РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Сотирис Иконому
СВЕЧЕВ ПРИСЛУЖИТЕЉ У ОЛТАРУ
 
Војно лице у пензији, капетан треће класе, чика Сотирис је сада бацио сидро и сишао на обалу. Живи у живописном селу Кипсели на Егини са својом скромном и шармантном супругом госпођом Еванфијом. Чика Сотирис није имао прилике, да као што је маштао, обуче мантију православног свештеника, али по свом спољашњем изгледу подсећа на побожног старца достојног поштовања. Пошто је био редактор књиге “О васпитању деце у светлости хришћанског учења” он самтра да је на известан начин испунио свој хришћански дуг. Схватио је шта је туга изгубивши ћерку, и то га је приближило Господу, он је спознао “сву ослобађајућу снагу туге”, она је за њега постала благослов Божји. А својевремено је био удостојен да помаже лично светом Нектарију за време његових служби у манастиру. У олтару је мали Сотирис држао свеће, припремао кадионицу, подгревао воду, видео и чуо светог епископа за време његових богонадахнутих молитава крај жртвеника. То су заиста незаборавни тренуци – видети и чути свеца како стоји са уздигнутим рукама и са пуно страхопоштовања изговара: “Излиј Духа Свога Светога на нас…”
“Господине Иконому, колико знам ви сте један од оних малобројних људи који су били јако блиски са светим Нектаријем. Сетите се тога и испричајте нам.”
“Наш Владика је још за живота био светац. Од осам година сам растао поред њега. Родитељи су ми умрли кад им је било 33 године, прво отац, а затим после три године и мајка. Отац се утопио близу острва Скопелос, имао је рибарску барку. Моја мајка се угасила као свећа од упале плућа. Свети Нектарије ју је добро познавао, јер је била удовица са троје сирочади. Ја, најстарији, имао сам 8 година, сестра Маријанфи – 6, а после је ишла четворогодишња Деспина. Живели смо у селу Кипсели на Егини. Оно се тада звало Халазмени. Свети Нектарије је мојој мами помагао и новцем, и намирницама, свиме чиме је могао. Кад је она умрла то су јавили Владици. Он је код нас послао три монахиње и једну богату жену Петронију Коконези, која је тада живела у манастиру. Била је удовица, сва деца су јој умрла: један у 18, а други у 20 година од туберкулозе. Упознала се са Владиком Нектаријем још док је он био директор Школе браће Ризари. На једној од исповести свети Нектарије јој је рекао да је основао манастир на острву Егина и предложио јој је да оде тамо. Она је тамо направила себи келију и живела је у манастиру на месту где су сада игуманске одаје. Дакле, оне су биле на парастосу, по Владикином благослову, и све расходе везане за сахрану на себе је преузела ова жена. Чим су се вратиле у манастир све су му подробно испричале. Не знам о чему су све разговарали. Десетак дана је све било као и раније. О нама се бринула бака – мајка мог оца – Деспина Иконому. То је била света жена. 2-3 дана после мамине смрти она ми рече: “Иди дете моје, у цркву Месопотамске иконе Мајке Божије. Клекни тамо на колена и замоли Пресвету Дјеву да тебе, сироче, сачува.” Отишао сам тамо, молио се и плакао. Вероватно је да је то била ватрена и чиста молитва и Пресвета Дјева ме је услишила. Знате, ова мала црква Месопотамске иконе Мајке Божије је на пола пута од манастира светог Нектарија до мора. Сада је то црква свете Кириакије (Недеље), назив је промењен 1921. године. Дакле, после 10 дана свети Нектарије шаље код нас госпођу Коконези са једном сестром, не сећам се којом. Дођоше и рекоше: “Да видимо како овде живе наши сирочићи.” Госпођа отвори новчаник и даде мојој баки четири сребрне монете. Да бисте схватили шта је тај новац тада значио рећи ћу вам да је моја бака отишла и купила десет ока[1] хлеба. Од њега је испекла хлеб и ми смо се сити најели. Не знам како је тачно било, али је Владика овој госпођи рекао: “Ако желиш да спасиш своју душу узми овог дечака-сироче и омогући му да се школује.” Тако је и било. Она ме је повела са собом из куће и одвела горе у пустињу. Тамо сам живео са три монахиње, чијих се имена, наравно, добро сећам. То су биле сестре Кириакија, Стаматина и Марта. Оне су биле прави аскети. По целој пустињи која се пружала иза брда буквално су биле разасуте капелице. Знате, то је оно брдо преко пута манастира. Провео сам тамо једно лето. Сваке недеље сам долазио код Владике и прислуживао му у олтару за време богослужења.
Једном сам се разболео, одједном сам добио високу температуру. Моје матере су се веома забринуле, одвезле ме у манастир да ме пошаљу у град код лекара. Свети Нектарије није дао. Он ме је једноставно благословио и темепература је одмах спала. А други пут су ми се у грудима појавила два отока величине поморанџе. Монахиње су већ хтеле да ме воде у Атину на операцију, али је мати Ксенија наредила да ме прво покажу Владики и да ништа не предузимају без његове дозволе. Владика се помолио и благословио ме. После неколико дана отоци су нестали!
Кад је наступила јесен послали су ме на учење у једну од најбољих атинских школа Константина Диализмоса[2].”
“Хајде да споменемо како је служио свети Нектарије. У тим тренуцима сте му ви били најближи.”
“Ево шта ћу вам испричати. Да су ми тада биле ове године као сада ја бих схватио да је поред мене светац. Међутим, ја сам тада био дете и много чега нисам био свестан. Он је служио као обичан свештеник, а не у својим архијерејским одеждама. Служио је сам. Ми смо осећали да је то свети човек, али му се нисмо тако обраћали, то се подразумевало. Он ме је звао Сотирушка, изгледао ми је већи од свих људи. Када бисмо га гледали понекад би нас обузела дрхтавица. Не знам због чега – од страха или од превеликог поштовања, од страхопоштовања пред њим. Он је био необична личност. Када је служио нарочито се осећала благодат, али ја тога просто нисам могао да будем свестан зато што сам био мали.”
“Хајде да се вратимо вашем животу, на моменат када су вас одвели у школу.”
“Директор школе Диализмос је био изузетан човек, духован и јак. По благослову светог Нектарија тамо сам завршио четири разреда основне школе, а затим сам се вратио на Егину и учио још три године. И тада сам такође сваке недеље ишао у манастир и прислуживао Владици. Када сам завршио школу било ми је 17 година и отишао сам код Владике по благослов да идем у Богословску школу браће Ризари. Године које сам провео поред Владике имале су благотворан утицај на мене. И моја мајка која ме је усвојила, госпођа Коконези, је такође желела да идем у ту школу. Отишао сам, поклонио му се до појаса, замолио за благослов и рекао: “Ваше Преосвештенство, ја бих да идем да учим у Школи браће Ризари и да постанем свештеник.” Он ме је веома пажљиво погледао у очи, благословио и одмахнувши главом рекао: “Нажалост, ти нећеш постати свештеник.” Укратко, госпођа Петронија, један студент који је касније постао лекар и ја се упутисмо у Ризаријску школу. Секретар ми је дао да прочитам школски статут. Био је веома строг.У једном тренутку секретар ми се обрати и рече: “Па, како ти се чини, младићу, да ли ћеш моћи да превалиш овај пут како би постао свештеник?” “Чини ми се да је то веома тешко,” одговорих замишљено. “Вероватно да нећу моћи да издржим овакве услове.” Ту се на мене устреми моја мајка која ме је усвојила и лупи ми шамар, и то какав! Посред школе! Она се веома наљутила што сам одбио. Тада ме је уписала у једну гиманзију. Када сам је завршио уписао сам се на политехнички факултет. Годину дана после тога ова госпођа је умрла и почеле су моје финансијске потешкоће. Тако сам отишао у морнарицу где сам и завршио своју каријеру. Није било апсолутно никога ко би ми помогао.”
“Чега још можете да се сетите из живота светог Нектарија?”
“Једном је свети Нектарије посадио дрвеће поред манастирских зидина, често је нешто садио. Али су га нечије козе уништиле. И да не би дошло до експлозије емоција пред људима који су дотерали стадо до манастира, он изађе брзо и упути се према крсту. То је тамо, где су капелице, на брду преко пута. Он дође до тамо, седе на камен и заплака се. Веома је био тужан што су козе уништиле сво дрвеће.
Једном ми је отац Филотеј Зервакос, игуман са острва Парос, мој велики пријатељ, причао како је ишао са другом код светог Нектарија на исповест још док је он био у Ризаријској школи. Обојица су желели да постану монаси. Прошло је неколико година и Филотеј се спремао да посети свог духовног оца – светог Нектарија код њега у манастиру. И ујутру оног дана када је требало да дође, свети Нектарије каже мати Јефимији, која му је доносила храну: “Данас очекујем једног пријатеља, зато спремите ручак за двојицу.” “Добро, Владико,” одговори она. У 11 сати пре подне неко закуца на манастирска врата. “Ви сте господин којег Његово Преосвештенство очекује! Уђите, уђите,” рече му она. Придошлица се зачуди зато што никоме ништа није говорио и већ много година се није видео са светим Нектаријем. “Не, господине,” објасни мати, “Владика нам је рекао да спремимо ручак за двојицу. Како то кажете да га нисте обавестили о свом доласку?” Одвела је госта код светог Нектарија. Пољубише се. “Очекивао сам те,” рече Владика. “Али ја ништа нисам јавио…” “Знао сам и очекивао сам те,” осмехивао се светац.
После ручка Филотеј рече: “Ваше Преосвештенство, хтео бих да идем у Хрисолеонидијски манастир.” Тада је то још увек био мушки манастир. У моје време тамо је још увек било монаха. Игуман је био отац Лаврентије. Када је на острву била суша из тог манастира су донели чудотворну икону Мајке Божије светом Нектарију. После тога је падала киша као из кабла. “Немој тамо да идеш,” рече му Владика, “зажалићеш због тога.” “Шта да радим, Ваше Преосвештенство,” каже Филотеј. “Дао сам реч да ћу отићи да целивам икону.” “У сваком случају не саветујем ти да идеш тамо зато што ћеш зажалити због тога.”
Ипак је отишао. У манастиру су се за ручком два монаха веома јако посвађала. Није било игумана. Филотеј се вратио код светог Нектарија жалећи што није послушао његов савет.”
“Господине Иконому, да ли се свети Нектарије бавио домаћим пословима у манастиру?”
“Наравно! Правио је цвећњаке, садио дрвеће, помагао је радницима све што је могао, сестрама је поправљао и шио обућу.”
“Да ли се сећате слепе мати Ксеније?”
“Наравно. Она је била прва игуманија у манастиру. Света душа! Чудно је што још увек није канонизована. Она ме је веома волела. Ја сам јој целивао руку и клањао се… Писала је предивне стихове.”
“А како се осећате пошто сте лично познавали светог Нектарија, и пошто сте имали могућност да вас он причешћује, да слушате његове савете, да из његових руку примате просфору?”
“Сматрам да сам срећан, изузетно срећан човек. Као прво, зато што је он у мојој души посејао семе првих религиозних осећања и она су се сачувала све до данас. Жао ми је само што нисам кренуо његовим стопама, нисам постао свештеник. Али се тако догодило, по његовом предсказању, очигледно је да је воља Божија била другачија. Слава Богу за све! Од свег срца желим да свети Нектарије својим молитвама укрепљује све људе и води их ка добру. Господине Мелинос, желим вам, добро здравље и снагу, хвала вам што сте дошли код мене.”
“И ја сам вама такође веома захвалан, господине Иконому.”
 
Егина, 1. август 1987. г.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ока је мера за тежину једнака 1280 грама.
  2. Приватна школа чији оснивач и директор је био Константин Диализмос.

Comments are closed.