NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Arhimandrit Nektarije
SMRT JE USTUKNULA
 
Veći deo teritorije u blizini grada Lavrio sve više liči na pejzaž sa meseca. Do toga je došlo posle strašnog požara, a i zbog prirode krajolika – odavde se vadi ruda. Po strani od svega toga, u živopisnom mestašcetu Kamariza uzdiže se predivan hram svetog Nektarija. Kao služba hitne pomoći za sve paćenike, hram radi bez slobodnih dana, neprestano. Pokretač izgradnje i pokrovitelj ovog blagoslovnog mesta je sveti Nektarije. Otac arhimandrit Nektarije Vitalis nije živeo u prvoj polovinei 20. veka, u vreme o kojem se govori u ovoj knjizi, on nije lično razgovarao sa svetim Nektarijem. Ali živo iskustvo opštenja sveštenika sa njegovim nebeskim pokroviteljem je dostojno pažnje.
„Od detinjstva sam maštao o tome da postanem sveštenik. Odrastao sam u Kalipolju u Pireji. Moja parohijska crkva je bio hram Svete Paraskeve gde je služio i istovremeno studirao na bogslovskom fakultetu budući arhiepiskop Kipra, nezaboravni Makarije. On je bio moj duhovnik i veoma me je voleo. Jednog leta 1944. godine rekao sam mu da imam želju da ostanem sveštenik, kao što je i on bio. A zatim sam dodao: „Sviđa mi se što vas ljudi vole i poštuju.“ I on mi je tada odgovorio: „Moli se i uči kako bi se tvoja želja jednom ostvarila. Ceni ljubav prema sebi, ali nemoj da se prevariš, oni koji te danas vole sutra mogu da ti nanesu zlo.“
U to vreme, dok sam ja maštao o tome da ostanem sveštenik moji roditelji su se tome protivili. Po završetku škole poslali su me da izučim frizerski zanat. Moj otac je naredio gazdi frizerskog salona da pazi na to da ne idem u crkvu, jer je mislio da ću potpasti pod uticaj vernika. A ja bih strmoglavce trčao kad bih video čoveka u mantiji. Danju sam na tavanu frizerskog salona čitao i „služio liturgiju“ u svoj prostoti svog dečjeg srca.
Na Čisti Ponedeljak u aprilu 1948. godine moj gazda i njegova žena me povedoše sa sobom na Eginu u manastir svetog Nektarija. Sa nama je putovala još jedna porodica koja je po molitvama sveca dobila veliku pomoć. Igumanija je tada bila Kasijana Papadaki sa Krita. Pored groba svetog Nektarija još nije bilo kapele koju danas vidimo, bila je jedna oniska neugledna kapela u kojoj je bila obešena mala ikona, ležali su neki darovi. Celivali smo mošti i odvedoše nas u sobu u kojoj je nekada živeo svetac. Svi su ostali tamo, a ja izađoh na stepenište. Rosila je kišica i grob sveca me je privlačio kao magnet. Upitah monahinju Nektariju, bivšu Agapiju: „A šta je tamo unutra?“ „Tamo je sveti Nektarije, dete.“ „Da li se on i sada tamo nalazi?“ „Da, dete, tamo je!“ Meni se učinilo potpuno neverovatnim da se svetac nalazi ovde, na nekoliko metara od mene. Monahinja ode. U dva skoka obreo sam se pored groba i klekao na kolena pored svečevih nogu. Grobnica je tada bila niska. Sa svom vatrenošću i čistotom četrnaestogodišnjeg dečaka zagrlio sam mermernu ploču i obraćajući se svecu rekao: „Sveti Nektarije! Da bih ti poverovaoo moraš da mi kažeš hoću li postati sveštenik?“ Čekao sam prislonivši uho uz mermernu ploču. Začula se buka kao da je golub mahao krilima. Zatim začuh starčev glas: „Bićeš sveštenik i imaćeš moje ime!..“ Tada nikome ništa nisam rekao, ali sam osetio tajnu unutrašnju radost. Zatim, sam se obilazeći manastir, obreo na manastirskom groblju. U tom trenutku je tu došao i moj gazda koji je želeo da izgradi tamo kapelu u ime Arhangela Gavrila i Mihajla. Odjednom ugledah sveštenika sa fenjerom u rukama kako korača zidinama groblja. „Vidite, čika-Janise, neki sveštenik ide baš po zidu…“ „Ko, gde? Šta ti je, jesi li skrenuo?“ „Ma eno, čiko, zar ne vidiš? Eno ga!“ „Ne, šta ti je…“ zatim sveštenik skoči na zemnju. Začuo se zvuk kao da je nešto palo. Moj gazda je to ipak čuo, ali ništa nije video. Kada sam shvatio da sam video nešto što drugi nisu videli toliko sam se potresao da sam pao u nesvest. Stavili su me na otoman u kuhinji u konaku. Polako sam došao k sebi. Visoko ispod prozora nalazio se mali prozor. I ja sam video kako se u zracima svetlosti tamo-ovamo kretao sveštenik veoma niskog rasta. „Pogledaj kroz prozor. Tamo je neki sveštenik,“ rekoh. Moj gazda opet ništa nije video…
Sledećeg dana, kada je trebalo da krenemo, on sve to ispriča igumaniji Kasijani. A ona odgovori: „Nema tu ništa čudno. Sveti Nektarije je čudotvorac i on je uvek prisutan ovde u manastiru. Ovaj dečak iskreno želi da postane sveštenik i moli se svecu. Pa mu se on zato i javio.“
Pre odlaska iz manastira ponovo sam celivo grob sa rečima: „Sveti Nektarije učini tako da kad ponovo dođem ovde već budem u mantiji, ili me inače uzmi kod sebe!“ I mi odosmo. To je bilo u utorak, 6. aprila, a dva dana kasnije, u četvrtak 8. aprila zaspao sam i sanjao da sam se obreo u manastiru svetog Nektarija, kao da idem prema njegovom grobu. Tamo je bilo mnogo naroda. Sveti Nektarije se podiže iz groba, video se od pojasa na gore. Bio je obučen u arhijerejske odore, ali bez mitre. Ja, pokušavajući da stignem dok on ne ode, upitah: „Sveti Nektarije, hoću li postati sveštenik?“ On potvrdno klimnu glavom. Hteo sam da dobijem blagoslov, ali on nestade u grobnici i ploča se zatvori, ali je napolju ostalo parčence epitrahilja. Ja priđoh i celivah ga. Probudio sam se u strahu, a zatim sam ponovo zaspao. Vidim sebe u keliji u kojoj je živeo svetac. On leži na krevetu ispod dva pokrivača. A potom ustaje i leže u kovčeg koji stoji na podu. Upravo na tom mestu su njegove lične stvari ispod stakla. Na zidu, odozgo je ikona-freska „Sveti Konstantin i Jelena“. I što je čudno – desna ruka svetog Konstantina je bila kao u živog čoveka! On je izgovarao nadgrobni govor o svetom Nektariju. Približio sam se da bolje čujem. U tom trenutku ruka svetog Konstantina, ona živa, pokazuje na mene, a zatim se začuše reči: „Ti treba da iskopaš jamu kod hrama Svete Varvare u atinskom kvartu Egaleo, da me nađeš i poneseš svojoj kući!“ Probudio sam se. Počeo sam da razrađujem plan kako da kopam. Uz Božiju pomoć, posle mnogih teškoća (problemi su nastali i zbog ljudi i iz raznih objektivnih razloga) ipak sam uspeo da iskopam ikonu ovih svetaca iz zemlje. To je bilo u nedelju 11. aprila 1948. godine. Posle toga je služen moleban i ostalo. Kasnije sam otputovao u manastir svetog Meletija u Kiferonu i zamonašio se. Služio sam vojsku. Posle demobilizacije ponovo sam došao na Eginu u manastir svetog Nektarija da se pomolim.“
„Oče Nektarije, molim vas ispričajte nešto o hramu u kojem danas služite i o istoriji njegovog stvaranja.“
„Počeću izdaleka. Kada je sveti Nektarije bio direktor Bogoslovske škole braće Rizari, jednom je bio u Lalvrionu i rukopoložio u prezvitera svog učenika oca Nektarija Kapatanakosa. U hirotoniji je učestvovao ondašnji starešina hrama Kamarize otac Georgeos Nikolinakos. Kada se sve završilo oni zamoliše svetog Nektarija da ode u Kamarizu i da blagoslovi selo. Sve se tako i odigralo. Sveti Nektarije se zaustavi evo na ovom mestu, tada je to bilo brdo, a sad je oltar, pogleda unaokolo i reče: „Predivno mesto! Eh, kad bih imao ovde sobu za stanovanje…“ Tako da se svečeva želja ostvarila posle njegove smrti.
Uputili su me ovde da budem starešina 1965. godine. Već tada sam bio ozbiljno bolestan i zbog klime mi je odgovaralo ovo mesto. Prošlo je godinu dana služenja. Jednom vidim u snu starca – ama baš kao da je sveti Nektarije, onakav kakav se može videti na fotografijama. On mi kaže: „Dete moje, hoću da mi napraviš kuću!“ „Starče, nemam para za to!“ „Nije tačno, imaš para!“ „A gde su, pokaži mi!“ „Prodaj svoj naprsni krst, počni od toga, a onda ću ti ja pomoći…“
Sledećeg dana sam prodao krst za dve hiljade drahmi. Počeo sam od groblja, rešio sam da sagradim kapelicu da tamo smestim ikonu sveca. O hramu tada nisam ni sanjao: ovde u Kamarizu je već postojao hram Svetog Konstantina. Iste večeri mi se opet javi neki starac koji je po izgledu ličio na oca Evangela, nastojatelja Blagoveščenskog hrama u gradu Lavrio. Povukao me je za rukav mantije: „Dođi ovamo da ti nešto kažem!“ I poveo me je na mesto gde je sada oltar hrama. „Oče Evangele, gde me vučeš?“ „Ja nisam otac Evangel nego otac Nektarije i želim da moj dom bude ovde, a ne na groblju kao što ti hoćeš!“
Tada celo selo poče da gradi. Prvo smo napravili nešto kao baraku, a zatim su se pojavili hram i druge zgrade koje sada vidite.“
„Ispričajte kako vas je sveti Nektarije iscelio.“
„Imao sam težak oblik raka. Grudi su mi se potpuno bile pretvorile u ranu, iz nje su stalno tekli gnoj i krv. Od boli sam cepao košulje na sebi. Moj put je vodio direktno na samrtnički odar. Ujutru 26. marta 1980. godine otvaraju se vrata u donjoj podrumskoj crkvi (bio sam sa našim crkvenim stražarem Sofijom Burdu i ikonopiscem Elenom Kitraki) i ulazi sveštenik niskog rasta, ćelav, imao je samo malo kose pozadi, sa belom bradom. Veoma je ličio na svetog Nektarija onakvog kakvog ga vidimo na fotografijama. Uzeo je tri sveće, a nije ostavio novac za njih. Upalio je samo dve, a zatim je celivao sve ikone na ikonostasu. Ikonu svetog Nektarija nije celivao, već prođe pored nje. Ja se nisam video: osećao sam strašan bol i stajao pored prozora iza zavesa, ali sam sve video iza zavese. On se zaustavi na soleji ispred Carskih dveri, prekrsti dlanove i ne gledajući ni u koga upita: „Je li sveštenik ovde?“
Stražarka se trudila da me sačuva od posetilaca, i zato reče: „Ne bolestan je, ima grip.“ „Ništa strašno. Molite se! Svima vam želim srećan Vaskrs,“ i ode. A tetka Sofija mi priđe i reče: „Sveštenik koji je malopre dolazio veoma liči na svetog Nektarija. Iz njegovih očiju kao da su munje sevale. Možda je to bio sam Vladika koji je došao da vam pomogne!“ Pomislio sam da mi to govori kako bi me ohrabrila. Zahvalio sam joj se. I samom mi se učinilo da je to zaista tako. Zamolio sam je da ode da potraži sveštenika, a ja sam polagano otišao u oltar pao na klena pred raspećem, priljubio se uz drvo svojom otvorenom krvotočivom ranom i počeo vatreno da se molim. U tom trenutku čujem da su se žene vratile. „Oče Nektarije, starac se vratio,“ začuh Sofijin glas. Izašao sam iz oltara, prišao im. Hteo sam da ga poljubim u ruku, a on mi nije dao i poljubi mene u ruku. Upitah ga: „Kako se zovete?“ „Anastasije.“ Predložio sam mu da celiva mošti. On stavi tanke metalne naočari, ram je bio u obliku duge. Kad to videsmo diže nam se kosa na glavi. To su bile naročari svetog Nektarija, koje su se nalazile kod nas u vitrini, poklonila mi ih je igumanija Nektarija. Dakle, on ih stavi i progovori: „Vera je, dete moje – glavna stvar!“ Starac je sa strahopoštovanjem celivao sve mošti. On prođe pored mesta gde su bile čestice moštiju svetog Nektarija ne obrativši pažnju na njih. To mi se nije svidelo. I ja rekoh: „Oče, oprostite! Ali sveti Nektarije je čudotvorac. Zašto niste celivali njegove mešti?“ On me pogleda i samo se osmehnu. Priđosmo mestu na kojem se nalazila ikona svetog Nektarija koju je naslikao njegov rođak Anastasije Kefalas. To sam mu rekao, i on odmah upita: „A kako je Anastasije? Da li je s njim sve uredu? Da li se vratio iz Pariza?“ Odgovorih mu potvrdno, samo da ga ne uznemirujem. To mu je bilo veoma drago. A zatim ja upitah: „A gde vi živite, oče?“ On mi pokaza na plafon (tamo, gore gradila se nova crkva) i reče: „Moja kuća još uvek nije gotova, baš mi je žao! A moj položaj mi ne dozvoljava da živim bilo gde.“ I tu mu ja priznadoh: „Oče, stražarka vam je rekla da imam grip, to nije istina. Imam rak, ali želim da ozdravim, da nastavim i završim svoje delo: da napravim oltar, odslužim liturgiju, a onda mogu i da umrem. Ne bojim se smrti!“ „Nemoj da se brineš – sve je to iskušenje.“ „Oče, da li ste možda za kafu?“ „Ne, žurim. Treba da idem na ostrvo Paros da se poklonim svetom Arseniju i da vidim svoje duhovno čedo – oca Filoteja.“ On krenu ka izlazu pored svoje velike ikone, čak je ni ne pogledavši: „Oče moj, oče, tvoje lice tako liči na svetog Nektarija!“ Navreše mu suze na oči, i on me blagoslovi, a zatim me zagrli i poljubi. Tu se i ja osmelih i raširih ruke. Čim sam se približio raširenih ruku i skupio ih osetio sam da sam zagrlio prazninu! Diže mi se kosa na glavi. Prekrstih se i ponovo zamolih: „Oče, želeo bih da preživim, da služim Liturgiju u novom hramu. Pomozi mi…“ Onda se on malo odmaknu stade ispred svoje ikone i reče: „Čedo moj, Nektarije, ne tuguj. To je iskušenje. Ozdravićeš! Desiće se čudo i svi će saznati za to.“ I odmah nestade. Vrata su sve vreme bila zatvorena niko ih nije otvarao. Žene potrčaše za njim, stigoše ga na autobuskoj stanici. On uđe u autobus, krenu u Lavrio, a tamo siđe i nestade.
Prošla su dva i po meseca. 2. juna Njegovo Preosveštenstvo mitropolit Agatonik i ja otputovasmo u onkološku bolnicu svetog Save. Mitropolit je veoma molio za mene glavnog lekara bolnice, gospodina Papakonstantinua. Ovaj je pogledao rezultate analize i odjednom rekao: „Vaše Preosveštenstvo u datom slučaju nisu bile potrebne vaše molbe, a meni sa moje strane neće biti potrebno da molim profesore i lekare. Ovde dejstvuju samo dvojica – sveti Nektarije i otac Nektarije!“ Obavljen je ponovni pregled, jedan profesor je rekao nešto slično: „Nemojte više da se brinete! Uzmite oca Nektarija, odvezite ga u parohiju, neka završava svoje delo. Dogodilo se pravo čudo!“ Pored mene su stajali mitropolit, gradonačelnik, glavni lekar i dr. Profesor je u rukama držao koverat za lekarskom dijagnozom. „Oče Nektarije,“ obrati mi se, „ti si pobedio smrt! Uzmi ovaj koverat i idi kod svog pokrovitelja. On je tvoj lekar, on te je iscelio! Sve je on učinio! Više nemaš rak! Mi ne znamo šta se dogodilo. Idi s mirom.“
Uzeli smo zaključak i doputovali u Kamarizu. Zvona su radosno zvonila Ljudi su klečali na kolenima i molili se. Podigoh ruke ka Nebu i izgovorih: „Bože moj, prva velika zahvalnost Tebi, Tvojim svecima i svetom Nektariju. I još se zahvaljujem onima koji su sa verom uznosili molitve za mene.“ Svi ljudi su plakali.
Sledećeg dana doputovaše otac Nikodim Anagnostu, sada je on mitropolit Jerisonijski i otac Agatonik Faturos, današnji mitropolit Kitroski. Oni odslužiše blagodarstveni moleban zajedno sa mnogim drugim sveštenicima. Ovi sveštenici su se naročito molili za mene za vreme moje bolesti zajedno sa našim Vladikom Agatonikom i mnogobrojnom braćom-hrišćanima. Svima se zahvaljujem od sveg srca! I vama sam zahvalan, gospodine Melinos za dobrotu i interesovanje za mene. Želim da vaša knjiga dospe u mnoge hrišćanske porodice i da „progovori“ u srcima ljudi koji žude da saznaju nešto o svetom Nektariju, o našem pokrovitelju i iscelitelju. Neka vam pomogne sveti Nektarije! Neka budu sa nama njegove molitve.“
 
Selo Lavrio, 11. oktobar 1987. g.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *