РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Филип и Катарина Халдеу
ИСЦЕЉЕЊЕ ПАРАЛИЗОВАНОГ
 
Седели су једно поред другог, као на старој фотографији. Заједно су већ преко 50 година. Чика Филипа сам затекао у послу, пребирао је пистаће, а бака Каћа је била поред њега и правила му друштво.
“Чика Филипе, чега можеш да се сетиш о светом Нектарију?”
“Сећам се да је у рукама имао бројанице, ишао је по манастирском дворишту и благосиљао свакога кога би угледао. По завршетку службе волео је да шета по манастирском дворишту. Многи људи који су јахали на магарцима поред манастира такође су добијали његов благослов. Први пут сам Владику видео када сам са оцем дошао у манастир. На мене је његов благослов оставио снажан утисак.”
“Чуо сам да су већ тада сви говорили да је светац.”
“Да, веома добро се сећам да су му се тако и обраћали – светац. Мој отац га је управо тако доживљавао. Било је нешто неземаљско у том човеку.”
“Бака Катино, чега се ти сећаш о светом Нектарију?”
“Ишла сам у манастир са старијима. Једне суботње вечери тамо се упутило много света и није било места. Владика ме је угледао међу одраслима и рекао: “А где ћеш ти да спаваш?” Не брини, сад ћу наћи место за тебе.” Узео ме је за руку и одвео у предивну собу. Ноћу смо устали да идемо на Литургију, затим су нас послужили кафом, а светац је разговарао с људима. Често сам ишла у манастир. Кад сам одрасла обећала сам да ћу дати кокошку као прилог манастиру. Узела сам коку, умотала је у пешкир који сам сама изаткала и кренула. Кад сам видела свеца пришла сам му и дала му коку. “Одмах ће побећи,” забринуше се сестре. А светац ми рече: “Спусти је на земљу, никуда неће отићи, не бој се.” И заиста, кокошка је, премда јој је све било непознато, мирно села крај старчевих ногу! Први пут у животу сам видела тако нешто. А он се радовао као дете, мазио ју је и осмехивао се. Замислите, она је одмах ту испред њега снела своје прво јаје! А онда нас је светац одвео у обућарску радионицу где је шио папуче, показао нам је оно што је урадио својим рукама. Једне вечери, у суботу, упитах Владику: “Ваше Преосвештенство, желим да се причестим у недељу.” “Онда немој да једеш, дете моје, али ако си болесна поједи нешто, а ја ћу те причестити.” Веома је волео децу, говорио им је лепе, нежне речи.”
“Испричај о свечевом чуду у Канади,” подсећа је чика Филип.
“У Канади је живео неки парализовани човек, једва се држао и на штакама. Његови рођаци кренуше на ходочашће у манастир и испричаше свецу за своју несрећу. Он је обећао да ће се помолити. И једне недеље светац се обрео у Канади. Само Господ Бог зна како се то десило. Само он се нашао у храму где је био овај парализовани човек, служио је Литургију. Када је свети Нектарије излазећи из Царских двери узвикнуо: “Са страхом Божјим и вером приступите!” – сви који су се спремили да се причесте кретоше. Светац угледа овог парализованог и позва га да се причести. И десило се чудо! Парализовани сам устаде и приђе Владици. Старац је нестао после Литургије, а парализовани је чврсто стајао на ногама, исцелио се! Првим бродом је допутовао на Егину и бацио се свецу пред ноге. Плакао је и смејао се, а своје штаке је оставио иза манастира, покрај смокве. Била сам тамо и видела то.”
 
Село Ливадија, 27. септембар 1989. г.

Comments are closed.