НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Зафирија Ангелопулу
ОЛУЈНЕ НОЋИ
 
Данас се на прсте могу избројати они благодатни људи који су били савременици светог Нектарија. Једна од најстаријих међу њима је – тетка Зафиро, има 94 године! У потпуном духовном и телесном здрављу (осим болесних очију) она седи са штапом на својој терасици и сећа се…
„Нашег свеца сам упознала кад ми је било десетак година. Он је већ био у годинама. Сећам се да је увек имао скуфију. Често сам видела како разговара час са једним, час са другим човеком. Дешавало се да видиш како са подврнутом мантијом помаже радницима. Носио је камење! А кад је служио у цркви његове речи су допирале право до срца! Сви бисмо притајили дах и гледали и слушали га! То је било нешто посебно! Док сам жива увек ће ми пред очима бити његов свети лик!
Испричаћу ти шта се десило једном кад је био болестан и није могао да служи. То је био дан Свете Тројице, престони празник манастира. Нас четворо – моја мама, наша комшиница Димитра Беси, и њен брат Николас смо се у зору пешке упутили у манастир. Након сат времена ушли смо у храм. Свети Нектарије је у мантији седео на столици крај Царских двери, а служио је други Владика, довезао га је Костас Калокендис. Сећам се да је свети Нектарије све време био са рукама прекрштеним на грудима. Иза њега је стајала мати Магдалина. Кад се служба ближила крају Владика који је служио поче да држи проповед. Између осталог говорио је и о добру које је свети Нектарије учинио у манастиру. А он је седео са прекрштеним рукама и тако ниско-ниско повио главу. Као да се ћутке захваљивао.
Наш Владика није дозвољавао мушкарцима да стоје у цркви тамо где су стајале монахиње, грдио је чак и своје, манастирске.
Једном је у току Светле седмице нас, девојчице, мама одвела да запалимо кандила у капелицама које су биле преко пута манастира пошто се пламен преноси од васкршње свеће. Упутиле смо се са паљеним свећама, са кадионицама и тамјаном. Свуда, у свим капелима је било окађено тамјаном, све је било чисто. Целивале смо иконе и кренуле доле према манастиру. Ту нас и угледа свети Нектарије. „Колико свећа, колико кадионица, децо моја, шта то значи?“ упита нас он зачуђено. Ми му испричасмо где смо биле, он нас похвали: „Е, свака вам част!“ Приђосмо по благослов, узесмо по једно јаје и одосмо.“
„Чега се, тетка Зафиро, сећаш о монахињама из тог времена?“
„Мати Магдалина је била достојна игуманија. Једном каже сестрама: „Децо моја, не треба само да се молимо, треба и дела да творимо. Хајде да узмемо сирочад да спасимо њихове душе.“ Сестрама није било баш право. Нису желеле сувишне бриге. И договорише се и скинуше је са игуманског места. Наравно, не све. Било је и сестара које су желеле да она остане. Једне вечери (Владике тада није било међу живима) она га је сањала као да је вози у Хрисолеонидијски манастир. Мати Магдалина послуша наредбу свеца и оде заједно са малобројним сестрама, преузела је Хрисолеонидијски манастир. Он је некада био мушки.“
„Тетка Зафиро, можда се сећаш свечеве смрти, опела?“
„Кад је свети Нектарије умро његово тело су донели преко мора, а онда су га на руке узели чика Костас Коророс, Нотис Коророс и други. Сећам се да су терет носили без икаквог напора, изгледало им је лак као перце. И у току целог пута ватом су скидали нешто као росу са Владикиног чела. Свуда где су носили тело све унаоколо је миомирисало.
Једном се моја ћерка Елена разболела. Ја, јадна нисам знала шта да радим. Тетка Миригула ми је донела скуфију светог Нектарија. Узела сам је у руке са сузама молећи свеца да учини чудо, прекрстила сам њоме своју Елену и одмах јој је било лакше, оздравила је. Нека се слави име Господа у свецима Његовим. Ево и саме Елене, нека она исприча шта се десило те вечери када је било славље.“
„Увече уочи тог дана, 4. новембра, када је требало да буде прослављање нашег Владике начелник полиције острва Илија Зервос је мене и друге замолио да узмемо двоје људи да преноћи код нас. Тада је Егина била препуна света. Немогуће је описати шта се дешавало. Изгледало је да ће острво потонути од толиког броја људи! Дошле су хиљаде верника да одају почаст свецу, да добију благодат. Време је било невероватно: олуја, киша као из кабла. Ни море није заостајало – почела је бура, и те каква! Прихватила сам начелникову молбу. На крају је код мене дошло двадесет четворо људи! Морали смо да распростремо по поду у свим собама. У пећ сам ставила велику тепсију. Сви су одмах полегали од умора. Легла сам у кревет заједно са оцем, нисам имала покривач и покрила сам се капутом. Брзо сам заспала. Око три сата ме је пробудила нека бука у кући. Од јаког ветра отвориле су се гриље на балкону, и лупале су као луде. Умирила сам жене које су ту спавале и изашла у двориште да затворим гриље. Провиривши напоље одједном угледах старог монаха како стоји поред врата која воде у олтар храма Мајке Божије. До храма нема више од педесет метара. Монах се веома јасно видео без обзира на то што је падала јака киша. Одмах зачух и појање из цркве, као да су певале хиљаде птица. Монах је стајао непокретно у скуфији и у мантији. То ме је запањило. Опет се зачуо звук, али овог пута доле. То су од ветра ударала врата доње продавнице. Замолила сам једну од жена да пође са мном: обузео ме је неки страх. Сишле смо у продавницу; тада сам приметила да се старац-монах полако креће у мом правцу. Уопште није обраћао пажњу на кишу. А кад је између нас остало два метра препознах га. Широм отворивши очи муклим гласом узвикнух: „Светац, светац!“ Срце ми је ударало тако да ми се чинило да ми крв ври у глави. Светац је лагано пришао, пружио руку и три пута ме куцнуо по рамену, затим је нестао. Жена која је сишла заједно са мном се такође избезумила као и ја. А онда је пала на колена на мокри асфалт и почела да се крсти. Све време је плакала зато што није успела да га види. Следећег дана сам тај случај испричала мати Параскеви. Она је рекла да је свети Нектарије дошао да ми се захвали за моју доброту.“
„Имам скоро сто година,“ настави затим тетка Зафиро. „Можда ћу, ако Бог да и сто година да доживим. И ако ме питаш шта ми је било најважније рећи ћу ти да је главно било то што сам на почетку свог живота имала прилике да добијем благослов и да целивам руку нашег свеца, то што је разговарао са мном, давао ми просфору и саветовао ме. Надам се да ће ми његов благослов помоћи кад одем на Небо.“
 
Егина, 18. јуни 1987.г.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *