НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Монахиња Хрисафенија
МОЈ ОТАЦ
 
Нисам имао прилике да добијем благослов од мати Хрисафеније која је умрла 1984. године, али сам о њој толико чуо да ми се чини као да је врло добро познајем. Многи људи су ми причали о њеној племенитој души. Веома сам се обрадовао када сем у лето 1987. године имао прилике да чујем и њен глас. Захваљујући једној сачуваној касети могао сам да чујем беседу мати Хрисафеније са митрополитом Идрејским, Специјским и Егинским Јеротејем. У њој је учествовао архимандрит Јефрем Стенакис, викариј митрополита, и други. Интервју је био снимљен 1984. године у манастиру светог Нектарија. На питања Владике Јеротеја мати Хрисафенија одговара са једноставношћу дечије душе. Њена многобројна сведочанства, ако не и већина њих су потпуно непозната.
Топло се захваљујем Владици Јеротеју који је снимио овај интервју, као и викарију за то што су ми љубазно омогућили да запишем текст беседе.
Митрополит Јеротеј: „Колико година сте познавали мати Магдалину?“
Монахиња Хрисафенија: „Од детињства.“
М.Ј.: „И колико година сте имали када сте дошли у манастир?“
М.Х.: „У манастир сам дошла кад ми је било пет и по година, од првог разреда.“
М.Ј.: „И од тада сте стално у манастиру?“
М.Х.: „Не. Ишла сам и у школу. Једном сам се нешто разболела. Нешто ми је било са оком. Водили су ме по лекарима и није било никаквих резултата, било ми је све горе и горе.“
М.Ј.: „А шта вам је било са оком? Које око вас је болело?“
М.Х.: „Десно око ми је постало бело као беоњача. Више нисам видела на њега. И једном моја тетка рече: „Водамо је по лекарима, а на Егини постоји најбољи лекар. Хајде да је одведемо код Владике да је он закрсти копљем. Кад смо дошли на Егину ја јој рекох: „Тетка, хајде да одемо код Владике, ти си рекла да ће ме он закрстити копљем.“ Била сам мала и мислила сам да је копље неки лек. Тада још није било аутомобила. Тетка је узела магаре, села на њега, а мене је попела иза себе. Пролазећи поред цркве Свих Светих она ми показа манастир: „Ево, видиш, тамо идемо. Тамо ћемо да сретнемо оца, он ће те благословити.“ „Тетка, ја ћу да сиђем.“ Скочила сам и направила три метаније. „Мати Божија,“ говорила сам гледајући у небо, „Христе Спаситељу, учините да останем овде да живим. Нека будем монахиња! Ево у овом манастиру.“ И тетка је сишла са магарета и лупила ми чвргу: „Да се ниси усудила да скачеш са магарета док не стигнемо.“
Дођосмо у манастир. Владика је седео у фотељи, и крај његових ногу је била плетена клупица. „Ево оца који ће ти излечити око,“ рече тетка. Ја одох код њега, загрлих његове ноге и рекох: „Оче, ја тебе много-много волим! Од земље до неба! Ако ми излечиш око волећу те још више!“ Села сам на клупицу покрај његових ногу и почела да молим: „Молим те, оче, излечи ми око.“ Свети Нектарије устаде и ми одосмо у храм. Узео је свето копље и благословио ме њиме. А ја сам чекала да ми да лек! Онда Владика рече мати Христодули: „Дај им неколико ружа од плаштанице, нека их скува и испере око.“ Моја тетка узе цветове, међутим, када сам изашла из храма око је било потпуно здраво! Видела сам светлост! И како онда да одем од оца! „Оче, не желим да идем од вас, радите са мном шта хоћете!“ „Добро, дете моје,треба да идеш у школу и да научиш да читаш и да пишеш како би била од користи по манастир!“ „Хоћу да останем у манастиру са тобом.“ Тада свети Нектарије рече: „Ја ћу слати мати Атанасију и мати Дамијану по намирнице, и оне ће те доводити на магарцу.“ Имали су магаренце које се звало Лиза. Сећам се тога зато што су ме стављали на њега и ја сам пратила сестре када су долазиле по намирнице. Свраћале су код нас кући.“
М.Ј.: „Да ли си се тада упознала са Владиком?“
М.Х.: „Да, имала сам пет и по година када ми је исцелио око. Наставила сам да идем у школу. Једном ме Владика није видео целе недеље. Кад су код њега дошле сестре Ксенија, Христофора и Харитина, старе монахиње, он их упита за мене. „Она је болесна, Ваше Преосвештенство, нисмо вам то рекле.“ „Ноћас сам је сањао. На њој су биле златне хаљине и стављао сам јој златни крст! Требало је да ми кажете…“ Чим су сестре изашле, у келију је ушла сестра Акакија код које сам живела, тамо сам имала свој диван. Онда сам отишла код Владике. „Поздрављамо преподобну Хрисафенију! Поздрављам те, драго моје дете!“ Ја се поклоних до земље, и приђох по благослов. „Оче мој, била сам болесна, али су све моје мисли и осећања били овде.“ „Седи, дете моје.“ Он узе епитрахиљ и омофор и поче да се моли нада мном. „Нека те од данас не зову Димитрула. А када чујеш име Хрисафенија онда се одазови да се и сестре навикну.“
М.Ј.: „А где је читао молитве над тобом?“
М.Х.: „У игуманској соби. Поред иконе Мајке Божије. Рекао ми је да клекнем на колена и променио ми име.“
М.Ј.: „Да ли си у то време ишла у школу?“
М.Х.: „Да, завршила сам четврти разред. Рекли су ми да наставим школовање, али ја нисам хтела: плашила сам се да некако не изгубим манастир. Имала сам 12 година кад је умро свети Нектарије. Понекад би ме он питао: „Колико година имаш, дете моје?“ „Чак ни не знам, оче. Родила сам се на светог Јована Златоуста.“ „Добро, онда треба да имаш златна уста, дете,“ говорио је и осмехивао се.
Водио ме је и у епархију. Успут би разговарао са мном: „Дете данас је дан светог Јована Претече. Зашто се зове Претеча?“ „То му је било презиме,“ кажем ја. „Не, дете моје, он је ишао испред Христа. Свети Јован је био шест месеци старији од Христа.“
Једном смо на празник светих бесребреника Козме и Дамјана кренули у шетњу. Владика је у руци имао штап да се о њега ослања. Касније је тај штап остао код мене, али га је узела једна монахиња са острва Патмос. „Данас, је дете моје, дан светих Козме и Дамјана,“ причао је Владика. „Зашто их зову бесребереници?“ „То им је било презиме, оче“ одговорам. „Не, дете моје. Они су били лекари и нису узимали сребро, и зато су их и звали бесребрници.“ А шта је то сребро, оче?“ „То је новац, Хрисафенија. Нису узимали новац, лечили су бесплатно.“
Једном је Зиновија Лалауни, која се сад зове Нектарија (она је била монахиња у манастиру Фанероменске иконе Мајке Божије у месташцу Хилимоди) хтела да ме поведе са собом у село Месагро. Отишле смо код мати Ксеније да добијемо дозволу. „Иди код свог деке, њега питај,“ каже игуманија. Одосмо код Владике, а он не дозвољава: „Не, дете, твоја мама зна да си у манастиру. А ако ти се нешто деси… Иди иза манастира и прати Зиновију погледом док не нестане са видика.“ Изнервирах се и помислих у себи: „Ех, баш си ме частио, оче!“ А свети Нектарије се окреће и говори: „Ех, баш си ме частио, оче!“ „Јаој, ја сам то рекла у себи!“ Свети Нектарије се осмехну, а ја се заплаках. Било ме је срамота…
Једном смо мати Партенија и ја отишле да скупљамо лековите биљке за Владику. Дали су ми оштар нож. И ја сам се посекла секући траву – одрала ми се кожа и почела је да тече крв. Уплашила сам се и почела да вичем: „Јаој, све вене су ми изашле, шта сад да радим?“ – стојим и плачем. Дотрчаше сестре да ми превију рану. „Не дирајте,“ кажем им, „идем код свог деке који ми је исцелио око.“ Отишла сам код Владике. Он стави одозго своју руку, прекрсти ме – и све прође! Када је био жедан послао би ме по воду. Увек само мене. Отпио би три гутљаја, а онда би казао: „Ево, а сада ти попиј!“ Воду сам доносила из бунара. То је тамо, поред гробнице свеца.“
М.Ј.: „Чега се још сећаш, Хрисафенија?“
М.Х.: „Испричаћу како је долазио Владика Мелетије[1]. Сестре су упалиле свеће, а мени су дале корпицу са ружама. Узимале су цвеће одатле и њиме засипале Владику. Када је он отишао свети Нектарије је био веома узнемирен. Пришла сам му: „Зашто си, оче, тако нерасположен, шта ти је?“ „Дете моје, хоћеш ли нас примити у кућу?“ „А шта ће вам наша кућа, оче? Ми ћемо са задовољством, оче…“ „Било би добро да живимо тамо.“ „Чекај, оче, да израчунам колико имамо кревета.“ Почела сам да бројим, испало је да има мало. „Не, нећемо стати. А зашто да идемо из манастира? Ја хоћу да будем у манастиру, са сестрама.“ „Онда, дете моје, приђи икони Мајке Божије на улазу и помоли се.“ Он ми није рекао за шта да се молим. Отишла сам, клекла на колена испред иконе и шапутала: „Мати Божија, уништи. Мати Божија, уништи!“ Дуго сам се молила. Мати Харитина оде код Владике и рече: „Мала се нешто уплашила, Ваше Преосвештенство, и отишла је негде.“ „Не, мати, није отишла. У храму је. Иди, доведи је овамо.“ „Дете моје, за шта си се молила тако дуго?“ „Оче, молила сам се да га Господ уништи, да спасимо манастир!“ „Дете моје, ти си изговарала такве ствари? Из твојих уста треба да теку мед и сладост. Никада више немој тако нешто да кажеш.“ Ставио ме је на колена испред иконе Мајке Божије и прочитао разрешну молитву.““
М.Х.: „Да ли се сећаш иследника, шта се догодило?“
М.Х.: „Не сећам се, Владико, тада сам била још мала. Једном смо месиле тесто. Сестре су за мене увек правиле ђеврек кад су нешто пекле, али да никоме не кажем. Једном Владика упита: „Јесу ли ти испекли ђеврек тамо где си помагала да се меси тесто за хлеб?“ „Да, али су ми рекли да то никоме не кажем.“ Владика се осмехну, благослови ме и рече: „Донеси ми га и немој све да поједеш одједном, јер можеш да се разболиш.“ На улазу у игуманске одаје је стајао бифе. Тамо су се чували слаткиши за мене да не бих јела све одједном и да се не бих преједала. Имала сам и округли сто испред Владикине келије. Тамо сам јела. Понекад сам јела заједно са сестрама за заједничким столом, а на сточићу сам јела заједно са Владиком.“
М.Ј.: „Није ваљда да си јела само слаткише?“
М.Х.: „Не, јела сам и другу храну. Мати Јефимија ме је много волела. Чак и касније, кад сам отишла у Хрисолеонидијски манастир. Мати Магдалина ме је размазила, шта год да урадим она би ми све опраштала. Зато сам и отишла код њих. Само ми је било тешко што сам била далеко од манастира светог Нектарија. Једном сам сањала Владику Нектарија. Он ми се обратио и рекао: „Ја сам поред тебе и овде у манастиру Мајке Божије, дете моје!“ Онда сам се смирила.“
М.Х.: „Да ли си носила своју одећу?“
М.Х.: „Не. Ја нисам имала ништа осим плаве школске кецеље. После смрти светог Нектарија обукла сам црнину. Једном сам обула чарапе и Владика ми је ставио примедбу.“
М.Х.: „Да ли су твоји родитељи желели да постанеш монахиња?“
М.Х.: „Ја сам од детињства желела да се замонашим, од најранијег детињства. Док су ме крштавали у крстионици се показао крст. Мешали су воду да би крст нестао, а он се опет појављивао. Онда су рекли: „Ово дете ће вероватно умрети.“
Архимандрит Јефрем Стенакис: „А да ли сте ишли у шетњу са светим Нектаријем?“
М.Х.: „Често смо ишли у село Палиохора. Водио је сестру Јефимију и мене. Свраћали смо и целивали иконе светог Дионисија. Причао ми је његово житије, о томе како је опростио убици свог брата и друге епизоде… А ја сам му на то говорила: „Оче, и ти тако ради, па ћеш и ти постати светац. „Он се осмехивао и благосиљао ме је. Водио ме је и у олтар. Имао је тамо ковчежић. Узимао би воду, прво би сам пио, а онда би ми казао: „Сад ти пиј!“
М.Ј.: „Да ли си певала у цркви док је још био жив свети Нектарије?“
М.Х.: „Ставили су ме за певницу. Тада су певале сестре Теодосија, Акакија, Христофора.“
М.Ј.: „А ко је најлепше певао?“
М.Х.: „Сестра Христофора. А сестра Теодосија је имала јачи глас.“
М.Ј.: „Да ли је она била болесна кад је дошла у манастир?“
М.Х.: „Њено мирјанско име је било Јевморфија. За време јој је напада излазила пена на уста и колутала је очима. Свети Нектарије ју је исцелио. Још се сећам Митродоре, али се она појавила после смрти светог Нектарија. Њу је отац довео на гроб свеца. С њим су била још и јагњад, и њих су довели на гроб. И тамо се исцелила. Била је још једна болесна жена, Партенија Кракари.“
М.Ј.: „Да ли се Магдалина непрестано молила?“
М.Х.: „Да, целе ноћи. Она је била ђакониса. Свети Нектарије јој је дао благослов и она се молила са бројаницама седећи на столичици. Обилазила је цео манастир и молила се до 3 сата када би зазвонило звоно. Молила се по осам сати заједно са Агатоником и још једном монахињом. Свети Нектарије ју је научио да говори: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“ и „Богородице Дјево…“ Једном ме је Владика упитао: „Реци ми, драго дете, шта осећаш када изговараш „Господе Исусе Христе“?“ „Као да сам Христос улази у мене, оче!“ Рекла сам му оно што ми је било у глави… „А шта осећаш када се причешћујеш, дете моје?“ „Као да ми све радосно игра од уста до стомака!“
Испричаћу вам и за мати Евникију. Она је била парализована. Свети Нектарије ми је рекао да је научим Исусовој молитви. Она је волела кад ја дођем. Говорила ми је да никако неће да научи ту молитву да бих ја стално седела поред ње и све време јој понављала. „А мени је Владика три пута рекао и ја сам запамтила,“ говорила сам. Она се осмехивала: „Ја сам стара, никако не могу да научим“.
М.Ј.: „Чега се још сећаш, Хрисафенија?“
М.Х.:“ Једном је била суша. Из Хирсолеонидијског манастира донесоше код нас икону Мајке Божије. Ставише је изван храма па су је људи целивали. А ја кажем мати Евники, паралисаној: „Иди, мати, и ти целивај.“ Била ми је кратка памет. „Дете, ти знаш да не могу да ходам.“ „А ја ћу те узети за руку па ћу и ја да целивам. „И она одједном устаде, сама крену и целива икону. Мати Божија ју је исцелила!“
М.Ј.: „Мати Хрисанефија, да ли је свети Нектарије имао бројанице?“
М.Х.: „Да. Он је понављао Исусову молитву и „Богородице Дјево…“
М.Ј.: „Кажу да је у његовој келији била пепељара за посетиоце који су пушили?“
М.Х.: „Не, то никада нисам видела! Не. Ја сам била мала и свуда сам вршљала. Сестре су се љутиле: „Ова мала свуда седа.“ А свети Нектарије би говорио: „Добро, нека седи и нека слуша, запамтиће за убудуће…“
М.Ј.: „Да ли све причаш како је било или нешто придодајеш?“
М.Х.: „Не. Можда нешто одузимам зато што заборављам. А да додајем – не додајем.“
М.Ј.: „Неко је причао да је свети Нектарије пушио.“
М.Х. „Не дај Боже, сачувај Мати Божија! То је био свети човек!.. Једном смо отишли на брдо, изнад куће тетка-Ангелике. И он ми каже: „Шта мислиш, хоће ли бити добро ако овде направимо сиротиште?“ Више пута је поновио: „Ако будете добре, из златних посуда ћете јести.“
М.Ј.: „Тако и јесте, ако се не ограничавамо само на материјалну храну. А да ли си била овде кад је умро свети Нектарије?“
М.Х.: „Наравно. Отишла сам, села испод ковчега и нисам одлазила. „И ја хоћу да идем тамо где је отац отишао,“ свима сам говорила. Вукле су ме мати Акакија и друге сестре, а ја ни да чујем. „Неће ваљда и она да умре,“ говорили су. Стално сам плакала и разболела сам се од туге. Одвезли су ме у болницу. Мама је платила 12 хиљада драхми за лечење. А затим је отац Ангелос попричао са њима и од нас су узели само пола. Била сам паралисана, нисам могла да једем од туге. Једна нога ми је постала краћа од друге. Затим су ме упутили у болницу „Евангелизмос“ („Благовести“), као што је рекао отац Ангелос. Тамо смо платили 3 хиљаде драхми. На празник иконе Мајке Божије „Живоносни Источник“ видим: улази монахиња у собу. То је била мати Магдалина. Много сам се обрадовала. Како сам касније сазнала, мати Магдалина није никуда ишла из манастира, све време је била на Егини. „Како си, мати, како су сестре?“ „Устај, дете,“ каже ми она. „Не могу, мати, парализована сам. Не могу ни да једем ни да пијем.“ Она седе крај мојих ногу и поче да ме мази. То је било у један сат дању. Затим поче да ме усправља. Осећала сам да сам оздравила и почех да вичем: „Дођите сви овамо што пре, оздравила сам! Подигла ме мати Магдалина!“ То је било чудо Мајке Божије! Послали су ме код оца Ангелоса Нисиотиса у храм Живоносног Источника! Одвео ме је код лекара, а они се прекрстише: „Сад верујемо да постоји Христос и Мати Божија!“ Вратили су нам новац из болнице зато што се десило чудо!“
М.Ј.: „Којих још сестара се сећаш?“
М.Х.: „Мати Ксеније, Харитине, Теодосије, Магдалине, Христофоре, Касијане, Јевникије, Акакије и других. У Хрисолеонидијски манастир сам отишла после 1935. године. Тамо ме је одвела игуманија Магдалина. Архиепископ Хризостом ју је поставио за игуманију те обитељи…“
 
Егина, 1984. г.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ради се о тадашњем митрополиту Атинском Мелетију Метоксакису, будућем Васељенском Патријарху.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *