ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
ДРУГИ ДЕО
ШЕСТА ПОМИСАО – УНИЛОСТ (чамотиња)
Ако овлада нама унилост, онда души предстоји велики подвиг. Опак је и жесток овај дух, дух унилости, а када се удружи са духом туге који га потпомаже, бива још гари и тежи. Борба са тим духом посебно је јака код оних који живе у молитвеном тнховању.
Када се подигну на душу силни таласи унилости, човек губи наду и никако да им угледа крај, а враг му, притом, убацује погубну мисао – како је велико његово садашње страдање, а потоње ће бити још веће, како је он остављен од Бога, да се Бог о њему и не стара, да се све с њим десило без Промисла Божијег, и – да се то десило једино њему, а другима се то никада није догађало и не догађа се.
Али није то тако, није тако. Бог је одувек, као чедољубиви Отац, не само нас грешне, већ и Свете Своје благоугоднике даривао духовним оковима, из љубави према њима, да би били успешнији у творењу добра. А такво тешко стање духа мења се брзо и неизоставно; за њим следи посећивање милости Божије и утеха. Како у онај злехуди час човек и не мисли да је у стању да више остаје у свом добром подвигу: ђаво му све добро представља мрским; тако, када прође тај час, њему се све осветљава, све изгледа псријатно, сва туга нестаје, као да је није ни било, он опет види себе усрдним у добродетељи и чуди се својој промени на боље. Тада његова одлука да живи свето и богоугодно постаје још јача, као последица уверења да Бог Својом милошћу све чини њему на корист, и допушта њему искушења искључиво из љубави према њему – ради његовог усавршавања. И у њему се још више разгорева љубав према Богу, јер несумњиво зна да је вјеран Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете (1. Кор. 10, 13).
Без Божијег допуштења ђаво не може ништа да нам учини: он жалости наш дух не толико колико би он хтео, него колико му допусти Бог. Схвативши то путем сопственог опита, монах се све више умудрује кроз промене које настају у његовом духу, и храбро подноси сваки налет туге, знајући да ничим тако не може доказати љубав своју према Богу, као добродушним подношењем тешкоћа, и да га то узводи ка вишем савршенству. „Ништа толико не приправља иноку венце, као унилост, ако он – и при њој – несаломиво приморава себе за божанствено делање“, рекао је Јован Лествичник.
Када дође до страшног напада духа унилости, потребно је одлучно заштитити себе од духа неблагодарности, чувајући се од падања у хулу; јер се ђаво за време унилости напреже да управо тим оружјем порази душу, тј. оружјем хуле и неблагодарности. Човек, притиснут унилошћу, гго наговору ђавола, бива испуњен сумњом, страхом и очајањем да не може бити помилован од Бога, не може добити опроштење грехова, избављење од вечних мука и спасење. Тада и многе друге невољне помисли силом продиру у душу, које је немогуће описати, и не излазе из ње ни за време, ни после читања и службе. Сву снагу инок – подвижник треба тада да употреби да не би пао у очајање и занемарио молитву. Колико год има снаге нека се тада моли, и у тој је молитви веома корисно да лице обара ка земљи.
Кога мори унилост нека се моли, учи Велики Варсануфије, овако: „Господе, погледај тугу моју и помилуј ме! Боже, помози ми грешноме!“ Или, по речима Симеона Новог Богослова, овако: „Иди од мене, сатано: Господу Богу мојему поклањаћу се и Њему јединоме служити и сваку муку и највећу тугу примићу са захвалношћу, као ниспослано ми од Њега, ради очишћења грехова мојих, како је написано: подносићу гнев Господњи, јер му згријеших (Мих. 7, 9). На тебе самог, на твоју главу неблагодарност и хула нека падну, и теби нека их Господ припише. Одступи, дакле, од мене, нека те Бог, који ме створи по образу и лику Своме, положи под ноге и сажеже!“
Ако и после тога не престане да те дави овај дух, пренеси своју мисао на неки други предмет – Божански или човечански. Пре свега, душа која тежи да угоди Богу, треба да буде храбра и да се држи трпљења и наде, како пише Светљ Макарије. Јер, брзнна демонске злобе и иаводи нас Лв. унилост, да би лишшга душу наде на Бога. Али Бог никада не допушта да душу која се узда у Њега, савладају напасти – јер зна све наше немоћи. Ако и људи знају какав терет може да понесе мазга, какав магарац, какав камила, и сваког оптерећују сразмерно његовој снази; ако и лончар зна колико времена треба да држи у ватри направљене посуде, да не би попуцале ако их буде држао више него што је потребно, и да се не распадну ако их пре времена уклони са ватре; ако и код људи има довољно разума за оно што чине, зар Божији разум не зна боље какво ће искушење дати којој души, да би је учинио спремном за улазак у Царство небеско и удостојио је, не само будуће славе, већ и овде – утехе Духа Светог. Знајући то, све подносимо храбро и ћутке, не напуштајући своју келију.
Заиста, понекад су неопходне, како каже Свети Василије Велики, везе и разговори са неким од искусних и мудрих људи, јер благовремена и добронамерна посета таквом човеку и умерен разговор са њим, лишен празнословља, могу не само да изгоне из душе унилост која се гнезди у њој, већ и, пруживши јој мало одмора, да јој додају снаге и усрђа за даљи подвиг у благочешћу; али Оци, поучени сопственим искуством, кажу да је у тренуцима искушења боље не напуштати келију и бити истрајан у безмолвију.