РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Георгиос Спиридакис
ЕГИНСКИ РОБИНЗОН
 
Одрасли и деца воле причу о Робинзону Крусу и другим самотњацима, сличним њему. Привлачи их егзотика, прича о борби са силама природе за опстанак у изузетно тешким условима. Једног од таквих необичних људи срео сам недавно у селу Сувала на острву Егини. Он је вршњак века. Наш Робинзон је много година радио у Америци. Нема краја сећањима. Али о свему по реду.
Рекли су ми да се на пустој обали недалеко од Сувале налази обитавалиште пустињака, тамо се подвизава Георгиос Спиридакис са надимком Беспризорник. Зачудили су ме услови живота, па и сам надимак, и уједно су у мени пробудили радозналост. После прилично дугог трагања успео сам да пронађем његово место боравка.
“Свиђа ми се мој надимак, и ја сам сам томе кумовао. Беспризорник је, како се мени чини добри луталица који воли све људе, али се не везује ни за кога посебно; његови најближи пријатељи су птице и цвеће. У Америци сам током много година навикао да живим управо тако.”
“Деко, колико ми је познато, ти си добро познавао светог Нектарија. Чега се сећаш?”
“Тада сам имао 14-15 година. Овде, у сеоцету Сувала на обали мора имали смо путничке барке. У Атини су живела Владикина браћа, презивали су се Кефалас. Он ми је давао задатак да за њих превозим корпе, флаше са уљем, плаћао је две или пет драхми, тада су то биле велике паре. Једном приликом ми је отац дао неке папире за Владику. Тада ми је било отприлике 16 година. Кренуо сам горе, успут сам срео другаре и почели смо да се играмо клиса. Папире сам ставио у страну, па сам и заборавио где сам их ставио. Све сам претражио – нигде их нема. На крају нађох, отидох у манастир, а већ пада мрак. Куцам. Очекивали су ме. Одмах сам отрчао до Владике. “Зашто си се тако задржао?” упита ме он. “Отац те је одавно послао. Шта се десило?” Испричао сам му све како је било, просто ниси могао да слажеш тог човека. “Сада те нећу никуда пустити, већ је врло касно,” рекао ми је, “спаваћеш овде. А ујутру, ако Бог да нека од сестара ће те на магарцу одвести до цркве посвећене Часном Крсту, а даље ћеш сам.” Добро сам се наспавао. Ујутру су ми дали чај и био сам спреман за пут. Опраштајући се од Владике ја прозборих: “Ваше Преосвештенство, отац ће ме истући сад кад дођем кући.” “Не, неће те ни таћи,” убеђивао ме је Владика, “дајем ти реч.” Смирио сам се. Што се оно каже, везао сам златан чвор да не заборавим. Код куће ме је отац дочекао са осмехом, и мајка се осмехивала. У себи сам размишљао: “Све је било као што је Владика рекао.” Нису ме ни тукли, ни грдили, све је било у реду.”
“Деко, да ли си можда чуо за чуда светог Нектарија?”
“Својим рибарским баркама “Продром” и “Јасон” из луке Пиреја бесплатно смо превозили материјал за изградњу манастира. Тада се десило оно са кречом, већ знате за то? То је заиста чудо невиђено. Отац и ја смо тада такође потрчали у манастир. Сви су били узбуђени, неки су плакали, сви су се крстили са трепетом и страхопоштовањем. И ми смо се нагнули у бунар, видимо: пун је воде – до врха! Да-а-а. А чим су угасили креч вода се опет вратила на претходни ниво.”
“А друга чуда, деко?”
“Била је једна жена из Мериста, у коју је ушао ђаво. Чим би зли дух њоме завладао, узимали су појас свеца, закрштали је и она би се одмах смирила. Једном су ову бесомучну довезли у манастир. Десеторо људи ју је држало да би је приморали да целива гроб свеца, и нису могли да је натерају да се сагне. Кад им она одједном рече: “Сад ме оставите – све је прошло.” Заиста се исцелила. И још се ћерка Стаматиса Стаматиу из села Метанити, наша блиска познаница, такође исцелила од истог таквог недуга. Једном је дошао човек са острва Крист, у стомак му се урезало парче гвожђа са крова. Лекари се нису усуђивали да га оперишу, било је врло опасно. Све то се десило баш на дан када се празновао светац. И дакле, управо у тренутку када су изношени Свети Дарови, он је сам себи извадио то гвожђе. Био сам у близини и све сам видео својим очима.
Сећам се још једног сличног случаја. Један човек из Тебе, чије дете је свети Нектарије исцелио дао је као прилог манастиру две овце. Чим је брод пристао уз обалу, спустише се степенице, овце прве истрчаше на обалу и одмах нестадоше. Овом човеку је било врло криво, кренуо је у манастир, а успут је све питао да ли је неко видео овце. Сви су му рекли да су видели две овце како иду у правцу манастира. Дошао је до манастира, почео да прича о нестанку оваца, а монахиња га умири: “Твоје овце су већ у нашем стаду.”
“Деко, а да ли си био на службама кад је служио свети Нектарије?”
“Да. До 17-18 година сам се причешћивао из његових руку, а после… почео сам да банчим и било ме је срамота да идем код њега.”
“А шта сада осећаш?”
“Сада кад долазим код њега палим свећу и на души ми постаје светлије. А раније када бих га видео желео сам да постанем другачији, да се поправим. Чинило ми се да заиста постајем некако бољи.”
 
Село Сувала, 5. мај. 1989. г.

Comments are closed.