РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
Монахиња Теодулија
ЧЕТИРИ МОНАХИЊЕ У ЈЕДНОЈ ПОРОДИЦИ
У овој породици је било петоро душа, од којих су четири монахиње! Мајка и три ћерке су се самопожртвовано посветиле Богу. Неке од њих су већ отишле из живота. Разговарамо са игуманијом Теодулијом и њеном сестром, монахињом Магдалином, у древном Хрисолеонидијском манастиру који се налази на зеленој планинској падини, која се уздиже изнад манастира светог Нектарија. У овим сестрама сам видео оваплоћење безграничне и дубоке Христове и људске љубави!..
“Мати Теодулија, обузима ме трепет при помисли да се налазим на светој земљи вашег манастира. То је тврђава Православља. Ваша сестра по телу и по духу – мати Магдалина и ја смо се срели по Божијој Промисли. Ви сте биле вољене сестре незаборавне мати Хрисафеније, човека предивне душе. Испричајте ми, молим вас, чега се сећате о светом Нектарију и о блаженој монахињи Хрисафенији.”
“Наша сестра Хрисафенија (на крштењу Димитрула) је расла поред светог Нектарија. Док су је крштавали у крстионици се образовао крст. Сви су мислили да ће она ускоро умрети, а испало је супротно. Расла је и постајала све ближа Богу. Постила је, редовно је ишла у цркву. Када је први пут отишла у манастир са тетком Мариго Камбанау имала је неких проблема са оком. Родитељи су много пара потрошили на лекаре, али ништа није помагало. Исцелио ју је свети Нектарије само својим благословом. Закрстио ју је, дотакао лагано њену главу својом руком и казао: “А ти ћеш, дете моје, бити монахиња!” Она поскочи од радости. Свети Нектарије узе руже које су лежале крај плаштанице (то је било у недељу после Васкрса) и даде јој у руке. А после рече да наша мама скува ово цвеће и опере јој очи. Али чак ни то није било потребно: одмах се тамо исцелила! Малена је тада некуда отрчала и нису могли да је нађу. У међувремену је дошло време да се пије кафа. Скувала ју је мати Јефимија и однела Владици. Улазећи у келију видела је девојчицу како седи крај штока од врата и почела да је грди, јер је знала да су се родитељи бринули. “Немој да ме грдиш! Седим и чекам да дође отац, јер је рекао да ћу бити монахиња.” На крају су је одвели код тетке. То испричаше Владици. Он се осмехну и рече: “Добро, доведите ми је овамо” (он никада није говорио, “хајде” или “дајте”, обично би говорио “добро”). Доведоше девојчицу код њега. “Дете моје,” поче он да јој говори, зашто нећеш да идеш код маме? Ићи ћеш у школу, види: код нас све сестре знају да пишу, да читају и да певају. Кад научиш да читаш и да пишеш ако будеш хтела дођи овамо.” Она се поклони, приђе по благослов и захвали се Владици зато што јој је исцелио око. “Молим те, реци твојој мами да ју је Владика молио да те пушта са свим познаницима и рођацима кад они буди долазили у манастир. Тако ћеш често моћи да долазиш овамо.” Само тако је наговорио дете да оде кући са тетком. Димитрула никада није хтела да иде из манастира. Свети Нектарије ју је веома волео, говорио је сестрама да се брину о њој, да пости и причешћује се и да у свакодневном животу буде као поред Христа.
Једном је свети Нектарије “видео” девојчицу обучену у блештаву одећу. Владика се узрадова и са трепетом рече: “Мати Божија, видим ово дете одевено у златне ризе.” Он каза Димитрули: “Знаш, дете, променићу ти име! Зваћу те Хрисафенија[1]. Девојчица је била као на крилима од радости, а сестре су биле у недоумици: “Владика, какво је то име? Зар постоји света Хрисафенија?” “Не, сестре, нема свете Хрисафеније. Али када бисте могле да видите ово дете онако како сам је ја видео схватиле бисте да њој може да се да само то име.” “Добро, Ваше Преосвештенство, како благословите. А пошто нема свете Хрисафеније, када да славимо њен имендан?” “У понедељак II недеље по Ускрсу, на Апостола Тому, на дан Хрисовитске иконе Мајке Божије.”
“Хтели бисмо нешто да сазнамо о вашој мами, испричајте нешто о њој.”
“Она се исповедала код светог Нектарија. Прво је родила Димитрулу, после ње мене, а када је била трудна и носила треће дете наш отац је отишао у Америку да заради паре нама за мираз. Тако да тада као да нисмо ни имале оца. Умро је у Америци. Пред крај живота је добио писмо са острва Егина. Између осталог писали су му: “Можеш да сматраш да немаш ни жену ни децу. Твоја кућа је постала подворје. Сви попови и монахиње тамо долазе. Ако си сакупио доларе дођи и окачи полијелеј, цела кућа ти је у иконама.” Отац је тада нашој мајци написао писмо: “Ако желиш да одеш у манастир узми наше три ћерке и иди, а ја ћу да одем на Атон и такође да се замонашим! Ако одлучите другачије све дођите овамо!” Мама је отишла по благослов. Посаветовали су јој да оде макар са двема ћеркама, а да Хрисафенију, ако она то жели остави овде, били су спремни да се побрину о њој. Мама се о свему овом саветовала са својом мајком Катарином. Ова није хтела ни да чује. “Или,” каже, “идите све заједно или нико.” Ни ујак који је требало да нас прати на путовању није пристао да иде без Хрисафеније. Тако да смо све остале.”
“А ко је тада била игуманија у манастиру?”
“Тада је игуманија била Магдалина, то је било 1942. године. Она нас је веома волела. Прво је дошла Хрисафенија, годину дана после очеве смрти. Замонашио ју је Владика Еласонски Јаков, променио јој је име, дао јој је име Христонимфи, рекао је да нема имена које јој је дао свети Нектарије. А мати игуманија је инсистирала, говорила је да треба оставити онако како је рекао старац. Када је Хрисафенија доспела у наш манастир веома тешко јој је пало што не може да живи у манастиру светог Нектарија на који се толико била навикла. И у сну је видела светог Нектарија који јој је рекао: “Дете моје, немој да тугујеш. И у манастиру Свете Тројице су моја чеда и у Хрисолеонидијском манастиру су моја чеда. Немој да се бринеш.”
Годину дана касније и мама је отишла у манастир. Једном сам неким манастирским послом отпутовала у Атину и јавили су ми да се што пре вратим, јер се мама разболела. И још су ми рекли да доведем оца Тимотија из манастира светог Нектарија, да би је он замонашио као што је молила. Тако и учинисмо. Дали су јој име Нектарија. Живела је око 15 дана. Зашто се раније није замонашила? Била је веома милостива и мислила је да у манастиру неће моћи да чини дела милосрђа онако како је хтела.”
Егина, 2. октобар 1987. г.
НАПОМЕНЕ:
