сестре Јефимија и Атанасија. Чим смо дошле до храма Свих Светих Владика ми рече: „А даље немој да нас пратиш, Марија, доста је.“ Узела сам благослов и отишла. Он се окренуо и са тугом у очима погледао манастир. Касније сам рекла тетки: „Владика је био веома тужан када је одлазио.“ Лежао је у болници „Аретео“, послала сам му букет хризантема преко једне жене која нам је помагала у послу, чистила је конак, прала веш. Она је путовала у Атину, и ја сам јој дала цвеће. Чим му је донела букет он одмах упита: „Од кога је то?“ „Од Марије, Ваше Преосвештенство.“ Мати Јефимија која је код њега дежурала тада рече: „А шта ћемо ми да пошаљемо Марији?“ „Шта Марији треба осим благослова?“ Али ми је Јефимија ипак послала и таблу чоколаде.
Више га нисмо видели. Кад су довезли тело (ја још увек нисам могла да схватим ког су то Владику довезли) на Егини је била права поворка. Допловио је брод са спуштеном заставом. На њему су били отац Пантелејмон Фостинис, отац Ангелос Нисиотис из храма Свете Тројице из Пиреја и један архимандрит. Сви свештеници су ишли пешке и на рукама носили светог Нектарија. Нису палили свеће, а ја сам набрала незаборавак у башти, знате, оне лепе цветиће. Замислите, кад су после 5-6 месеци отворили његов ковчег да га поново сахране у нову гробницу личио је на уснулог човека. Само што је био јако мршав. Апсолутно није био подвргнут труљењу. Све је изгледало исто као за живота. А причали су да очи мртвих у земљи једу црви. Ни говора. Он као да је спавао. Тада су ковчег ставили у игуманске одаје док су правили гробницу од меремера. Моји цветићи незаборавка које сам ставила у ковчег били су свежи као да су тек исечени!“
„Шта, нису увели?“
„Нимало нису били увели!“
„И тело светог Нектарија је миомирисало?“
„За време опела са Владикиног чела је точило миро. И за живота су његове руке миомирисале. Ја сам по својој наивности мислила да се он парфемише. То сам испричала тетки, чудно јој је било да чује нешто тако: она га је још за живота сматрала за свеца.“
„Госпођо Стронгилу, шта је Владика пушио?“
„Ко је то могао да каже? Како то пушио? Он никада није пушио. Свет човек па да пуши, да ли је то могуће?“
„Хајде да се вратимо на опело. Да ли је тада било много људи?“
„Цела Егина! Хиљаде људи! Све школе. А да ли знате за гроб? Када је мати Анастасија уређивала манастирску башту оставила је место за гроб, мислила је да ће можда она тамо бити сахрањена. А ето, свети Нектарије је умро пре ње иако је она била старија од њега.
Испричаћу вам два случаја, која су ми се веома урезала у сећање. Један од њих се десио још пре него што је Владика дошао на острво, а други релативно скоро, увече онога дана када је било обретење моштију. Када је свети Нектарије још био директор Ризарисјке богословске школе дошао је у Атину из Александрије онај човек који га је оклеветао пред Патријархом Софронијем. Грчке власти су од њега затражиле писма са препорукама. Односно, писма оних који су га лично познавали и који би могли да гарантују за њега. Питали су га кога он лично добро познаје. „Пентапољског Владику Нектарија,“ одговори овај. Када је Владика за то сазнао рекао је секретару: „Ја сам му од свег срца опростио и никада нећу рећи ништа против њега, нећу му одговорити злом.“ И други случај. Једном је мати Акакија била болесна и замолила је сестру Стелу Андониу да је пробуди пре свитања, спремала се да се причести. Стела ноћу чује: у храму се одвија Литургија. Изађе да погледа – све је затворено. У храму није била упаљена ниједна свећа. И ја сам, док је још била жива моја тетка Ксенија, чула нешто слично. Сећам се да сам устала и пошла да се обучем и да своју слепу тетку одведем у храм на службу. Изађосмо, а храм затворен, унаоколо мрак. „Хајдемо назад, дете моје,“ рече тетка. „То је била Литургија Анђела!“
 
Атина, 26. август 1987. г.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *