NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Georgija Sardi
POKROV NAD EGINOM
 
Jedina reč koja može da opiše moje stanje prilikom razgovora sa ovim ljudima jeste strahopoštovanje! Baka Georgija je slepa. Ali ona „vidi“ bolje od svakog ko ima očni vid. Razgovor sa njom je vrlo prirodan. Gledajući je i nehotice sam pomislio da takvi ljudi dospevaju u raj.
„Bako, čeka se sećaš o svetom Nektariju?“
„Ja sam tada išla u manastir i učila da vezem. Jedna od sestara je bila dobra vezilja. Bilo nas je pet učenica. Vladika je dolazio i govorio našoj učiteljici: „Da li ste ostavile hranu za devojčice? Molim vas da ne zaboravite na to.“ Jednom smo jeli bakalar sa spanaćem i Vladika nam je rekao: „Danas je četvrtak mesojeđa, ali mi u manastirima ne jedemo meso, zato jedite ribu.“ A onda je rekao jednoj sestri: „Donesite im i hladnog vinca.“
„Čega se još sećaš?“
„Jednom je Vladika došao kod nas kući. Išao je s jednim đakonom na izvore u Suvalu i prolazio pored naše kuće na magarcu. Zaustavio se i zamolio da mu damo vode. Moja baka Elefterija Vuteri-Kakusi ga nije prepoznala i reče: „Svrati, oče, popij kafu, odmori se.“ Oni svratiše, sedoše u hladovinu i sveti Nektarije upita: „Kako živite?“ „Moja ćerka je udovica, i ima evo ovu ćerku.“ „A kako živite?“ ponovo upita Vladika. „Sastavljamo kraj s krajem ako uspemo nešto da zaradimo,“ odgovori baka. „Imamo neke masline, cedimo ulje, hvala Bogu!“ „Dolazi u manastir svake subote tetka-Elefterija,“ reče joj sveti Nektarije, blagoslovi nas i ode.
Baka je posle toga svake subote išla u manastir na magaretu i vraćala se otuda natovarena konzervama, šećerom i pirinčem. I još joj je Vladika svaki put davao novac za brašno. To je trajalo dok je baka bila živa. Milosrđe svetog Nektarija je bilo bezgranično.
Neka žena je bolovala od tuberkuloze. Imala je i sestre, ali nju sa troje dece niko nije posećivao. Sveti Nektarije je svake nedelje slao kod nje monahinju da je neguje. Kad je žena umrla on se brinuo o deci. Dečak je kasnije postao oficir.
I još se sećam kako je sveti Nektarije uzeo radnike. Došlo je vreme ručku. Svaki od njih je imao vrećicu sa hranom od kuće – krompir i još ponešto. A jedan je imao samo masline. Sveti Nektarije ga upita: „Šta je to, nemaš hrane? Zašto jedeš samo masline?“ „Imam petoro dece. Kod kuće ima hrane, ali ako bih je ja uzeo šta bi ostalo deci?“ „Od sutra svi dolazite u manastir da jedete i nemojte više donositi hranu sa sobom,“ rekao je sveti Nektarije.“
„Bako, kažu da je Vladikina svetost već tada bila očigledna.“
„Da, tako je. Ispričaću ti jedno čudo. U gradu Patri živeo je jedan duševni bolesnik, možda besomučnik, ne znam. Vodili su ga po lekarima, ali niko ništa nije mogao da učini. I jednom je u snu video monaha koji mu je rekao: „Ovde se nećeš isceliti. Dođi kod mene kući na moj praznik i iscelićeš se. Ja živim na Egini.“ Rođaci ga odvezoše u manastir – jednom, dvaput. Noću, na bdeniju ovaj čovek je psovao monahinje, proklinjao je sve od reda. Jedna moja sestra od tetke je u to vreme bila tamo. On odjednom pade na pod i toliko je zasmrdeo da su u hramu počeli da otvaraju prozore. Onda ga podigoše i odnesoše u keliju. A ujutru se iscelio.“
„Da li se sećate kako je Vladika izgledao?“
„Bio je omanjeg rasta, brada mu nije bila ni bela ni crna, bila je siva.“
„Kako su ga ljudi tada doživljavali?“
„Ispričaću ti šta se jednom desilo. To je bilo ujutro. Išao je neki čovek glavnim putem na svoju njivu. Sveti Nektarije je stajao u blizini. Čim bi ugledao seljaka kako ide na posao on bi ga blagoslovio. A ovaj čovek to nije shvatio pa se brecnuo: „Ja idem na posao, a ti mi pretiš.“ Susrevši prijatelja požalio mu se: „Slušaj, ovaj pop je počeo da mi preti kad me video.“ „Šta ti je, Vladika te blagoslovio, a tebi se učinilo nešto drugo.“ „Onda idem da tražim oproštaj.“
Otišao je kod sveca i klekao na kolena ispred njega. „Ništa, ništa,“ poče da ga umiruje Vladika, „sve sam shvatio. Ne brini.“
„Kakva blagodat je za vas, bako, što je na vašem ostrvu živeo i što je tu sahranjen sveti Nektarije!“
„Znaš, bilo je jako mnogo zločina za vreme rata. Spaljen je grad Kalavriti, mnogo sela je razrušeno. Ovde nisu takli nijedan kamen. Nikome ništa nije bilo. To je blagodat sveca! Sad govorim o vremenu okupacije. Nemački komandant Atine je govorio da nisu videli Eginu ispod sebe kad su leteli avionima da bombarduju Krit. Nije bilo ni magle, ni oblaka – a ostrvo se nigde nije videlo. Sveti Nektarije ga je krio od njih. Od kada je svetac ovde došao sve nam ide nabolje.“
 
Selo Vafi, 20. maj 1989. g.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *