РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Ставрула Гари
МИОМИРИС ОД ЗАВОЈА
 
Скоро да сам већ био завршио књигу када сам се срео са баком Ставрулом. Како се оно каже, у последњем тренутку ме је назвао њен син, чика Нико, и ја се упутих код ове старице. Она и њена породица су били у блиској вези са светим Нектаријем. Она верује да је њен лепо проживљен живот последица благослова светог Нектарија који јој је дао на дан свадбе. Бака Ставрула ми је причала о свом животу.
“Мој отац, свештеник, ме је често водио са собом у манастир. Веома је поштовао Владику, увек је одлазио код њега по савет. Сатима би седели заједно, он се исповедао код њега. Владика нас је увек радосно примао. Сваки пут, када бисмо одлазили из манастира мој отац је говорио: “Владика је свети човек.” Једне недеље су у манастир донели неко дете и замолили Владику да га крсти. Ја сам тада била тамо. По завршетку Тајне кумови су чекали згодан тренутак да му плате, а он је негде нестао. Изашао је кроз олтарска врата и отишао у келију. Није био похлепан. Он лично није имао ни драхме, апсолутно све је делио.
Испричаћу и за своју свадбу. Кад је наступио дан венчања, мој отац оде у манастир и рече Владици: “Ваше Преосвештенство, спремамо се за венчање наше Ставруле. Молим вас да благословите овај брак.” “Слушај оче, не могу да будем на свадби, али када се буде обављала Тајна благословићу их издалека. Нека су благословени и они и њихова деца. Имаће добре синове и кћери.”
Мој отац се поклони и пољуби га у руку. Владикин Благослов је учинио своје. Имам пет синова и три ћерке. Сва деца су жива, здрава и успешна. Хвала Богу!”
“Бако, чега још можеш да се сетиш?”
“Једном нас је мама – мог брата Вангелиса и мене на Светли Четвртак 1912. године послала на Литургију. Владика нам је поклонио по једно црвено јаје. Ми смо успут, били смо празноглави – узели и појели једно јаје! А друго је мој брат сачувао, оно је стајало код њега испод икона.
Исте те године (тада, за време окупације, владала је глад) моја мама је испекла хлеб и дала мени и мом брату Харалампију да га однесемо Владици. Ми однесосмо. Он благослови хлеб, одломи крајку, а остало даде нама и рече: “Ви поједите, вама је хлеб потребнији него мени!”
“А да ли си била на сахрани светог Нектарија?”
“Не, тада сам била трудна и носила сам свог првенца Митју. Али могу да вам испричам о једном обретењу моштију. Три пута су отварали ковчег и испостављало се да је тело нетрулежно. Владика је изгледао као да спава. Позивали су мог оца као најмлађег и спуштали се у гробницу. Он је са светог Нектарија скидао стару одежду и облачио нову. Једном се, мислим да је то било 1922. године, мој отац спустио у гробницу, а кад тамо нема моштију. То је било оне године кад се водила војна кампања у Малој Азији. Али су се оне кроз 2-3 дана опет вратиле на своје место. Велико чудо!
На Велики Уторак, кад се поје тропар Касији, 1942. године моја ћерка Тасија и друге девојке, њих десетак кренуше у манастир. Била је ноћ, мрак. Мој муж је стално гунђао: “Шта их је спопало да у ова доба иду у манастир, могле су да иду овде близу, у парохијску цркву.” Муж ми је добар човек, никад се није свађао, али се тад наједио, јер је било јако касно. Осталу децу сам ставила у кревет пошто сам их нахранила кашом. Он није стигао све ни да изговори кад чујемо кораке на степеништу. Као да се пење човек са штапом – куц, куц, куц. Као да сад чујем те звуке. Осим куцања чули смо и звук звонаца која звоне на кадионици када свештеник кади. Кажем мужу: “Шта је то у ово доба, вероватно терају овце, па то звоне њихови звончићи?” Обоје се уплашисмо. Можда су Немци? А затим ја, размисливши мало схватих да се то свети Некатрије појавио зато што је муж рекао ружне речи. Он се прекрсти и изговори: “Свети Нектарије, опрости ми.” Одмах се све утишало.
Пре неколико година моју заову Артемију, Николину жену, одвезоше код лекара. Он и ја смо били вршњаци. Кад су рекли да смо са острва Егина он се веома обрадовао: “Слушајте, пре него што ми испричате свој проблем да вам испричам нешто о светом Некатрију. 1920. године студирао сам на медицинском факултету и ишао сам на праксу у болницу “Аретео”. У ходницима су као обично, стајала поцинкована бурад у коју су се бацали прљави завоји и вата после превијања, а затим је то одвожено колицима. Чистачица дотера колица до једног бурета да га испразни и осећа да унутра нешто необично мирише (то обично заудара). Жена се веома изненади. Позвала је друге (и ја сам био међу њима) да се увери да јој се то не чини. Буквално све нас је запахнуо мирис. Почели смо да нагађамо разлоге. И шта мислите? У том бурету су били завоји којима су превијали светог Нектарија!”
 
Село Агији, 16. октобар 1989. г.

Comments are closed.