РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Елена Кефала
“БУДИ ОПРЕЗНА НА ЖИВОТНОМ ПУТУ…”
 
У Атини сам слушао успомене о Темистоклу Текаласу. Разговарајући са његовим кћеркама – Еленом и Василики као да сам разговарао са рођаком светог Нектарија.
Темистокле је друго од тринаесторо деце Харалампија, брата светог Нектарија, родио се крајем прошлог века. Много година је живео код стрица. Када је он био директор Школе браће Ризари Темистокле је похађао ову школу. Док је био у Богословској школи носио је и расу. Али, Богу очигледно није било угодно да овај човек постане свештеник. Младић је осећао да га привлаче друге области знања. И стриц му је са тактичношћу којом се одликују сви свеци оставио могућност да сам изабере занимање које му више одговара. Темистокла је привлачила економија. Почео је да ради на берзи и радио је тамо све до пензије. Господ га је позвао к Себи у мају 1966. године, два месеца након смрти његове најстарије ћерке Марије. Разговарамо са Еленом која је лично познавала светог Нектарија.”
Кад је мој отац имао шест година свети Нектарије је, пошто је протеран из Египта, тек био стигао. Прво је био одређен да служи на острву Еубеји у Фокидској епархији[1]. А касније је постао директор Школе браће Розари. Управо тада је написао писмо мом деди, свом брату Харалампију који је радио као учитељ у нижим разредима на острву Хиос да код њега пошаље најстаријег сина Темистокла. То је учинио да би деди, оцу тринаесторо деце, макар мало олакшао живот! Тада је Владика преселио код себе и своју сестру Мариору, изнајмио јој је кућу поред школе. Када би се звршили часови Темистокле је ишао код тетке. Када је завршио школу разболео се од тифуса. После те болести почео је да муца. Лекари су рекли да неће моћи да студира због психолошких проблема и посаветовали су му да промени место боравка. Онда га је Владика водио на острва по манастирима, али се није излечио у потпуности. Тада је Владика испунио жељу мог оца и послао га да ради као берзански службеник.”
“У каквим приликама сте се ви лично сретали са Владиком?”
“Кад су га довезли у болницу отац и ја смо отишли код њега. Веома добро памтим тај сустрет. На кревету је седео старији човек, крај његових ногу је стајала монахиња и читала. А ја сам тада, сећам се била у плисираној сукњи. Кад сам села на столичицу сукња је изгледала као панталоне, и имала сам кратку сукњу. Владика се тада окрену према мом оцу и рече: “Кад си добио дечака?” “То није дечак, стрико, то је наша Јелена.” “Приђите,” рече свети Нектарије. Приђосмо и клекосмо на колена. Он прочита молитву над нама и благослови нас, а затим упита моју сестру: “А шта ти хоћеш да будеш кад порастеш, Марија?” “Зубар, стрико.” “Пази, дете моје, буди опрезна, јер на животном путу можеш да наиђеш на трње и на бодље…” Ево, господине Мелинос, то су речи које сам запамтила од речи до речи зато што су оне на мене оставиле снажан утисак. Тада сам имала 10 година.”
 
Атина, 21. јануар 1989. г.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Фокида је област у јужном делу Централне Грчке.

Comments are closed.