ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
ПРВИ ДЕО
 
САГЛАСЈЕ
 
Сагласјем Свети Оци називају спремност душе да благонаклоно прихвати наилазећу помисао или замишљени предмет. То се догађа, на пример, онда када демон пошаље неком мисао или маштом представљену слику, па је човек прими и ступи с њом у везу кроз мислени разговор, а затим јој се покорава, припремајући ум свој да добровољно поступи по налогу демона. Човекова одговорност у овоме, по мишљењу Светих Отаца, зависи од степена духовног узраста сваког подвижника понаособ. Међутим, ако је неко донекле већ достигао успон и удостојио се да од Бога добије помоћ и снагу за супротстављање злим помислима, али их не одбија због лености и немара – тада овакво стање није безгрешно. Али, ако онај ко тек ступа на стазе оваквог живота и нема знања ни силе да одагна помисли, него им се приклони, па се ускоро затим покаје и стане да прекорева себе, исповеди све Господу, призивајући Га у помоћ, по речима Божијим: Исповедајте се Господу и призивајте име његово, онда ће му, по Својој милости Бог опростити, ради немоћи његове.
Ево шта су рекли Оци о мисленој сагласности – о удаљавању лоших помисли и покоравању помислима: понекад изгледа као да је онај који стреми подвигу скоро поробљен мислено, али корен његовог ума у дубини срца чврсто стоји у уверењу да не сме сагрешити делом и извршити безакоње. То је први облик сагласности. А други облик сагласности, по речима Светог Григорија Синаита, састоји се у следећем: “Ако неко својом вољом прихвата демонске помисли, саглашавајући се са њима, бива побеђен тако што не само да се не супротставља страсти, већ пристаје да све учини по наговору, а ако своју решеност не оствари и на самом делу, то није ни због чета другог већ због немања услова – времена или места, или из неког другог разлога који спречава извршење намере. Такво стање душе је веома грешно и подлеже казни” тј. црквеној епитимији.

Comments are closed.