РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Панајотис Геладакис
“…СКИНУО ЈЕ СВОЈУ ОБУЋУ И ДАО БОСОЈ ЖЕНИ”
 
Панајотисов унук, ђакон Фанурије Макаратзис, му је рекао који је циљ мог доласка и он је са нестрпљењем чекао да дођем, желео је да се сети свега што је знао о светом Нектарију.
“Деко, ти имаш… 92 године. Кад је умро свети Нектарије ти си имао 23 године, то је приличан узраст. Шта можеш да испричаш о том времену?”
“Родио сам се у селу Агији Адомати. Из детињства се сећам како су сваки пут када би Владика пролазио звонила звона. Владику је на магарцу водио чика Панагис Јаничарис. Кућа чика Панагиса се налазила мало испод манастира, у Конду, како се тада звало то место. Путеви су били каменити, тешко је било ићи пешке. Свакога дана сам ишао у манастир са старијим братом Димитријем и два-три радника. Помагао сам брату. Често би се тамо где смо радили појављивао Владика. По спољашњем изгледу је личио на обичног монаха. Увек је носио скуфију и мантију. Био је врло једноставан. Једном смо брат и ја поправљали стари конак. Владика нам је пришао по навици. Овде је већ био чобанин, његове козе су недавно обрстиле дивљу маслину. Свети Нектарије му је љубазно рекао: “Дете моје, зашто си тако непажљив, па животиње не разумеју. Дивљаку ћемо накалемити, рађаће! Ево сада те маслине, сад је она прави делија!”
“Чега се још сећаш, деко?”
“Био је један радник, помало дивљи човек са огромним брковима. Једном се забуљио у једну сестру: суче бркове и само гледа. Владика му прилази и тихо говори: “Чика-Коста, твој посао је готов, кад буде још посла за тебе рећи ћу ти.” Отпустио га је. Жена је долазила да моли за њега, Владика му је опростио и он се поново појавио у манстиру, али је добио строга упутства. Брат ме је учио: “Човек треба да буде веома опрезан, запамти да је ово свето место, немој да се загледаш у лица, гледај у земљу, а не са стране.” Ја сам пазио на себе, слушао сам брата.”
“А какав је свети Нектарије био као човек?”
“Био је баш прави светац! Са добром речју, отворена срца, милостив. Стално је читао. Долазио сам код њега у келију, а он је стално седео нагнут над књигама, било их је много у његовом малом кабинету, ја сам му помагао да пренесе нешто тешко, а он би ме благословио.”
“Да ли се сећаш сестара-монахиња?”
“Сећам се. Једном сам закаснио на посао. Мати Магдалина ме је строго упитала: “Да ли си некада видео како људи рано ујутру трче на посао” Она је била учитељица, врло озбиљна. Сећам се Дамијане. Заједно смо успешно завршавали изградњу свих храмова. Плаћала је својим новцем, које је добила за станове у Пиреју, који су јој у наследство оставили богати родитељи.”
“А како је свети Нектарије служио?”
“Често сам био на Литургији кад је он служио. Недељом и о празницима се скупљало много народа. Људи су хтели да га чују и да добију благослов. Ширили су шаторе око манастира. Причали су ми како је једном у манастир дошла нека сиромашна боса жена. Свети Нектарије је скинуо своју обућу и дао јој. Молио је да нахране сиромашну и гладну жену. “Немамо ништа, Ваше Преосвештенство, само мало хлеба.” “Онда јој одмах дајте хлеба.” А још једном су дошли сељаци из Конда да испричају како почиње суша и долази глад. Свети Нектарије се помолио и ускоро је пала јака киша. Свега тога се јако добро сећам.”
 
Егина, 20. мај 1989. г.

Comments are closed.