РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Ана Раки
СА ИМЕНОМ СВЕТОГ НЕКТАРИЈА НА БРОДУ
 
“И ја сам познавала светог Нектарија, изволите, свратите и код мене” овај љубазан позив зачули само у болничкој соби једне егинске болнице. Госпођа Ана је сазнала за мој разговор са баком Ангелином и такође је пожелела да са нама подели своја сећања.
Ана Раки је талентован човек. Играла је у старогрчким трагедијама, писала чланке, бавила се певањем…
“Госпођо Раки, реците, када сте први пут видели светог Нектарија?”
“Тада сам била још дете. Пут до нас је био тешко проходан, само су животиње могле да иду њиме. У манастир смо ишли пешке. Владика је стајао на капији манстира и дочеквао нас. Свакога би помиловао по глави, разговарао је са нама, делио лепе књижице. Веома добро сам га запамтила. Није био много висок, пре би се рекло да је био средње висине. Изгледао је тако привлачно да је буквално привлачио човека. Једне суботе сам ишла у манастир са мамом. Завршило се бденије и једна од сестара је кренула нешто да уради. Владика ју је зауставио: “Мати, остави све послове, ништа сада немој да радиш, већ је недеља.” У недељу увече после службе Владика се обратио истој овој монахињи: “А сад је већ понедељак, можеш да почнеш да радиш.” Субота увече је припадала недељи, а недеља вече понедељку.”
“Да ли се сећате људи из тог времена?”
“Поред манастира се налазило мало село Кондос. Тамо је живела девојка по имену Афродита Јаничари. Она је често била у манастиру и веома је волела Владику. Ма куда да он крене ето ти Афродите поред њега. У манастиру је било магаре и она је понекад ишла заједно са Владиком. Касније јој је он дао име Агапија, а после Владикине смрти је постала Нектарија. Манастир се првобитно састојао од малог храма и 2-3 келијице. Једном је у манастир дошла да живи нека удовица која се презивала Фреацоту, била је побожна, касније је постала монахиња Анастасија. Једном су Анастасија и мати Полихронија кренуле да скупљају биљке. Било је рано ујутро. Заједно са травама донеле су и борић. Посадиле су дрвце у буре, оно се примило и расло. Кад је мати Анастасија пресађивала дрвце зачула је: “Остави место за гроб.” Владика је веома волео дрвце и једном је после вечерње службе рекао сестри Агапији: “Када ме Господ призове желим да ме сахраните поред борића.” “Оче, не желим да умреш,” тужно рече сестра. “Када дође време, по вољи Божијој, то ће се десити и онда ме сахраните поред борића.” Сада је то велико дрво на месту на којем је првобитно био сахрањен свети Нектарије.”
“А шта осећате према свецу?”
“И онда и сада га сматрам за оца. Много-много га волимо. У свим нашим кућама постоје његове фотографије. Многе рибарске барке носе назив “Свети Нектарије”. Када се изливају темељи за кућу људи стављају у њих икону светог Нектарија. Кад чујете име Нектарије или Нектарија то значи да су то становници Егине.”
“Да ли се сећате свечевих чуда?”
“Кад ми је било 15 година у нашој кући се догодила велика несрећа. У мору се удавио трогодишњи син моје сестре. Можете да замислите како јој је било. Узела сам је испод руке и отишле смо у манстир да се некако изборимо са тугом. Пала је у такав очај да није желела да живи. Тада је после свечеве смрти прошло већ 10 година, ја сам помагала у манастиру – живописала, спремала, све сам радила. Једном сам чистила поред гроба светог Нектарија кад ми приђе једна од сестара и рече: “Ана, кад све почистиш, немој да бацаш ђубре, него однеси у пећ. Ми спаљујемо све што очистимо са гроба свеца.” Кад сам се спремала да одем сагнула сам се да целивам гроб, али сам одједном на свом лицу осетила лаки дашак. Запахнуо ме је необичан мирис и допро до самог срца. Села сам на земљу и заплакала од радости.
И још нешто. За време немачког бомбардовања авиони су летели директно изнад нас, али су пилоти видели само нешто црно као да је острво било скривено покровом. Нису могли да распознају Егину и то још дању кад је било ведро! Мој девер је био у рату, он је причао да су око њега експлодирале гранате, падао је град од метака, а он је призивао име светог Нектарија и видео га поред себе као живог! “Не бој се, Бог ће те спасити,” храбрио га је Владика.
Једном приликом за време окупације наши рибари уловише много рибе. Немци нису дозвољавали да се плови до Пиреја. Отишли су код Немаца, а ови су ипак дозволили да се ловина одвезе. Натоварили су барке, а успут је почела олуја. Море је беснело, у сваком тренутку су сви могли да погину, и још је отказао мотор. Капетан Морморинос онда викну члановима посаде: “Браћо! Само немојте да псујете, молите се светом Нектарију!” Чим су сви почели да се моле као да је нечија рука окренула нешто у машини и мотор је прорадио. Капетан по повратку на Егину исприча све својој жени, и они се ујутру упутише у манастир, тамо је његова рођака била монахиња.”
 
Егина, 24. септембар 1989. г.

Comments are closed.