РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Ифигенија Ксидеа
ДОТИЦАЊЕ МОШТИЈУ
 
Ишао сам у трећи или четврти разред, то је било негде 1966-1967. године када ми је први пут доспела у руке књига о светом Нектарију. Веома добро се сећам како ме је потресло то што свети Нектарије као младић није могао да плати карту за брод и како је био принуђен да пише “писмо Небу” о свом сиромаштву. Осим свега осталог из мозаика свечевог живота у сећању ми је остало име лекара Ксидеаса и епизода из кишне ноћи. Лекарева прича о томе како је разговарао са свецем, како је дотакао мошти… Живо сам замислио све ове узбудљиве тренутке. И ево, после двадесет година имам прилику да уђем у кућу овог незаборавног лекара, да боравим у његовим собама, да поразговарам са његовом супругом Ифигенијом. Ослоњена на штап, она као да прелистава срећне године живота – аристократско порекло, школовање у Маразлијском педагошком институту[1], 48 година брачног живота, 36 година рада на педагошком попришту, 11 година рада на дужности заменика градоначелника, 10 година рада у Патриотском фонду Егине, 17 награда Министарства просвете, сребрна медаља Црвеног Крста и много-много другог… Међутим, њене најдраже успомене су о светом Нектарију.
“Госпођо Ксидеа, дубоко сам потресен због тога што се налазим у вашем гостољубивом дому и што разговарам са вама пошто имате лично искуство општења са светим Нектаријем. Одавно сам желео да се упознам са вама и вашим супругом, о којем без преувеличавања, са захвалношћу говори цела Егина. Молим вас да ваше успомене поделите са мном.”
“Од детињства, од млађих разреда основне школе, наш одлазак у манастир сваке суботе је био закон. Мама нас је такође суботом терала да негујемо цвеће, које је у огромном броју расло у нашој башти, у кући је било 60 саксија. А када бисмо завршили са цвећем слала нас је код Владике. Башта и Владика су за нас били у блиској вези. Сваке суботе мама би нам дала торбицу са јелом и ми сестре: Антигона, Јефимија, Катина и ја – бисмо се упутиле на пут.
Владика је по спољашњем изгледу био изузетно једноставан. Гледаш – а он излази из обућарске радионице где је поправљао обућу монахињама и другим људима. Често сам видела како ради. Понекад би ме узео за руку и одвео у шетњу. Заједно са нама ишле су и моје сестре. Увек је са нама говорио о религији. Сећам се како је Владика једном нашу Катину упитао: “А шта ћеш ти бити кад порастеш?” “Монахиња, Ваше Преосвештенство.” “Ако буде буде воља Божија даћу ти име Дамијана.”
Владика је ишао у мантији, са скуфјом и крстом. Човек никако није могао да препозна да је он архијереј. Али су га људи веома поштовали и ценили. Када би долазио из манастира у град да служи у саборној цркви сви су излазили и добро чистили пут зато што су знали да ће туда проћи Владика! Веома смо га поштовали.”
“Ако дозволите замолио бих вас да испричате нешто о игуманији, слепој мати Ксенији, много сам слушао о њој…”
“Она је “видела” човека иако је била слепа на очи. Увек је љубазно говорила: “Добро дошли, добро дошли!” Заиста је била Божји човек!”
“А чега се сећате о литургијама светог Нектарија и његовим проповедима?”
“Свети Нектарије је, понављам, био веома једноставан. И говорио је једноставно, на народном језику. Понекад би држао проповед стојећи крај Царксих двери, понекад са архијерејском места. Кад је имао мантију на себи изгледао је као жива икона, то је било нешто потресно. И човек никако није желео да оде од њега. Сав је сијао!”
“Да ли је ваша породица имала везе са манастиром?”
“Да. Мој отац је имао фабрику, производио је алкохол и ми смо одвозили у манастир суви алкохол за лекове и друге потребе. Најчешће бих ја ово однела на магарцу. Владика ме је веома волео. Био је љубазан, изузетно пажљив! Знате, познавала сам многе архијереје. Доброта светог Нектарија је била безгранична. Изузетно једноставан човек. Одушевљавао ме је кад је излазио из обућарске радионице: имао је кожну кецељу…”
“Да ли сте чули за клевету против свеца?”
“Да, жена која је ширила те клевете је била са острва Сифнос. Продавала је свеће, била је сиромашна. Имала је ћерку са којом сам заједно ишла у школу. Мајка ју је толико мучила да није имала где да нађе заштиту. И одлучила је да оде у манастир и отишла. А мајка је покренула прави рат против светог Нектарија. Рат! да, све сам то видела: како се иследник опходио са Владиком и остало. “Где кријеш своју децу?” викао је. “Говорите шта хоћете! Господ све види,” мирно је одговарао Владика. “Нека буде воља Његова.”
За то знам од мати Нектарије која се тада звала Агапија. Сви ми смо били против иследника и оне жене, нисмо могли очима да је видимо. А резултат? Када су се завршила сва испитивања и све остало узели смо код себе ову девојчицу Марију. Живела је код нас неколико месеци. Није хтела да се врати код мајке. Од нас је прешла да живи код моје сестре од тетке – Птеруде и код њене мајке – Василике Занети. Тамо је дуго живела, зато што је Василикин муж Николаос био у Америци и она је сама живела. Кад је Марија живела код нас њена мајка је два пута долазила и правила скандале. Дошло је дотле да је моја мајка једном узела бич и рекла јој: “Ако дођеш још једном – добићеш.”
А у то време се Владика разболео и одведен је у Атину у болницу “Аретео”. Назад су га довезли у ковчегу. Тада сам ишла у атинску школу и дошла специјално на опело. Било је толико много народа да нисам могла да се пробијем до манастира. И стајала сам на балкону своје родне куће и видела целу ову поворку. Хиљаде људи, и сви су плакали…”
“А шта мислите, шта је учинило да Владика постане свет у свести житеља Егине?”
“Његова доброта и једноставност, делатна љубав! Он је све благосиљао – и одрасле и децу. Са свима је био љубазан, са децом се шалио. У наше време нема више таквих људи.”
“Госпођо Ксидеа, мислим да је време да се сетимо и вашег незаборавног супруга. У каквим односима је он био са светим Нектаријем?”
“Мој муж (то је било негде после 1930. године) је једном приликом отишао у госте код некога у селу Месагро. А у повратку је почела јака киша и он је решио да нађе уточиште у манастиру, да тамо преноћи. Све сестре су га веома волеле. Замолио је мати Христонимфи: “Морам данас да видим светог Нектарија!” Није био одбијен. Померена је мермерна плоча и он се спустио у гробницу код драгих моштију, и чак је покушао да ишчупа длаку из Владикине браде да би се уверио да ли је заиста све онако како му се чини. И није могао да ишчупа длаку. Владика је био као жив. О томе ми је касније причао, сав се тресући од узбуђења. Никада није узимао новац од монахиња за лечење. Мој муж се родио у Пиреји 1898. године и познаво је светог Нектарија још за живота. Често је са оцем одлазио у манастир. Медицинско образовање је стекао у Атини.”
“А шта осећате данас, после толико година, размишљајући о свом личном познанству са свецем?”
“Огромно усхићење и радост. Осећам његову благодат на сваком кораку свог живота. Када лежем да спавам и када се будим увек призивам његово име: “Свети Нектарије, помози ми!”
 
Егина, 9. август 1987. г.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Маразлијски институт у Атини је био једна од најбољих образовних установа у то време.

Comments are closed.